Пише: Радмила Радосављевић
Један од наших најпровокативнијих и најангажованијих редитеља и у региону вратио се на сцену Народног позоришта у Београду књижевним ремек делом – режирао је представу „Мајстор и Маргарита“ по роману Михаила Булгакова, која је током три премијерне вечери доживела вишеминутне овације публике.
Булгаков је на „Мајстору и Маргарити“ радио готово дванаест година, скоро до смрти: од 1928. до фебруара 1940. године, а у јеку стаљинистичке репресије, иако је роман писао у највећој тајности, два пута је спаљивао делове рукописа због тортуре коју је доживљавао. Прво издање „Мајстора и Маргарите“ у СССР појавило се тек 1966, двадесет шест година након његове смрти, у скраћеној, цензурисаној и часописној верзији. Прва потпуна верзија је објављена 1969. и то у Франкфурту, захваљујући супрузи Булгакова, Јелени Сергејевној Булгаков која је била његова инспирација за лик Маргарите, и која је током свих тих година успела да сачува рукопис романа…
У разговору за наш лист Андраш Урбан говори о својој инспирацији овим делом, где је копча са стаљинистичком епохом и нашим временом, односу власти према култури, уметности и уметницима данас, цензури и самоцензури…
Због чега сматрате важним да „Мајстор и Маргарита“, прича која нас води у доба Стаљинове идеологије, цензуре, контроле, тајних агената, репресије над уметницима…, данас буде пред публиком, и како од романа који је скоро неодвојив од контекста у којем је настао, направити представу о нама и нашем тренутку – где су све копче за то?
– Ко каже да је о нама и о нашем тренутку? Но, наравно шалим се. Нажалост, данас се овај роман већ чита као било која лектира која је кастрирана од свих директних значења, углавном се и у позоришном свету Булгаков диже на неки пиједестал, али о његовом делу се зна толико да се каже да је значајно или величанствено, и не иде се даље. Дакле, као и свака лектира, није ни о чему. Досадна је у бити. Данашња стварност контекстуелизује роман „Мајстор и Маргарита“ на врло сличан начин када је настао.
Не упоређујем систем, нити има смисла, али елементи одношења према култури, то јест према слободарском или отвореном размишљању су изнова и изнова врло слични. Бар што се репресије и негације тиче. Мислим, нико вас не тера на неки гулаг, не убијају вас, засад. Али због тога говорити да је све супер је перверзно. Ако одређени уметник има шта да једе, и може да живи неки чак и бедан живот, ми кажемо ко га дира, и може све да се говори. А најбоље ви новинари знате шта се сме говорити и шта се не сме.
Истина, самоцензура одради своје, па и параноичност тога. Сами себе већ кастрирамо на почетку. Не настају дела па заврше у фиоци. Та дела и не настају уопште. Исто тако ћете наћи и те душебрижнике који на неки начин сарађују са вама, а некако имају функцију или хтење да не урадите нешто, да случајно не водите у овом или оном правцу. Власт, нажалост, нема смисао за хумор. Често се уопште не бавимо актерима на власти, а они мисле да је то о њима. Јер се препознају. Па се увреде. А то је нормална перцепција уметности. Или позоришта.
„Мајстор и Маргарита“ је, заправо, роман у роману – насловни јунак је непоткупљиви писац који пише свој роман о Понтију Пилату, његови делови су саставни део романа, а проблеме које он доживљава с романом, Булгаков је доживљавао са својим књигама, као и борбу са стаљинистичком цензуром… Како ви видите Мајстора, и ко је Мајстор наших дана?
– Немам појма. Ваљда сви ми на неки начин истрајемо у ономе што мислимо да треба или умемо да радимо. Ваљда се сви ми трудимо да не лажемо, и да некако позитивно утичемо на овај свет. Сумњам да има неког ко не прави компромисе. Неки су спретнији, неки мање. Углавном се сви остварују на некој од политичких страна. Мислим, ако уопште има страна. Или је већ све једно. Или шутите, па и хвалите, или режете против. Али то је далеко од слободног стварања и размишљања. Човек лаже, претвара се, мучи се самим собом, јер га ипак мучи неки морални императив, па се на крају разболи од рака. Ето. Политичари на власти не сносе никакву одговорност ни за шта, а камоли за масакр који се спроводи на нивоу културе. Ако не уме да одреди концепт о чему треба причати и на који начин, бар уме да одреди о чему се не сме. И ми људи, наравно, продамо себе, и све оно у шта бисмо веровали.
У делу које персонификује побуну против владајуће идеологије и идеологија уопште, јер „свака власт представља насиље над људима“, како пише Булгаков, преплићу се критика режима и религије, сатира, трагедије, аутобиографије, мотиви фантастике, бајковитости…, али и велика, страствена и безусловна љубав између Мајстора и Маргарите. Шта је од свега овога вама лично најузбудљивије?
– Набрајали сте много ствари. Баш та сложеност је оно узбудљиво. Уметничко дело не каже нужно истину на памфлетски или аксиоматични начин. Истина се појављује баш у збиру тих сложених облика и форми. Уметност је ваљда та дисциплина која говори на разним нивоима, представљајући парадоксалне ствари у исти мах, један поред другог. Ваљда је то и нека њена вредност.
А љубав, како год да сматрамо да је неинтересантна ствар, ипак је врло узбудљива емоција, и одлука. Морална одлука, често. Односно, последице те љубави су људска одлука. И понекад смо спремни да се жртвујемо за то. Онако, до краја. Можда није само занимљиво то да се неко дело бави стварношћу, политиком, или уопште светом око вас, људским друштвом, него та свест, колективна, или оно што највише појединаца мисли или носи у себи. Јер ви на то делујете, то контекстуализује ваше ствари, ствари које пишете или постављате.
Свако време има своју митологију, психички код на који схвата ствари. Но, алузије или друге стилске фигуре су игра с тим. Уметничко дело ваљда и користи елементе о којима свесно зна како делују. Али да будемо јасни: док литература постоји и као предмет, за себе, значи постоји књига као рукопис у фиоци, позоришна представа постоји само онда док се гледа.
Значи, у тој интеракцији са публиком. И то што се тада дешава је позориште. А не само она материјализована ствар која постоји на сцени као неко дело. Хоћу да кажем да је све око тога много субјективније и много релативније, и стално се мења.
С друге стране, да ли контрола тајних служби, цензура, репресија и насиље над уметницима, говоре и о томе да је култура у социјализму можда имала битнију улогу, и да су уметност и гласови уметника имали већи утицај на друштво него у данашњем неолибералном свету?
– Зар данас стварно можете све? Зар је могуће да људи то мисле, да можете о било чему говорити слободно и да, рецимо, направите о било чему представу на начин како год желите? Начини су се променили, углавном у естетском смислу, но, наравно и методе утицаја на културу. Али свакако га има. Друго је то што савремена власт на површини не може још да приђе култури, јер је не препознаје, није му блиска.
Неоспорно је да је у социјализму култура третирана можда битнијом. Но, сумњам да тај значај одређује однос тајних служби. Смета критичко размишљање, смета када појединац или народ не жели прихватити неистину као истину. А углавном прихватамо све. Ето, власт или политика кажу нешто, а знамо да није истина, и кажемо добро, то није истина, али то се мора сад говорити због избора, због спољних непријатеља, због унутрашњих непријатеља, због националиста, због овог или оног, али не мисле то они тако….
Ко данас, у овој општој духовној провинцијализацији, простачењу, манипулисању које је као пројекат устоличила ова власт и спроводи га више од деценије, доживљава уметност и уметнике као моћне покретаче промена у нашем друштву?
– Зар је ова власт за све крива? Богами, и она претходна је умела да направи своје јавашлуке. Тај процес је почео одавно. Актери савременог друштва нису се појавили одједном него су се развили у претходним временима. Чињеница је да је култура уопште као задње свирало на фрули, свакоме је терет. Људи у култури се понекад доживљавају као да су сувишни, или су чак непријатељи. Кад смо задњи пут видели да се нека политичка странка уопште изјашњава о култури, или има план, да не кажем стратегију за развој културе?
Представљање монографије о Висариону Љубиши на Фестивалу „Ћирилицом
Људи у култури се налазе у дубоком хендикепу. Начин како функционишу позоришта доводи до деградације тих установа. И на неки начин, нажалост, то није само систематско истребљење културе или уметности, или уметника уопште, него је опште незнање и апсолутно неразумевање ове теме.
Да ли је сада потребна цензура уметничких дела, кад наша власт има тоне својих медија путем којих сваке секунде таргетира, понижава, осуђује и деградира сваку критичку мисао и сваког уметника?
– Свака власт то ради. Нажалост. Истина је да има разлике: нека власт је културнија. Ако ништа друго, има бољи имиџ. Мислити се може само оно што мисле они који су на власти. Углавном је тако. Ускоро и неће бити шта да се цензурише. Обавимо ми то сами себи, или један другоме. Систем функционише.
Булгакова су његови биографи описали као човека који се гадио Совјета и стаљинизма, својим провокативним драмама замерио се партијским функционерима, полтронским режимским уметницима, управницима позоришта…, а у „Мајстору и Маргарити“ је написао: „Никога немојте молити. Никада и ништа, посебно не оне који су јачи од вас“. Или, „Кукавичлук сматрам за најтежи од свих људских порока“. Како ви дефинишете тај однос уметника према идеологији и власти, да ли је летаргија и критичко неделовање и „највећи грех“ уметника?
– Мислим да је већи грех стално фрустрирати људе или их терати да размишљају критички, што углавном значи да треба да размишљају на начин као што ми размишљамо. То искрено мрзим и код власти, и код невласти, то јест код опозиције. Уметност или уметник се не бави само критиком постојећег стања, ваљда са својом осетљивошћу и доживљава неке ствари сензитивније, болније, можда и дубље. Није његова опсесија критика, нити власт, него човек и његово постојање. Које се не тиче чак ни људског друштва.
Мислим да је проблем захтевати од људи да мисле на овај или онај начин. Наравно, то не значи да не разумем речи „здрав разум“. Но, јасно је на шта мислим. Ако иједну племениту идеју спроводите или тумачите као неки маоистички одред, онда тешко да та идеја остаје племенита. Углавном ће бити само средство насилне глупости. Уметник има право да критикује, а има право и да то не чини.
Одговорни сте као човек. Као грађанин. И како ћете се обрачунавати са собом је друга ствар. Но, ако сте полтрон, чудно је да очекујете да будете другачије оцењени. Сви се представљају да то нису. А јесу. Сви ми волимо да кроз неку трунку храбрости величамо своја херојска дела на пољу истине, али углавном лажемо. Одавно није проблем бити кукавица, то се сматра мудрошћу. Мудрошћу опстанка.
У годинама совјетске репресија уметници су и убијани, а Булгаков је, што је парадоксално, преживео захваљујући Стаљину. Стаљин му није дао дозволу да емигрира, али му је у једном тренутку допустио да ради као драматург у Московском позоришту. Како је забележено, чак је изјавио „да је писац попут Булгакова изнад партијских речи лево и десно“. У репресији коју ми живимо, наша власт никада није показала елементарно поштовања чак ни према врхунским уметницима који је критикују. О чему нам то сведочи?
– Да ли пошто радим неке представе треба да се осећам вољеним од стране власти? Цењеним? Људи на власти су одавно схватили да не треба мистификовати уметнике. Они знају да могу да кажу ко их шиша. И самим тим и да се реше свакога. Политичари нове генерације, јел се баве уметношћу? Иду у позоришта, на изложбе, читају књиге? Евентуално прате спорт. И ријалити.
Екстремне ситуације у роману „Мајстор и Маргарита“ произилазе из сусрета људи с ђаволом – тридесетих година прошлог века у Москву стижу ђаво Воланд са својим помоћницима међу којима је и мачор Бехемонт који говори, а Московљани одбијају да верују како у Бога тако и у ђавола. ..Зашто нам се чини да су Воланд и његова екипа демона одавно у нашем граду, у нашој садашњости одређеној криминалом, корупцијом, насиљем, ксенофобијом, застрашивањем, комформизмом…?
– Јел вам се тако чини? Зар код Булгакова некако тај Воланд не доводи до тога да се открије лицемерје, лаж одређеног друштва и човека уопште? Јесмо ли ми добри? Ја јесам добар човек? Јесте ли ви? Ево да узмемо за пример: ви ме испровоцирате да говорим ствари због којих ћу доспети још више на неку маргину (да изглед не вара сада), рецимо, губим посао или не долазим због тога до посла.
Ви сте направили добар чланак, одређеној страни сте прикупили и неке поене, самим тим сте можда поправили и каријеру мало, и итд. А шта је са мном у том случају? Моја судбина ће само послужити за доказивање ваше аксиоме о владајућој политичкој опцији. А није ли лична одговорност, и одговорност за друге људе, елементарна каписла људске културе? Бар културе о којој вреди говорити.
Воланд је стигао у Москву да би сазнао да ли су се људи променили од његовог последњег доласка, али разоткрива исте грехе, грамзивост, похлепу, лакомисленост, прељубу, лаж, зло, кукавичлук, мржњу… Да ли смо и ми константни у својим греховима и грешкама од доласка „ђавола“ овде 90-тих година?
– Стигао је он много раније. Али ми никада нећемо преболети деведесете. То је огромна траума коју не умемо да пребродимо. А нове генерације се тиме не баве, њима је то и досадно страшно. Истине о тим временима су већ одавно пале у заборав, демагошка истина је преузела њено место. А правимо се луди. Прихватамо да се та прошлост одвијала другачије од онога како је било, и онда живимо ову стварност која се базира на шизофреничном односу према феноменима прошлости. Али није дошао ђаво ниоткуда. Ствари нису учинили неки други, него смо то чинили ми. Ми смо створили ово друштво. А не ђаво.
На Мајстора се може гледати као на алтер-его самог Булгакова, а на познату реченицу „Рукописи не горе“, као на одраз његовог оптимизма у борби против државне цензуре. Ви сте пред премијеру представе изјавили: „Рукописи не горе. Рукописи горе, као и представе, као и све што човек уради, гори“. Можете ли мало ближе да објасните свој став?
– Не желим сада о свом животу и положају, и како сам третиран или како сам све време доживљавао сопствени пут. Неки људи то доживљавају као неки мој успех, па шта ти фали, а с друге стране, уопште није тако једноставно. Ми лако кажемо да је све у реду, има човек шта да једе, може да ради свој посао. Но, кад терате врхунског клавиристу да свира по сеоским свадбама, тешко можете рећи да сте ви све урадили за њега, и давали му ветар у леђа да се човек оствари, и да ствара на нивоу свог талента.
Рукописи горе. Представе нестају, без иједне речи такозваног еснафа, без иједне речи позоришне чаршије. Чак и када сви знају да је мотив за нестајање политички. Или обична завист. Фуј, то је тако болестан свет, баш болестан!
Мајстор је очајан, лежи у психијатријској болници, а Маргарита га толико воли да је због њега спремна да ђаволу прода душу… У друштву које почива на конвенцијама, да ли „лудило“ као облик неконвенционалног понашања представља опасност за поредак, систем у којем су похлепа, слепа амбиција и себичност пожељне карактеристике човека?
– Данас лудило није бунт. Лудило је последица. И једини начин да се опстане и да се преживи. Лудило је патња. Маргинализовани облик постојања унутар људског друштва. Иначе, само људи у душевним болницама немају право да гласају на изборима. Лудило је пакао. И љубав. И љубав је пакао ако вас тера у ђаволско крило. Да ослободите вољеног, да га имате или да му подарите неки живот.
Али са ђаволом нема игре. Тај рачун се наплати пре или касније. Постоје људи који умеју и могу да се жртвују. Ваљда постоји то да човек уме да се одриче себе самог за другог човека. Али јесте један од највећих грехова тражити то од некога или то искористити. Ниједна идеја или истина не вреди капи људске крви. И не можемо у томе ићи даље. Ни капи крви.
Чуда која ће помоћи људима да истрају у борби против свих репресија, идеологија и ђавола, према Булгакову, не смеју потицати од лажних чудотвораца и манипулатора масама зарад њихове користи. Да ли је можда управо несебична и безусловна љубав Мајстора и Маргарите, као крајње ирационалан, па и луд чин, то чудо које има снагу у данашњем свету?
– У данашњем свету ништа нема снагу. Сем праве насилничке војне и новчане грубе силе. Нажалост. Али у човеку ипак постоји вера у неке идеалистичке појмове, па се нада. Нико не зна како ће се развијати ствари, малтене сви очекују неку катаклизму на светском нивоу, сами тим и верујемо да је све бесмислено, па и да ни морално нисмо више дужни да будемо добри. Љубав је ипак зезнута ствар.
Српско народно позориште у Новом Саду – дуги пут кроз равницу
Како год да је дефинишемо увек нам измакне, и ствара нове и нове подвиге. И руши И рађа. Кад се заљубимо схватамо да то лудило нисмо ни знали да постоји. Или смо већ заборавили. Ирационално је, па самим тим је и контрапункт оној стварности која демагошки објашњава сопствену логичност и истинитост. Да, љубав је детињаста али је Ипак занимљива ствар.
У представи видимо како Воланд спроводи сеансу масовне хипнозе над људима, коју сте потпуно актуелизовали – у њој препознајемо наше владајуће демоне, њихове лажи о најбољем могућем животу који данас живимо, о успеху и напретку свега у овој земљи, чујемо њихова позната испразна обећања, видимо бацање векни хлеба народу који је у већинском броју на ивици егзистенције и глади, док су недавна истраживања показала да Србија има већи број милијардера него водеће земље Европе, Француска, Немачка… Зашто је тако лако хипнотисати људе, да ли народ заиста верује у лажи ове власти, или је заплашен, уцењен, у летаргији…?
– Не знам за ову или ону власт. Али народ не жели да види или зна истину, него жели да му буде пријатно или бар подношљиво. Наравно да нам је добро ако смо хипнотисани. Ваљда онда не боли. Одавно само тражимо сигурност, а не слободу. Није тако давно било када се продавало народу да политичари и функционери треба да буду успешни бизнисмени, јер они знају шта раде. Онда се испоставило да су то, такозвани, тајкуни, и итд.. А наравно да нема талентованог бизнисмена који би се бавио политиком или неком функцијом. Талентовани и остварени људи би се бавили можда оним за шта имају таленат.
Мени је драго да имамо милљардере, само не знам како да их натерамо да улажу у културу. Па да, похлепа је врхунска врлина. А новац и даље највећи табу. Бог. Ви можете чак и убити некога, па ако кажете да сте то урадили за огромне паре, људи ће вас разумети. А што би се узрујали да продајете себе као уметника, или стварате ствари које лажу, или сте лицемерни, или кукавица. Да стварате глупе представе, филмове серије…Сви би радили свакакве ствари да има ко да им плати. Цена је само упитна.
Рукописи горе и нема сретног краја
Ремек дело „Мајстор и Маргарита“, настало из чак осам верзија рукописа Михаила Булгакова, из кога су до данас остале опште познате сентенце, попут „Рукописи не горе“, или „Другоразредна свежина не постоји“, сматра се и једним од најтежих за позоришну и филмску верзију. Шта је вас испровоцирало да се ухватите овог дела?
– Првенствено је то почело од Жељка Хубача, а ја сам радо прихватио идеју да се управо тим бавим у Народном позоришту. Из истих разлога како се изјашњава и публика која долази на представу, „Мајстор и Маргарита“ је свим интелектуалцима омиљени роман, сви се изјашњавају тако. Лепа времена наше младости када смо то читали.
С друге стране, довољно је занимљив, контроверзан, ако вам се тако више допада онда је довољно и политичан и дубок да би човека испровоцирао да се тиме бави. Али рукописи горе. А свежине малтене нигде нема. Ја сам у програму за представу написао: „Рукописи горе. Нема сретног краја. Док маштамо о утопијском спокоју и миру схватамо да смо већ мртви. Није нас потрошио бог него људско друштво.
Ако верујемо у ђавола верујемо и у бога, и обрнуто. То није верско него феноменолошко питање. Али са ђаволом нема игре. Рачун се плаћа. Шта ради човек? Човек не ради ништа. Човек је продат. Продао је себе па се И понаша у складу са тим. Ако верујемо у љубав ипак пркосимо. Свим идеологијама и људском поретку. Маштамо о слободи. Али то није истина. Маштамо о миру и спокоју. Ђаво се поиграва с нама. И човек се игра. У позоришту. У том крхком простору слободе и истине. Док све не изгори…“.
Извор: Данас
