Пише: Ранко Рајковић
Једна кинеска пословица гласи “Боље је упалити свијећу него проклињати таму”. Кинези су још прије нове ере палили свијеће да би разгртали таме, да би освјетљавали и себе као народ и своје путеве ка народима око себе. Палили су свијеће како би што сигурнијим кораком крочили у туђе и непознате просторе. Свијеће су им помагале да се што више просвијетле и унаприједе, да допру до удаљених мјеста и упознају се са знањима и достигнућима других култура из чијих би искустава имали користи за свој даљи развој.
Под свјетлостима упаљених свијећа Кинези су развијали своју цивилизацију у континуитету који се мјери миленијумима. Кинези су направили легендарни трговачки пут у који су се сливале мрежа путева великог, ондашњег недовољно повезаног свијета. Пут се рађао, развијао, цвјетао, замирао, освјежавао, васкрсавао увезујући људски ум и његова достигнућа. Пут је добио име “Пут свиле”. У нашем вијеку траса, у свјетској историји изузетно значајног и све више спомињаног “Пута свиле” обнавља се на иницијативу савремене Кине под новим именом – “Појас и пут”.
У прилици смо да се све чешће како на нашим просторима тако и у ширем окружењу сусријећемо са Кинезима, њиховим технолошким рјешењима и научним постигнућима. Гледајући телевизију, читајући новине информишемо се и сазнајемо да посљедњих деценија Кинези убрзано пробијају путеве кроз тамне вилајете Балканских простора.
Код нас, у Црној Гори конкретно, није то само траса аутопута који су Кинези изградили а ми се њоме безбједно и брзо возимо од Подгорице до Матешеава. Много је ту и других захвата, пројеката и корисних размјена са савременом Кином. У нашој малој балканској земљи и на широком простору око ње, од Егејског мора до Дунава и Рајне постоји мноштво путева које у позадини великих и разнородних популација на европском континенту отварају Кинези. Кинези су рационалан народ с огромним цивилизацијским искуством. Не губе вријеме на сувишне ствари.
Када сам примијетио кинеско издање књиге др Радослава Распоповића “Историја дипломатије Црне Горе: 1711-1918.” на чију појаву културна јавност Црне Горе, осим штуро и строго информативно, бар да је мени познато, није реаговала, одлучио сам се да напишем овај кратак текст.
Гледајући корице књиге изненадио сам се, обрадовао и запитао у исти мах који је интерес једне велике и моћне цивилизације да се упознаје са дипломатским прегнућима и путевима једне мале државе која је покушавала да се приближи европској цивилизацији током посљедња два вијека. Инертност, бирократизам, самодовољност и идеолошка токсичност црногорске културне сцене поодавно су ми познате. Књизи на кинеском језику која се тиче наше дипломатске историје прилазим из угла гледања особе која се радује свим успјесима научних истраживања, поготово оних базичних. Чиме је историја црногорске дипломатије заокупила пажњу кинеског издавача за мене није тек пуко реторичко питање.
У сваком питању лежи пола одговора. И ово је пословица. Она ће ми помоћи да наставим причу постављањем још конкретнијег питања – С којим мотивом је на кинески језик преведена књига Радослава Распоповића “Историја дипломатије Црне Горе 1711-1918.”?
Мој одговор је кратак. Преведена је да би послужила као користан приручник, водич људима ангажованим у кинеској дипломатији, политици, култури, економији који су стручно повезани или их послови доводе на балканске просторе. Кинезима је и даље битно да освијетле простор у који улазе. Вјерујем да је управо из тог разлога историја црногорске дипломатије заинтересовала Кинезе. Упознајући се са ониме што се на овим просторима дешавало прије два вијека Кинези ће брже и лакше разумјети оно што се дешава данас а у чему и сами учествују.
И кинеска историја као и животи Кинеза прожети су конфуцијанством. Конфуцијанство се може повезати и са филозофијом и са религијом иако је ближе филозофији живота. Претпостављам да ће Кинезима управо због конфуцијанства бити блиска “Историја дипломатије Црне Горе” чији се приказ у временском раздобљу од 1711. до 1918. године добрим дијелом поклапа са политичким ангажовањима династије Петровић Његош чије су владике били и духовни и свјетовни владари Црне Горе. Управљања државом и поруке владика из светородне лозе Петровића одисале су животним филозофијама нашег горштачког човјека што има одређену ноту конфуцијанства нарочито присутну у дјелима Петра Првог Петровића Његоша и синовца му Петра Другог Петровића Његоша. Вјерујем да то може бити један од разлога успјеха превода књиге Радослава Распоповића на кинески језик. Можда ће “Историја дипломатије Црне Горе 1711-1918.” заинтересовати некога из изузетно великог кинеског читалаштва и подстаћи издаваче да преведу и још неке наше књиге блиске духу конфуцијанства који укључује филозофију и религију повезану са животом народа.
Осим тога, изузетно је важно истаћи да се, преводом овакве књиге заобилазе одређене језичке баријере јер “Историја дипломатије Црне Горе 1711-1918.” представља књигу фактографског и документаристичког типа. У њој нема сугестивних садржаја као што би их било рецимо у књигама које се односе на стање у друштву, култури, образовању, политици, информисању и слично.
Вјерујем да ће садржај књиге о дјеловању и испољавању Црне Горе на плану међународног представљања и повезивања Кинези читати с разумијевањем које нама каткад недостаје. Сигуран да ће књигу читати с мање страсти него ми. По теми историје и дипломатије ми смо често и непотребно оптерећени. С разлогом претпостављам да ће Кинезима књига бити од користи у политици “Појаса и Пута”.
Не знам колико је књига публикованих у Црној Гори добило своје двојнике на кинеском писму једнаких, уредно постројених, оку пријатних квадратића испуњених знаковима, али мислим да је “Историја дипломатије Црне Горе 1711-1918.” на добром путу да отвори врата за нове преводе наше литературе на кинески језик.
Извор: Вијести