Пише: Синан Гуџевић
Нуровићу је бријест дрво за гроб. Оно које се не сади у саксији, него крошњаво иде у висину и у ширину. Није ми било друге, но сам питао Реџепа, откуд му бријест као гробљанско дрво. И рекао ми је Реџеп: други имају на гробовима украсне биљке и цвијеће, њему је жеља да му то буде бријест. Да се по бријесту познају његове пјесме
У селу Лукаре, крај магистралног пута, на изласку из Новог Пазара за Рожаје, четрдесетак метара од пута на узбрдици налази се кућа у којој живи пјесник Реџеп Нуровић. Нуровић је објавио седам књига пјесама, двије књиге прозе и једну књигу за дјецу. Најновија има наслов „Пјесме из слушалице“, објавио ју је центар за културу Врачар у Београду, уредио ју је Милутин Ђуричковић, а штампала штампарија Гораграф у 150 примјерака. На корицама јој је слика на којој птице праве гнијездо над трупом обезглављеног кипа Нике од Самотраке. Слици је аутор Муриз Чоковић, назвао ју је „Чувари Нике“, оригинал јој је на пергаменту. Чоковић и Нуровић су вршњаци, заједно су похађали учитељску школу у Новом Пазару и од тога времена траје њихово пријатељство.
Реџеп Нуровић је ушао у осамдесету годину живота. Од прије десетак година почео је губити вид, а од прије шест година је потпуно слијеп. Седам својих књига је писао и могао гледати шта пише, а три збирке након тога је диктирао својој супрузи Рукији и сину Кенану. Наслови тих књига упућују на начин како су настале: „Диктиране пјесме“, „Живјети по сјећању“ и споменуте „Пјесме из слушалице“. Објављене су у четири године, свака сваке друге године, од 2020. до 2024. Судбина се окрутно заиграла кад је одузела свјетло пјеснику који се презива по свјетлу, по арапском нур. Она га прати и у сну, у ономе свијету за који се давно рекло да је сличан смрти. Он види своју надгробну плочу и бријест који расте на гробљу близу његова гроба. Тај посјечени бријест пада на плочу с његовим именом и разбија је на оном дијелу гдје му стоји презиме. То стоји у пјесми „Ружан сан“:
Ружан сан, душо моја –
сјеку бријест на мом мезарју.
Видим као да су ми здраве очи,
ломе се ријечи на мојој надгробној плочи.
На једном парчету пише Нур
разумијем шта значи,
свјетлост увијек зрачи.
На другом парчету ови,
указаше ми се ликови –
то су посјекли ниткови ови.
Треће је парче било са ћ сасвим мало,
ко зна гдје је пало.
Бријест је дрво које Нуровић у својим пјесмама има на гробљу, то јест на мезарју, крај свога мезара. Бријест је код њега оно што су друга дрвета код других пјесника. Оно што су брезе код руских пјесника, код Нуровића је бријест. Он га чека и у првој од три строфе пјесме насловљене „Елегија“:
Кад видим стари бријест у гробљу
сипи језа страха.
Укаже се на мраморној плочи моје име
испод нанесеног праха.
Бријест чека пјесника Нуровића и у пјесми „Послије мене“:
Све може да буде подмукло,
али ништа колико смрт.
…
Кад ме сустигне једном
испод бријеста ћу у мој мезар.
То „испод бријеста“ налази се и у пјесми „На драгом мезарју“, гдје почивају пјесникови родитељи: Испод бријеста још нема мог мезара.
Бријест није гробљанско дрво, није ни у муслиманској заједници, није ни у православној. Ако се на гробљу и нађе, нађе се као самораст, често никнуо прије него што је ледина одређена за гробље.
Бријеста има и у другим пјесмама Нуровићевим, да их сад не наводим. Читајући их овога љета у сјећање ми је опет дошао давни мој рођак Рахим. Он је нама дјеци знао говорити како би сваки човјек морао да изабере једно дрво и да му то дрво, кад умре, буде засађено крај гроба. Ништа надгробна плоча, ништа нишани, само дрво. Дрвен шиљак над главом, други над табанима, то је доста да се обиљежи гроб. А да каже у аманет које живо дрво хоће крај главе. Неко ће изабрати храст, неко јасику, неко брезу, неко ће граб, но је у Грабу тешко наћи граб. И нека у кори тога дрвета они који умију слова урежу име онога чији је гроб. За њега самог, за Рахима, нека се нико не мучи око писања, нека му на гроб засаде лијеску, она ће порасти и препокрити му ципцио мезар, и на њу ће долазити вјеверице. И свако ће по тој лијесци знати да је под њом Рахим, јер нема никога у селу да би желио да му над гробом расте лијеска. А дрвета има разних, стопут више него што наше село има мејтова.
Симболичари и симболози кажу како је бријест дрво интуиције и буђења. Нуровићу је бријест дрво за гроб. Оно које се не сади у саксији, него крошњаво иде у висину и у ширину. Није ми било друге, но сам питао Реџепа, откуд му бријест као гробљанско дрво. И рекао ми је Реџеп, гласом угодним, сличним гласу Рахимовом: други имају на гробовима украсне биљке и цвијеће, њему је жеља да му то буде бријест. Да се по бријесту познају његове пјесме. То је говорио тако као да је то најприродније, те сам се осјетио и нелагодно због тога што то нисам прозрео сам. Док сам га слушао, сјетио сам се великог гуслара Ћор Хуса Хусовића, који је убијен негдје на Рогозни, не много далеко од мјеста гдје је данас кућа пјесника Реџепа рођеног у мјесецу реџепу. И пролазио ми је кроз главу Боргесов говор о властитом сљепилу, као стању које почиње попут сумрака, кад ствари почињу да се удаљавају. И сјетио сам се Плинија и Атинијева бријеста, дрвета посвећеног Херму, богу трговаца, путника и лопова. Присјетио сам се старе нордијске митологије по којој је жена настала од бријеста, па келтског вјеровања да је бријест чувар духа, па како је бријест алтруиста, дрво које ниједној биљци не узима свјетло, те је симбол правичности и умјерености. Прочитао сам негдје да су у Нормандији људи ушивали комаде брестове коре у одјећу, у вјеровању да она штити од урока. Док ово састављам, из Ларисе ми пријатељ пјесник Пастакас јавља како му је чудно што се нисам сјетио да је у старој Грчкој бријест био симбол туге и смрти. У бријесту је, дакле, све што је у Нуровићевим пјесмама: жена, љубав, усамљеност. И осјетио сам се као да сам Нуровићеву књигу отворио наопако, као онај слијепи из пјесме „Уљудност слијепих“ Wisławe Szymborske (превела Бисерка Рајчић):
Песник чита стихове слепима.
Није претпоставио да ће то бити тако тешко.
Дрхти му глас.
Дрхте му руке.
Осећа да је свака реченица
овом приликом стављена на пробу таме.
Да ће морати сама да се сналази,
без светлости и боја.
Опасна авантура
за звезде у његовим стиховима,
за зоре, дуге, облаке, неоне, Месец,
за рибе испод воде, до тог времена сребрне,
и за јастреба који тако тихо, тако високо лети небом.
Чита – јер је прекасно да не чита –
о дечаку у жутој јакни на зеленој ливади,
о црвеним, пребројивим крововима у долини,
о покретним бројевима на мајицама играча
и о незнанки међу одшкринутим вратима.
Хтео би да прећути – иако је то немогуће –
све свеце на стропу катедрале,
опроштајни гест с прозора вагона,
стакло микроскопа и зрачак у прстену
и екране и огледала и албум с ликовима.
Међутим, велика је уљудност слепих,
велика је увиђавност и великодушност.
Слушају, смешкају се и пљескају.
Неко од њих чак прилази
с књигом отвореном наопачке
молећи за аутограм који неће видети.
Извор: Портал Новости
