Piše: Dragan Uzelac
Mučnina se kreće blizu nultog nivoa onoliko koliko je to moguće. Ovde je svaka nova reč, svaka nova rečenica napor, kao da se jezik konstantno urušava i ponovo spaja sa stvarima. U Mučnini Sartr piše o depresiji koju je doživeo kao gimnazijski učitelj u Avru sredinom tridesetih godina dvadesetog veka. To je njegovo najličnije delo.
Antoan Rokanten, kako se glavna ličnost zove, doživljava noć kao `sladunjavu, oklevajuću`, vidi svoju ruku `koja leži preko stola`, vidi `zastrašujuću, opscenu golotinju` korena drveta, i kako njegovo crno stablo ne nestaje, nego sasvim suprotno deluje kao `preveliki zalogaj koji zastaje nasred grla`. Povraća mu se od svih stvari oko njega. Oseća se kao da ga je savladalo nešto što ne razume, nekakav preobražaj koji preti da ga potpuno parališe.“
Espen Hamer, Unutarnji mrak
O Sartrovoj Mučnini
Poslednji veliki pisac međuratnog i prvi veliki pisac posleratnog razdoblja, Žan Pol Sartr (21. jun 1905 – 15. april 1980. godine) je bio francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisuje prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj će sresti svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije. Po završetku studija radi jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, zatim odlazi u Berlin, gde proučava Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavljuje (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skicu teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) nudi Galimaru roman Melanholija. Poznati izdavač ga odbija. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.
Pisanje je za njega bila manifestacija vlastite neuroze i pokušaj da joj se izmakne. U predratno vreme počinje objavljivati svoja prva dela, pod uticajem filozofije egzistencijalizma. Filozofskim esejima o odnosu neposrednog života i imaginarnog sveta, te romanom Mučnina 1938.) i zbirkom novela Zid (1939.) Sartr privlači pažnju unutar književnih i filozofskih krugova. Osetan je uticaj rata u njegovom radu – iskustvo zarobljeništva i učešća u francuskom pokretu otpora vešto je transponovao u izvrsnu literaturu. Njegove dileme i traganje poklopile su se s dilemama čitave jedne generacije.
U istoriji modernog francuskog romana, Mučnina je roman koji po prvi put u središte stavlja raspad romanesknog junaka, nagoveštavajući preokupacije budućeg tzv. novog romana. Mučnina ima oblik metafizičkog dnevnika, koji vodi Anton Rokventin – glavni lik romana. Osećaj ispraznosti malograđanske sredine u kojoj živi, te nelagodan osećaj neopravdanosti vlastite egzistencije kojoj pokušava dati smisao pišući studiju – sve to ispunjava Rokventina teskobom koja poprima ukus gađenja i prave mučnine u odnosu na sebe i svet. I mada on na kraju romana ima utisak da će osećaj mučnine i besmisla egzistencije prevladati potpunim predavanjem umetničkom stvaralaštvu, ipak u prvom planu Mučnine ostaje užasna teskoba izazvana izuzetnom teškoćom da se uspostavi autentična relacija između pojedinca i sveta.
Ovaj put mučnina ga je spopala u kafani. To je novo jer su mu kafane dosad bile utočište. Bile su osvetljene i pune ljudi. Stigao je u kafanu i poželeo voditi ljubav, ali konobarica Madelejn mu je odmah na ulasku javila kako nema gospođe jer je otišla u kupovinu. Skinula mu je kaput i upitala ga šta će popiti, kada ga je uhvatio taj snažan osećaj mučnine. Od tog trenutka oseća se loše i mučnina ga nije napustila. Pokraj njega je grupa prijatelja igrala karte, na šanku je bio Adolf, bratić gazdarice koji ju je menjao. Posmatrao ga je neko vreme. Rokventin je shvatio da mučnina nije u njemu, već u svemu što ga okružuje. Pozvao je konobaricu Madelejn kako bi mu pustila na gramofonu pesmu Some of these days. Odmah prepoznaje prve taktove pesme. Gotovo da počinje osećati zadovoljstvo, barem onoliko koliko je to moguće uz sveprisutnu mučninu. Nakon što je pesma završila osetio je kako je mučnina nestala. Posmatrao je Adolfa, zatim muškarce koji se kartaju i zatim ustao. Stigla je noć, još malo pa će u bioskop. Ima još vremena do početka filma, pa se odluči prošetati delom Noarova bulevara. Taj deo je taman i blatnjav, sve je tamno i nenaseljeno. Celi taj prostor izgleda gotovo neljudski. Iznenadi ga prisutnost dvoje ljudi. Žena je nešto tiho i ubrzano govorila, kad je muškarac odgurne od sebe i krene dalje. Bila je to čistačica Lusi. Doviknula je za muškarcem da je nesretna, ali ovaj se nije obazirao. Rokventin joj se približio, ali nije se usudio ponuditi joj pomoć. Stajala je tamo skamenjena. Video je kako je duboko uronila u svoju bol i očajanje. Pobojao se da bi se mogla srušiti tamo na cestu. Razmišljao je kako joj zavidi; on je toliko osamljen zadnje tri godine da nije mogao osetiti ništa osim otupljujućeg spokoja.
Sartrovo znamenito egzistencijalističko delo Mučnina napisano je u obliku dnevnika glavnog lika Antona Rokventina. Njegova svest glavni je aspekt koji čini radnju ovog dela koje je ispunjeno filozofskim i esejističkim ulomcima. Mučnina gotovo i nema prave radnje, već se bavi pitanjima egzistencije, smisla života, slobode i volje te ravnodušnosti sveta prema pojedincu. Ovaj roman postao je inspiracija mnogim drugim kasnijim autorima koji su u njemu tražili inspiraciju za svoja dela. Anton Rokventin usamljeni je intelektualac. Gade mu se svakidašnje i banalne stvari kojima se drugi ljudi bave i koje im pružaju zadovoljstvo na dnevnoj bazi. Ne voli društvo drugih ljudi, gotovo sve vreme provodi sam, ali voli posmatrati i analizirati druge ljude. Vodi dnevnik i putuje po Aziji, Africi i Europi. Takođe, sudelovao je u raznim arheološkim ekspedicijama u Indokini i Indiji. Tada se upustio i u ljubavnu vezu s Eni, glumicom koju nije video par godina. Više nije imao volje ni želje za putovanjima pa se odlučio zadržati malo duže u gradiću Buvileu. Tamo je odlučio u te tri godine dovršiti povesnu studiju o markizu de Rolboni, čoveku koji je živio u 18. stoleću te je bio veliki pustolov. Tada je bio i u seksualnoj vezi s Fransoa, vlasnicom kafane. No, 1932. godine u zimskim mesecima, obuzeo ga je čudan osećaj neodređenosti i ispraznosti i besmislenosti. Spoj tih osećaja nazvao je mučninom. U početku osećaj je dolazio samo povremeno i isto tako bi prošao pa je Anton pomislio da će poludeti. Ispočetka, mučninu je povezivao s ponekim predmetima pa mu se tako dogodilo da nije mogao podići niti list papira ili kamen. Mučninu je mogao suzbiti jedino slušajući džez jer mu je on svojom jednostavnošću vraćao povezanost s vanjskim svetom.
Rokventin se mučio s pisanjem knjige o Rolboni. Hteo ju je završiti, ali sve mu se to nekako počelo gaditi. Nervirale su ga razne kontradiktorne informacije o Rolboni, što mu je otežavalo slaganje smislenog teksta. Razmišljao je o sadašnjosti i prošlosti te došao do zaključka kako samo sadašnjost postoji; ove stvari koje ga trenutno okružuju i on su sada stvarni, prošlost ne postoji. Te reči bile su ključne jer Rolebon mu više nije bio stvaran. Pitao se kako bi mogao opisati Rolebonovu prošlost kad ne može opisati vlastitu. Zadnjih sat vremena proveo je sedeći. Nije se micao jer je znao šta će uslediti. Bojao se jer je Rolebon bio njegov razlog postojanja. Dok je pisao nije više postojao u sebi nego u njemu. Sada je bio slobodan. Odjednom je postao svestan svakog dela svog tela, svog postojanja. Napustio je sobu i hodao gradom, a pri tome je celo vreme bio intenzivno svestan sebe i vlastitog postojanja te svega što ga okružuje. Sve to ga je užasavalo, ali koliko god se trudio prestati misliti, nije mu uspevalo.
Dragan Uzelac: Šopenhauer i Niče – Svet kao volja za moć i predstava
Uskoro on počinje analizirati to svoje čudno stanje koje ga je sve češće prožimalo kada je došao u susret s nekim predmetima. Takav svet koji je on iskusio bio je izgubio razloge postojanja. Shvatio je da stvari nisu povezane s božanskom silom i da sve može postojati izvan reda i zakona. Isto tako, svaka pojedina stvar može bilo kada postati nešto drugo. Rokventin je živeo usamljenim životom, a retki koji su bili s njim u kontaktu imali su uvek potpuno i drukčije poglede na svet od njegovih. On se nikako nije mogao povezati s ostalima te uvek osećao kao da je odvojen od svih koji svoja načela temelje prema dužnosti i dobroti. Kritikovao je višu klasu malog gradića tako što je posmatrao slike i statue bitnih građanskih službenika. Prezire njihovo postojanje. No, postoji i kako on misli njegova karikatura koja mu se suprotstavlja. Reč je o Samouku. On je opštinski službenik koji vreme provodi u čitanju knjiga i to abecednim redom. On smatra da će tako njegovo znanje biti apsolutno. On želi ovladati celom kulturom. No, nakon sedam godina stigao je samo do slova L, a za to vreme je zapostavio svoj život. On tako živi samo od citata i misli koji su izrekli drugi i ne može postići ništa vlastito. Rokventina jedino može optimistično podići i oduševiti njegova ljubavnica Eni. On isto tako misli da bi njegova mučnina prestala kada bi ona ponovo ušla u njegov život. U tom razmišljanju stiže i njezino pismo. Ona mu predlaže da se za nekoliko dana sretnu u Parizu. Rokventin, naravno, pristaje na sastanak kojeg ne može dočekati iz znatiželje. Još kada su bili u vezi Eni je imala teatralno izražavanje njihovog odnosa. Ona je smatrala da se sve u životu događa putem malih predznaka koji postepeno oblikuju povlaštenu situaciju. Na ljudima je da od tih situacija naprave idealne trenutke. Eni nikada nije tačno precizirala šta znače ti povlašteni trenuci, a Rokventin nije pitao. No, Eni je sada žena u srednjim godinama, više ne veruje u povlaštene trenutke. Te njezine promene nalik su isto tako na mučninu, ali Eni ni Rokventin ne vide promene jedno u drugom već samo u sebi. Njihov zajednički susret nije prošao najbolje. Nije se desilo ništa što je Rokventin mogao očekivati. Eni se vratila muškarcu s kojim je do tada živela iako joj on nije značio ništa.
Kad je zavladalo zatišje kod Samouka, Rokventin ponovo pomnije osmotri prostoriju. Smatrao je kako je on jedini koji je u tom restoranu svestan svog postojanja. Samouk priča o svom iskustvu u zarobljeništvu i kako je tokom tog razdoblja razvio veliku ljubav prema svim ljudima, zbog čega se nikada ne oseća sam. Rokventin nije bio posebno impresioniran. U Samoukovim rečima čuo je već ranije izrečene maksime raznih humanista koje je tokom života sretao. Samouka je pomalo uvredila Rokventinova neutralnost pa mu poruči kako je on takođe humanista jer piše za ljude, kako bi ga ljudi čitali. Rokventin, sad već razdražen, objasni Samouku kako on voli samo simbole koje vidi u ljudima, voli mladost mladića i devojke i ljubav između muškarca i žene, ali ne voli njih lično. Raspravu prekine konobarica koja ih je došla upitati šta žele za desert. Rokventin oseti grižu savesti, Samouk je ipak samo hteo pokazati nekome svoju ljubav prema ljudima, bio je zapravo ljut na sve one koji su jadnom Samouku napunili mozak tim idejama. Nakon pauze Samouk postane pomirljiv, ali Rokventina je uhvatila mučnina. Sve mu se gadilo, hteo se povući negde gde pripada, ali to mesto ne postoji. Osetio je bes i gađenje, privukao je pažnju ostalih gostiju. Izašao je iz restorana te krenuo stepeništem koje je vodilo do plaže. Na kraju je završio u tramvaju, ali tamo ga je uhvatila teška teskoba. Nije više mogao biti okružen stvarima. Izletio je van i završio na klupi u javnom parku. Osećao se kao da se guši, zatim mu se u jednom trenutku sve iskristalizovalo, osećao se kao da je konačno progledao.
U svoj toj besmislenosti života koji mu preostaje nalazi se nada i ona je pronađena u džez melodiji. Ta melodija se ponavlja više puta na kraju. Rokventin se nakon toga odlučio prestati baviti istraživanjima u biblioteci te odluči da je stiglo vreme da napusti Buvil. Tada se zadnji put uputio u kafanu. Kada se hteo oprostiti sa Samoukom, zatekao ga je kako pokušava zavesti dečaka u biblioteci. Time je izazvao bes svih i isključenje iz društva. Čekajući voz za Pariz slušao je i poslednji put omiljenu pesmu. On pesmu doživljava kao spasenje i čistoću umetnosti te se pita može li se tako nešto dogoditi njemu. Može li ga umetnost spasiti.
Pomislio je kako se možda ipak da opravdati postojanje. Možda bi se i on mogao okušati u nekoj grani umetnosti. Mogao bi napisati knjigu, možda bi mogao opisati pustolovinu ili nešto što ne postoji. Možda bi mu pisanje knjige pomoglo da se bar u jednom trenutku priseti svog života bez osećaja gađenja, pa da barem u prošlosti uspe prihvatiti sebe.
Dragan Uzelac: AC/DC – BACK IN BLACK (1980.) (Povratak u crno)
Mučnina je kompletno filozofski roman. U njoj se sva uverenja, metode i stajališta događaju u glavi i mislima glavnog lika. Pustolov i povesničar Anton Rokventin nakon burno provedenog života, smiri se i piše svoju monografiju. Zapisuje svoje misli i svoja zapažanja, a ono postanu s vremenom toliko jaka da ih oseća kroz fizički simptom – mučninu. Roman ne obiluje mnogim radnjama već se mnogo toga svodi na opise, razgovore i puno zapažanja. Kroz sve to, Rokventinova napetost sve više raste da bi on na kraju shvatio kako je ljudsko postojanje sasvim slučajno i ono nema nikakve posebne svrhe. Čovek ima tu slobodu učiniti što god želi od svog života. Na kraju kada je to sve shvatio, Rokventin koji je do tada vodio svoj život prema ustaljenim običajima, sada ga odluči promeniti.
Nisam se oslobodio Mučnine i ne verujem da ću je se skoro osloboditi ; ali ne trpim više, to više nije bolest ni prolazni hir : Mučnina sam ja.
Mučnina ostaje jednim od kultnih ostvarenja francuskog filozofa, egzistencijaliste i pisca Sartra, na njegovom hrabrom i beskompromisnom putu ka ostvarenju ljudske slobode, opšte dobrobiti i odgovornosti čoveka suočenog sa haosom i besmislom sveta.
Izvor: Fenomeni
