Пише: Ранко Рајковић
Није ми познато од када и од кога је потекла прича о оставци као моралном чину. На основу чега се једна проста реченица и потпис на папиру повезују с моралом. Оставку доживљавам као чин последњег оглашавања. Дајем оставку и квит. Ни ријеч више! Оставком је све речено.
Размишљања о оставци подупријећу Зен причом која говори о Танзану следбенику Конфучијанског учења. Последњег дана свог живота Танзан је написао шездесет дописница и замолио једног ученика да их пошаље. Затим је преминуо. На картама је писало:
„Одлазим из овог свијета. Ово је моје последње оглашавање.“
Када човјек жели или је принуђен да оде из политичког свијета није важно да ли га је на ту одлуку натјерао скандал, разочарење, засићеност послом, договор, изборни неуспјех, умор, болест, морал, страх од закона. Евидентније од свега је да чином подношења оставке наведена особа напросто одлази.
Од Танзановог, Зен доба до нашег времена чин одласка се крајње поједноставио. Није потребно да се пишу на десетине дописница. Довољно је потписати једну дописницу односно допис. Још је лакше и једноставније изаћи у јавност и гласно рећи „Подносим оставку“. Нема никакве потребе да се оставка образлаже. Оставка је сама по себи последње оглашавање.
У нашем времену нечије последње политичко оглашавање може се доживјети као побједа оних чијом борбом је изнуђено.
Ранко Рајковић: Свјетска промоција “Интер-бића” у Црној Гори
Последње оглашавање може се претворити и у успјешно бјекство од одговорности онога који се оставком огласио.
Да ли ће оглашивач својом оставком успјети да као гумицом избрише своје личне брљотине, промашаје, неуспјехе, кривична дјела због којих се огласио, свој суд ће дати наступајуће вријеме. На сличан начин вријеме ће показати да ли се они којима је оставка упућена могу сматрати побједницима.
Свједоци смо да ама баш сваког дана у Црној Гори неко позива некога да да оставку. Шта су решења?
Може се остати глув на те позиве.
Може се поднијети оставка и отворити простор за наименовање нове особе са потенцијално новом оставком у руци или брзом смјеном на неком од састанака за који је довољна електроника.
С обзиром да нам наступајуће вријеме најављује све више и више захтјева за оставкама чини ми се да би наше друштво имало велике користи уколико би неки елементи Зен филозофије продрли у сферу политике.
То би нам донијело неупоредиво мање ријечи и много више дјелања. Ријечи би се вагале прије него се изговоре. Радило би се и ћутало. Ћутање није бескорисно протраћено вријеме. Ћутање се као у Зен филозофији може искористити за дубока размишљања. Друштву су потребне зреле ријечи које произилазе из ћутања, размишљања и расуђивања. Такве ријечи представљају претходницу здравих политичких одлука и разумних оглашавања.
Сагледавајући нашу свакодневницу покушао сам да напишем ЗЕН ПРИЧУ која би одговарала црногорском менталитету и актуелним друштвеним збивањима. Зен је најпоучнији и најдјелотворнији када се искуси и потврди у свакодневном животу. Моја Зен прича гласи овако:
Ранко Рајковић: Руски сан. Англоамерички сан. Буђење. Стварност без снова.
Једном су о значају општег образовања разговарали отац и син.
- Немаш оцјену из математике, рече отац.
- Немам одговори син.
- Зашто немаш.
- Оцјена је мали, такорећи беззначајан дио ширих патриотских и идентитетских процеса.
- Мени су у школи казали да немаш оцјену зато што нијеси урадио писмени задатак. Из куће си изашао здрав. Нијеси отишао на час математике. Значи побјегао си од оцјењивања.
- Није тачно. Из моралних разлога поднио сам оставку на наставни предмет математика. Ускоро ћу исто урадити и на још неке предмете из природних наука. Моју генерацију занимају само патриотизам историја и идентитетски процеси.
- Разумијем те за математику. Нијеси располагао потребним знањем. Био си неспреман. Обесхрабрио си се. То се може исправити следећи пут под условом да научиш.
- Као прво онога ко искрено воли и поштује своју земљу нико никада не може затећи неспремним. Као друго нико ме не може обесхрабрити да се свом снагом борим за своју државу. И треће за оно што ми лежи на срцу не постоји „следећи пут“.
- Сине мој понављам требао си покушати да урадиш писмени задатак из математике. И Ајнштајн је добио јединицу из математике па му није сметало да догура докле је догурао, настави упорно отац.
- Писмени задатак из математике био је заказан у вријеме када сам имао већ преузете обавезе према застави и химни своје државе узврати му син.
- Сине мој млад си за „већ преузете обавезе“.
- Млади су само они који не схватају поруке историје. Ја таквима не припадам јер знам да је судбина државе важнија и старија од математике. Математику сам подредио исправљању неправди које нам је донијела 1918-та година. Никад више 1918-та !
У покушају да доскочи политичким вјештинама свог сина, који се на почетку школовања учланио у владајућу партију, отац, иначе стари професор филозофије с дугим педагошким искуством рече му:
-Сине мој математика је постојала, била корисна људском роду и изучавала се далеко прије 1918. године. Да су ти живи ђед, прађед, чукунђед сви би ти то потврдили. Наша породица је одувијек била посвећена знању. На којем год путу да се нађеш биће ти потребно знање.
Ранко Рајковић: Отворена хвала традиционалном васпитању и образовању
Син му као из топа одговори :
– Мој пут се зна. Мене интересује историја а у историји 1918. година. Та година је врх леденог бријега који нам је потопио државу као што је ледени бријег потопио чувени Титаник највећи брод оног доба. Испод 1918-те године крију се тајне формуле и виша математика наших окупатора. Ја сам се управо због својих предака посветио рашчлањивању и поништавању те окупационе математике.
Отац оста у недоумици. Заћутао је баш као што заћути мудрац у Зен причи када чује дубокоумну реченицу након које се улази у медитацију.
Један догађај означио је крај очеве медитације. Наиме штампа је открила министра са фалсификованом дипломом због чега је овај био принуђен да, како су навели, из моралних разлога поднесе оставку. Ништа необично за земљу гдје се процјењује да има преко 25.000 фалсификованих диплома. Необичност лежи у томе што је Влада за новог министра образовања именовала, знате кога, оног младића који се са својим оцем пензионисаним професором филозофије свађао око математике и 1918. године. Да не буде забуне онај голобради младић који је због раније преузетих идентитетских обавеза поднио оставку на своје даље школовање постао је нови министар образовања у Влади Црне Горе. Била је то добра одлука јер боље је имати министра без дипломе него министра са фалсификованом дипломом резоновали су Владини званичници.
Сагледавајући каријеру свога сина који је од ђака понављача и несвршеног средњошколца догурао до министра образовања, отац је хтио то или не самом себи морао признати да је дошло вријеме у коме не постоји пут ка знању, вријеме када се не придаје никакав значај учењу и учитељима, вријеме игнорисања образовања и прегалаштва, вријеме у коме се цивилизацијске законитости и природни поредак извргавају руглу.
Схватио је да једино до чега се држи у држави јесте ТАО али не ТАО (ПУТ) из доба Конфучија већ ПУТ партије. Онај ко се нађе на ПУТУ партије постаје успјешан. Онај кога заобиђе ПУТ партије претвара се у губитника.
То што је Црна Гора пристала да живи на ПУТЕВИМА ПАРТИЈА и њихових предводника за оца је било толико тужно и поразно да се самом себи, попут старих мудраца, заклео на ћутање о свему што буде с државом и патриотизмом повезано.
