Nikolaj Vladimirovič Koljada, dramski pisac, reditelj, glumac, pozorišni pedagog, jedan je od svakako najizvođenijih ne samo ruskih već i evropskih savremenih dramskih pisaca, preminuo je 2. marta 2026. godine u Jekaterinburgu u Rusiji, piše na Fejsbuk stranici pozorišta Atelje 212.
Povodom odlaska ovog velikog autora Atelje 212 je podelilo sećanje na njega, koje potpisuje prevodilac Novica Antić:
Pre više od četvrt veka Jovan Ćirilov mi je sa jednog od svojih mnogobrojnih putovanja doneo tekst otkucan starovremenskom pisaćom mašinom. „Dali su mi u Moskvi, pojavio se neki novi pisac, mnogi ga hvale, a mnogi, posebno stariji, strašno kude. Pogledaj šta je to.“
Bila je to Koljadina drama „Praćka“. Jovan je dobio od slavnog reditelja Romana Viktjuka, koji je tu dramu režirao u Americi.
Pročitao sam je i preveo za jednu noć i namah i zauvek me obuzeo taj svet Koljadinih likova. Svet ljudi nesrećnih, nesnađenih, nevoljenih, strasnih i strašnih, punih neme ljubavi koja trune, neubrana, neomirisana, nikom potrebna, kao nekakva jabučica u zaparloženom voćnjaku. I tako je počelo.
Koljadine drame „Praćka“, „Murlin Murlo“, „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri“, „Violina, daire i bubanj“, „Zmijsko leglo“, „Poloneza Oginjskog“, „Kokoška“, „Zlatna zmija“, „Šuplji kamen“, „Lažljivica“, postale su deo repertoara mnogih naših pozorišta.
Nikolaj Vladimirovič Koljada, sin radnika čiji su preci u staljinska vremena prinudno kolonizovani u kazahstanske stepe, postao je jedan od najznačajnijih ruskih savremenih dramskih pisaca.
Njegove drame, pored Rusije, izvođene su u Nemačkoj, Poljskoj, Bugarskoj, SAD, Ukrajini, Mađarskoj, Francuskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Italiji… već slavan i tražen, ostao je u svom Jekaterinburgu, uralskom gradu koji je jednim delom u Evropi, a drugim u Aziji. Tamo je osnovao jedno od prvih privatnih pozorišta u Rusiji, „Koljada teatar“, u koje je pozvao mlade glumice i glumce od kojih su mnogi kasnije postali filmske i pozorišne zvezde. I nije se ljutio kada bi otišli u prestonicu, naprotiv, radovao se. Kao što se radovao i uspesima svojih studenata.
Predavao je dramaturgiju na Pozorišnoj akademiji u Jekaterinburgu. Mnogi od njegovih studenata su praizvedbe svojih drama imali u njegovom pozorištu i ono je vremenom preraslo u ono što teatrolozi sada nazivaju „Uralskom školom dramaturgije“.
A on je pisao, mnogo i plodno, u svojoj skromnoj dači okruženoj jelama što sežu do neba. Nije mnogo išao u svet, ali je svet dolazio njemu. Svakog proleća je organizovao festival na koji su dolazila pozorišta iz Rusije i inostranstva, ugledni reditelji, dramski pisci, teatrolozi.
Kolja, kako smo ga zvali, bio je više puta u Beogradu.
Prvi put, pre mnogo godina, kada ga je Jovan pozvao u žiri BITEF-a. Lepo se osećao u Beogradu, jednom mi je rekao: „Znaš, tvoji Srbi su na isti način ludi kao i Rusi.“ Voleo je, ali ga je i bolelo to njihovo i naše ludilo.
Kolja mi je često slao snimke sa proba predstava koje je režirao. Pre dva meseca mi je poslao snimak sa probe predstave za mlade koju je završavao. Na snimku nije bilo njega. Napisao mi je: „Nisam poslao sebe, grozno izgledam, neću da ti kvarim utisak o predstavi.“ Nikada nismo pričali o bolestima.
Pre dve nedelje poslao mi je glasovnu poruku: „Kako si, Novice? Ja nisam baš najbolje. Znaš, ovaj svet više ne prepoznajem kao svoj.“ I više ga nije bilo.
Možda Nikolaj Koljada više nije osećao ovaj svet svojim, ali će on zauvek ostati deo našeg sveta i naših života.
Izvor: Danas
