Toni Morison je 1993. dobila Nobelovu nagradu za književnost, gde je u obrazloženju navedeno da je ona laureatkinja „koja u romanima obeleženim vizionarskom snagom i poetskom izražajnošću daje život jednom suštinskom aspektu američke stvarnosti.” Početkom decembra iste godine održala je Nobelovo predavanje u Stokholmu, koje tradicionalno drže svi dobitnici i dobitnice ove nagrade.
* * *
„Nekada davno bila jedna starica. Slepa, ali mudra.” Ili je to bio starac? Možda guru. Ili griot koji smiruje nemirnu decu. Ovu priču, ili neku sasvim sličnu, čula sam u predanjima različitih kultura.
„Nekada davno živela je jedna stara žena. Slepa. Mudra.”
U verziji koju ja znam ta žena je ćerka robova, crnkinja, Amerikanka, i živi sama u maloj kući izvan grada. Njena mudrost je neuporediva i neupitna. Među svojim ljudima ona je i zakon i njegov prestup. Poštovanje koje joj se ukazuje i strahopoštovanje koje izaziva prevazilaze njen komšiluk i dopiru do udaljenih mesta; do grada u kojem je pronicljivost seoskih proroka izvor velike zabave.
Jednog dana ženu posećuju mladi ljudi koji kao da su rešeni da ospore njenu vidovitost i razotkriju je kao varalicu za kakvu je smatraju. Njihov plan je jednostavan: ulaze u njenu kuću i postavljaju joj pitanje čiji odgovor zavisi isključivo od razlike između nje i njih, razlike koju oni doživljavaju kao dubok nedostatak: njenog slepila. Staju pred nju, a jedan od njih kaže: „Starice, u ruci držim pticu. Reci mi da li je živa ili mrtva.”
Ona ne odgovara, i pitanje se ponavlja. „Da li je ptica koju držim živa ili mrtva?”
Ona i dalje ne odgovara. Slepa je i ne može da vidi svoje posetioce, a kamoli ono što drže u rukama. Ne zna njihovu boju kože, pol ni poreklo. Zna samo njihov motiv.
Tišina stare žene traje toliko dugo da mladi ljudi jedva obuzdavaju smeh.
Najzad ona progovara, a njen glas je blag, ali strog. „Ne znam”, kaže. „Ne znam da li je ptica koju držiš mrtva ili živa, ali znam da je u tvojim rukama. U tvojim je rukama.”
Njen odgovor može da znači: ako je mrtva, ili si je takvu našao ili si je ubio. Ako je živa, još uvek možeš da je ubiješ. Hoće li ostati živa, to je tvoja odluka. Kako god bilo, odgovornost je tvoja.
Zbog razmetanja svojom moći i njenom nemoći, mladi posetioci bivaju ukoreni; rečeno im je da su odgovorni ne samo za čin poruge već i za mali život žrtvovan da bi se taj cilj postigao. Slepa žena skreće pažnju sa tvrdnji o moći na sredstvo pomoću kojeg se ta moć sprovodi.
Razmišljanje o tome šta bi (osim svog krhkog tela) ta ptica u ruci mogla da predstavlja oduvek me je privlačilo, ali naročito sada, dok mislim o poslu kojim se bavim i koji me je doveo pred vas. Zato biram da pticu čitam kao jezik, a ženu kao iskusnu spisateljicu. Ona brine o tome kako se jezik kojim sanja, koji joj je dat rođenjem, upotrebljava, stavlja u službu, pa čak i uskraćuje radi određenih podlih ciljeva. Kao spisateljica, ona o jeziku razmišlja delom kao o sistemu, delom kao o živom biću nad kojim imamo izvesnu kontrolu, ali pre svega kao o delanju – o činu koji ima posledice. Zato pitanje koje joj deca postavljaju: „Da li je živ ili mrtav?” nije nestvarno, jer ona jezik smatra podložnim smrti, brisanju; svakako ugroženim i spasivim jedino naporom volje. Veruje da, ako je ptica u rukama njenih posetilaca mrtva, čuvari snose odgovornost za leš. Za nju mrtav jezik nije samo onaj koji se više ne govori ili ne piše, već i onaj ukočeni jezik zadovoljan sopstvenom paralizom. Poput jezika države – cenzurisanog i cenzurišućeg. Nemilosrdan u svojim nadzornim dužnostima, on nema drugu želju ni svrhu osim da održava slobodni prostor sopstvenog opojnog narcizma, sopstvene isključivosti i dominacije. Ma koliko bio na izdisaju, nije bez učinka, jer aktivno sputava razum, koči savest, potiskuje ljudski potencijal. Neprijemčiv za propitivanje, ne može da oblikuje niti da podnese nove ideje, da uobliči drugačije misli, ispriča drugu priču, ispuni zbunjujuće tišine. Službeni jezik, iskovan da ozakoni neznanje i sačuva privilegiju, nalik je oklopu uglačanom do zaslepljujućeg sjaja, ljušturi koju je vitez odavno napustio. Ipak, tu je: nem, predatorski, sentimentalan. Budi strahopoštovanje kod školske dece, pruža zaklon despotima, priziva lažna sećanja na stabilnost i sklad u javnosti.
Uverena je da, kada jezik umire – iz nemara, zapuštenosti, ravnodušnosti i odsustva poštovanja, ili kada biva ubijen dekretom – za njegovu propast ne odgovara samo ona sama, već i svi njegovi korisnici i stvaraoci. U njenoj zemlji deca su odgrizala sopstvene jezike i umesto njih koristila metke da oponašaju glasove bezglasnih, glasove onesposobljenih i onesposobljavajućeg jezika, jezika koji su odrasli potpuno napustili kao sredstvo za hvatanje ukoštac sa smislom, za pružanje smernica ili izražavanje ljubavi. Ali ona zna da samoubistvo jezika nije izbor samo dece. Ono je uobičajeno i među infantilnim šefovima država i trgovcima moći, čiji ispražnjeni jezik lišava njih samih pristupa onome što je ostalo od njihovih ljudskih nagona, jer govore samo onima koji slušaju – ili da bi iznudili poslušnost.
Sistematska pljačka jezika prepoznaje se po sklonosti njegovih korisnika da se odreknu njegove nijansirane, složene, porodiljske uloge u korist pretnje i potčinjavanja. Represivni jezik ne samo da predstavlja nasilje – on jeste nasilje; ne samo da prikazuje granice znanja – on znanje ograničava. Bilo da je reč o zamagljujućem državnom jeziku ili o lažnom jeziku bezumnih medija; o gordom, ali okoštalom akademskom jeziku ili o jeziku nauke vođenog robom; o zlonamernom jeziku prava bez etike, ili o jeziku osmišljenom da otuđi manjine, skrivajući svoju rasističku pljačku iza književne dosetke – takav jezik mora biti odbačen, izmenjen i razotkriven. To je jezik koji pije krv, sisa ranjivosti, podvlači svoje fašističke čizme pod krinoline pristojnosti i patriotizma dok neumoljivo korača ka krajnjoj računici i ispražnjenom umu. Seksistički jezik, rasistički jezik, teistički jezik – svi su oni tipični za policijske jezike gospodarenja i ne mogu, ne dopuštaju, ne podstiču novo znanje niti uzajamnu razmenu ideja.
Starica je veoma svesna da neće svojim rečima ubediti nijednog intelektualnog plaćenika, nijednog nezasitog diktatora, nijednog potkupljivog političara ili demagoga, svojim mislima neće ubediti nijednog lažnog novinara. Postoji i postojaće huškački jezik koji drži građane naoružanima i naoružava ih; ubijene i one koji ubijaju u tržnim centrima, sudnicama, poštama, na igralištima, u spavaćim sobama i bulevarima; uzbudljiv, komemorativni jezik koji prikriva tugu i rasipanje besmislene smrti. Još će biti diplomatskog jezika koji opravdava silovanje, mučenje, atentate. Biće još zavodljivog, mutiranog jezika osmišljenog da zadavi žene, da im napuni grla poput tovljenih gusaka njihovim sopstvenim neizrecivim, prestupničkim rečima; biće još jezika nadzora prerušenog u istraživanje; politike i istorije proračunatih da patnju miliona učine nemom; jezika ulepšanog da opije nezadovoljne i unesrećene i navede ih da nasrnu na svoje susede; oholog pseudoempirijskog jezika skovanog da kreativne ljude zatvori u kaveze inferiornosti i beznađa.
Književnost svedočenja Varlama Šalamova – o knjizi Dušana Opačića
Ispod elokvencije, glamura, naučnih asocijacija, ma koliko uzbudljiv ili zavodljiv bio, srce takvog jezika kopni – ili možda uopšte ne kuca – ako je ptica već mrtva.
Razmišljala je o tome kakva je mogla biti intelektualna istorija bilo koje discipline da nije istrajavala u, ili bila prisiljena na, rasipanje vremena i života koje su zahtevala opravdavanja i predstave dominacije – smrtonosni diskursi isključenja koji blokiraju pristup saznanju i onima koji isključuju i onima koji su isključeni.
Uobičajeno tumačenje priče o Kuli vavilonskoj jeste da je njen pad bio nesreća. Da su rasejanost ili težina mnoštva jezika dovele do neuspešnosti njene arhitekture. Da bi jedan monolitan jezik ubrzao gradnju i da bi nebo bilo dosegnuto. Čije nebo, pita se ona? I kakvo? Možda je dostizanje Raja bilo preuranjeno, pomalo brzopleto ako niko nije mogao da odvoji vreme da razume druge jezike, druga gledišta, druge narative. Da jesu, nebo koje su zamišljali možda bi pronašli pod sopstvenim nogama. Složeno, zahtevno, da – ali pogled na raj kao na život, a ne raj kao post-život.
Ona ne bi želela da njeni mladi posetioci odu s utiskom da jezik treba na silu održavati u životu samo radi njegovog pukog opstanka. Vitalnost jezika leži u njegovoj sposobnosti da ocrta stvarne, zamišljene i moguće živote svojih govornika, čitalaca, pisaca. Iako ponekad svoju ravnotežu nalazi u pomeranju iskustva, on nije njegova zamena. On se izvija ka mestu na kojem bi smisao mogao da prebiva. Kada je predsednik Sjedinjenih Država razmišljao o groblju u koje se njegova zemlja pretvorila i rekao: „Svet će malo mariti i dugo se neće sećati onoga što ovde kažemo. Ali nikada neće zaboraviti ono što su ovde učinili”, te jednostavne reči uzbudljive su u svojoj živototvornoj snazi jer su odbile da sažmu stvarnost 600.000 mrtvih u kataklizmičkom rasnom ratu. Odbijajući da monumentalizuje, prezrevši „poslednju reč”, precizno „sumiranje”, priznajući „našu slabu moć da dodajemo ili oduzimamo”, njegove reči iskazuju poštovanje prema neuhvatljivosti života koji oplakuju. To poštovanje je pokreće – to priznanje da jezik nikada ne može jednom zauvek dorasti životu. Niti bi trebalo. Jezik nikada ne može „ustanovljavati” ropstvo, genocid, rat. Niti bi smeo da žudi za ohološću da to može. Njegova snaga, njegova lepota, leži u dosezanju neizrecivog.
Bilo da je raskošan ili suzdržan, da kopa, razara ili odbija da posvećuje; bilo da se grohotom smeje ili je krik bez azbuke, odabrana reč, izabrana tišina, netaknuti jezik hrli ka znanju, a ne ka njegovom uništenju. Ali ko ne zna za književnost zabranjenu zato što postavlja pitanja; diskreditovanu jer je kritička; izbrisanu jer je drugačija? I koliko ih se zgražava pri pomisli na jezik koji sam sebe razara?
Rad na rečima je uzvišen, misli ona, jer je stvaralački; on proizvodi smisao koji nam obezbeđuje naše razlike, naše ljudske razlike – nešto po čemu se razlikujemo od svih drugih oblika života.
Umiremo. To može biti smisao života. Ali mi činimo jezik. To može biti mera naših života.
„Nekada davno…” – posetioci postavljaju starici pitanje. Ko su ta deca? Šta su ponela iz tog susreta? Šta su čula u onim završnim rečima: „Ptica je u vašim rukama”? Rečenicu koja upućuje na mogućnost ili onu koja spušta zasun? Možda su čula: „To nije moj problem. Stara sam, žena, crna, slepa. Mudrost koju sada imam sastoji se u tome da znam da vam ne mogu pomoći. Budućnost jezika je vaša.”
Oni stoje tu. A šta ako im u rukama nije bilo ništa? Šta ako je poseta bila samo smicalica, trik da bi im se neko obratio, da bi ih neko shvatio ozbiljno kao što nikad ranije nije? Prilika da prekinu, da naruše svet odraslih, njegovu izmaglicu govora o njima, za njih, ali nikada njima? Ulog su bila hitna pitanja, uključujući i ono koje su postavili: „Da li je ptica koju držimo živa ili mrtva?” Možda je pitanje zapravo glasilo: „Može li nam neko reći šta je život? Šta je smrt?” Nikakva smicalica; nikakva lakrdija. Jednostavno pitanje dostojno pažnje mudre osobe. Stare osobe. A ako stari i mudri, koji su živeli i suočili se sa smrću, ne mogu da opišu ni jedno ni drugo, ko može?
Ali ona to ne čini; čuva svoju tajnu; svoje dobro mišljenje o sebi; svoje zagonetne izreke; svoju umetnost bez obaveze. Drži odstojanje, nameće ga i povlači se u jedinstvenost izolacije, u sofisticirani, privilegovani prostor.
Ništa, nijedna reč ne sledi nakon njene izjavi o prenosu odgovornosti. Ta tišina je duboka, dublja od značenja dostupnog u rečima koje je izgovorila. Podrhtava, ta tišina, i deca je, iznervirana, ispunjavaju jezikom smišljenim u trenutku.
„Zar nema govora”, pitaju je, „nema reči koje nam možete dati da nam pomognu da se probijemo kroz vaš dosije neuspeha? Kroz obrazovanje koje ste nam upravo pružili, a koje uopšte nije obrazovanje, jer pažljivo motrimo i na ono što ste učinili i na ono što ste rekli? Na barijeru koju ste podigli između velikodušnosti i mudrosti?”
„Nemamo pticu u rukama, ni živu ni mrtvu. Imamo samo vas i naše važno pitanje. Da li je to ništa u našim rukama nešto sa čime ne možete da se suočite, čak ni da naslutite? Zar se ne sećate mladosti, kada je jezik bio magija bez značenja? Kada ono što ste mogli da kažete nije moglo i da ima značenje? Kada je nevidljivo bilo ono što je mašta nastojala da vidi? Kada su pitanja i zahtevi za odgovorima goreli tako snažno da ste drhtali od besa što ne znate?”
„Zar moramo započeti svest bitkom koju su heroine i heroji poput vas već vodili i izgubili, ostavljajući nam u rukama samo ono za šta ste vi zamislili da je tu? Vaš odgovor je vešt, ali ta veština nas dovodi u neprijatnost – a trebalo bi i vas. Vaš odgovor je nepristojan u svom samodopadnom slavljenju. Scenario skrojen za televiziju koji nema smisla ako u našim rukama nema ničega.”
„Zašto niste posegnuli, dotakli nas svojim mekim prstima, odložili zvučnu dosetku, lekciju, dok niste saznali ko smo? Da li ste toliko prezreli naš trik, naš način delanja, da niste mogli da vidite kako smo zbunjeni u pokušaju da privučemo vašu pažnju? Mladi smo. Nezreli. Ceo naš kratak život slušamo da moramo biti odgovorni. Šta to uopšte znači u katastrofi u koju se ovaj svet pretvorio; gde, kako je jedan pesnik rekao, „ništa ne treba razotkrivati jer je već ogoljeno”? Naše nasleđe je poruga. Želite da imamo vaše stare, prazne oči i da vidimo samo okrutnost i osrednjost. Mislite li da smo toliko glupi da iznova i iznova krivo zaklinjemo sami sebe fikcijom nacije? Kako se usuđujete da nam govorite o dužnosti dok stojimo do pojasa u otrovu vaše prošlosti?”
„Obezvređujete nas i obezvređujete pticu koje nema u našim rukama. Zar nema nikakvog konteksta za naše živote? Nikakve pesme, nikakve književnosti, nijedne pesme pune vitamina, nikakve istorije povezane s iskustvom koju biste mogli da nam predate da bi nam naši počeci bili snažni? Vi ste odrasla osoba. Ona stara, ona mudra. Prestanite da mislite na to kako da sačuvate obraz. Mislite na naše živote i ispričajte nam svoj svet, onakav kakav je samo vaš. Izmislite priču. Pripovedanje je radikalno – ono nas stvara u samom trenutku u kojem nastaje. Nećemo vas kriviti ako vaš domet nadmaši vaše mogućnosti; ako ljubav tako zapali vaše reči da izgore i ne ostane ništa osim njihove žege. Ili ako, sa suzdržanošću ruku hirurga, vaše reči zašiju samo ona mesta na kojima bi krv mogla poteći. Znamo da to nikada ne možete učiniti kako treba – jednom zauvek. Strast nikada nije dovoljna; kao ni umeće. Ali pokušajte. Zbog nas i zbog sebe zaboravite svoje ime na ulici; recite nam šta je svet bio za vas na mračnim mestima i na svetlu. Nemojte nam govoriti u šta da verujemo, čega da se bojimo. Pokažite nam široku suknju vere i šav koji para koprenu straha. Vi, starice, blagoslovena slepilom, možete govoriti jezikom koji nam kaže ono što samo jezik može: kako da vidimo bez slika. Samo jezik nas štiti od strave stvari bez imena. Sam jezik je meditacija.”
„Recite nam šta znači biti žena, da bismo znali šta znači biti muškarac. Šta se kreće po ivici. Šta znači nemati dom na ovom mestu. Biti otrgnut od onoga što si poznavao. Šta znači živeti na rubu gradova koji ne podnose tvoje prisustvo.”
„Recite nam o brodovima vraćenim s obala na Uskrs, o placenti u polju. Recite nam o kolima punim robova, kako su pevali tako tiho da im se dah nije razlikovao od pahulja koje padaju. Kako su po pogrbljenosti najbližeg ramena znali da će sledeće zaustavljanje biti poslednje. Kako su, sa rukama sklopljenim nad sopstvenim polom, mislili na toplotu, pa na sunce. Podizali lica kao da je tu, nadohvat. Okretali se kao da je tu, nadohvat. Zaustavljaju se pred krčmom. Kočijaš i njegov pomoćnik ulaze s lampom, ostavljajući ih da u mraku tiho bruje. Konjska para kulja u sneg pod kopitama, a njeno šištanje i topljenje bude zavist promrzlih robova.”
„Vrata krčme se otvaraju: devojka i mladić izlaze iz svetlosti. Penju se na kola. Mladić će za tri godine nositi pušku, ali sada nosi lampu i krčag tople jabukovače. Dodaju se od usta do usta. Devojka ga nudi hlebom, komadima mesa i još po nečim: pogled u oči onoga kome služi. Jedna porcija za svakog muškarca, dve za svaku ženu. I pogled. Oni uzvraćaju pogled. Sledeće zaustavljanje biće njihovo poslednje. Ali ne ovo. Ovo je zagrejano.”
Ponovo zavlada tišina kada deca završe, sve dok je žena ne preseče.
„Najzad”, kaže ona, „sada vam verujem. Verujem vam s pticom koje nema u vašim rukama, jer ste je zaista uhvatili. Pogledajte. Kako je lepo ovo što smo učinili – zajedno.”
Izvor: Nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić/Glif
