Razgovarala: Kristina Kljajić
Povratak u Zadar, hrvatski grad na obali Jadranskog mora, u kojem je proveo deo detinjstva.
Bio je to trenutak koji je piscu Darku Tuševljakoviću pomogao da završi roman Karota, za koji je dobio 72. NIN-ovu nagradu.
„Tek posle tog putovanja i obilaska grada postalo mi je jasno šta treba da bude okosnica knjige“, objašnjava u intervjuu BBC na srpskom.
U središtu nagrađenog romana je junak Davor, koji se posle gotovo nekoliko decenija vraća u grad u kojem je nekada živeo, a morao je da ga napusti zbog rata u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih.
„Taj susret sa prostorom pokreće sve ono što je bilo potisnuto“, dodaje autor.
Likovi se oslovljavaju nadimcima koji nose tragove porodične i lokalne istorije, poput italijanskog naziva za šargarepu koji postaje ime jednog od junaka, smešteno u naslov.
„Odnos čoveka prema prethodnom životu, iz kog je, recimo, nasilno otrgnut, jeste nešto što me je opsedalo dok sam osmišljavao Karotu„, kaže Tuševljaković.
„Svi ti ljudi, među koje spadam i ja, naterani su da u trenutku zakopaju ono što su dotad stvarali, izbrišu liniju kojom su se kretali, i da, često u veoma lošim uslovima i bez velikog izbora, pođu nekim novim putem“.
„I kako će izgledati taj život?
„Da li ćemo moći njime da kročimo kao da se pre toga ništa nije desilo ili ćemo svaki novi dan porediti s onim nekadašnjim, od kojih je ostalo krnje sećanje, pošto je sve materijalno iz njih nestalo?“, dodaje on.
Posle godina odlaganja, junak se vraća se na mesto koje je u međuvremenu potpuno promenjeno.
Traga za nekadašnjim drugovima, razrednom nastavnicom – svima koji su, ne uvek prijatno, obeležili deo odrastanja, uz primese vršnjačkog nasilja.
„Među nekim komentarima na roman čuo sam i to da su teme iz knjige na trenutke vrlo teške, ali da je tekst ispisan pitko, te da se priča lako usvaja.
„Možda je to bilo rešenje, pisati o nečemu važnom i teškom tako da to može relativno lako da se pročita„, kaže Tuševljaković.
Ko je Darko Tuševljavaković?
Darko Tuševljaković je rođen 1978. godine u Zenici.
Detinjstvo je proveo u Makarskoj, kod Splita, a u osnovnu školu išao je u Zadru.
Danas živi u Beogradu.
Prvu priču objavio je 2002. u zbirci Bun(t)ovna p(r)oza, a zatim su usledili romani Senka naše želje, Provalija, Jegermajster, Uzvišenost, te zbirke priča Ljudske vibracije, Postistine i Hangar za snove.
Dobio je nagradu „Lazara Komarčić“, Evropsku nagradu za književnost i Andrićevu nagradu.
Roman Karota ovenčan je i nagradom „Beskrajni plavi krug“ za najbolji roman u 2025. godini, koju dodeljuju Matica srpska, Banatski kulturni centar i organizacija „Sumatra“.
Pažnja medija koja je usledila posle NIN-ove nagrade zapljusnula ga je više nego što je očekivao, kaže uz ležerni osmeh.
Najdraži mu je intervju koji je dao za srednjoškolski časopis, dodaje.
Dok razgovaramo okruženi knjigama, lako se prebacuje na priču o mačkama, a iz sfere književnosti na čitavu popularnu kulturu.
Muzika i filmovi ga podjednako zanimaju i inspirišu.
„Svi ti umetnici vrše nekakav uticaj na mene, pa što ih onda ne povezati – Ursula Le Gvin/Biosphere/Džonatan Glejzer.
„Zatim: Grejam Grin/The Dillinger Escape Plan/Dejvid Linč. I neka treća kombinacija bude: Emili Sent Džon Mandel/Elbow/Stenl Kubrik.
„Ova igra bi se mogla igrati do besvesti“, kaže pisac.
Tuševljaković radi kao prevodilac i urednik.
„Pišem kad pronađem snage i vremena, a ni jednog ni drugog nemam dovoljno.
„Pisanje je obično incidentno, za šta kažu da je sasvim u skladu sa vremenom u kom živimo, iako bih se osećao bolje kada to ne bi bilo tako“, objašnjava.
Voli da piše u tišini, a prihvatljiva je i muzika, ali ona mora biti glasna i instrumentalna – „da eliminiše ostatak sveta.“
Dobitnik NIN-ove nagrade Darko Tuševljaković: Ožiljak kao fizička manifestacija unutrašnje borbe
Karota i sećanje
Karotu je pisao oko dve godine.
„Godinama sam se bavio mišlju da napišem nešto o gradu u kom sam proveo deo detinjstva, gradu iz kog sam otišao a da to nisam želeo, i o sećanju na njega.
„Mesto radnje je važno i u delu maltene ima ulogu dodatnog lika. Uticaj okoline na moje likove je uvek veliki“, priseća se pisac.
Prostor grada postaje ravnopravan junak, a u srcu romana je misterija nedostajućeg sećanja njegovog lika.
„Sećanje, često nepouzdano i krivo, pokreće likove na fizičko i psihičko putovanje kroz grad i sopstvenu prošlost“, objašnjava autor.
U romanu, pisanom u prvom licu, junak nas vodi do različitih haustora i ćoškova „jureći duhove davno nestale dece“, ali te adrese iznova bude neprijatna ili bolna osećanja.
Stanovi su, u tom gradu, mešavina jugoslovenskog nameštaja i modernih detalja iz Ikee.
Bez jasnih granica vremena i prostora, prepliću se sa širim političkim konfliktima i ratom koji započinje na prostoru nekadašnje zajedničke države.
Priča o prekinutom detinjstvu
„Deca su se igrala i nisu ništa znala. Mi smo bili ta deca. Nismo znali da nam ispod nogu tinja vulkan koji će nas rasuti poput pepela.
Jadranka je rekla da ništa nismo znali i bio sam sklon da joj poverujem.
U stvari, želeo sam da joj verujem, iako sam još onda, kao dečak, znao za vojnike u predvorju muzičke škole, one koji su mene i majku ispitivali zbog čega smo došli tu.
Ali tada sam jedino za to i mogao da znam, za prilike u senkama na rubu vidokruga.
Rekla je i da su se odrasli takođe igrali, pred otvorenim plamenom.
Potpirivali su ga.
U to nisam mogao do kraja da poverujem.
Moji roditelji nisu znali ništa, isto kao deca, sve dok tlo već nije počelo da se mrvi i cepa.
Čak ni tada nisu shvatali zašto se sve to dešava.
Kao i mnogi, bili su zatečeni i nespremni, zaustavljeni usred pokreta, usred života koji se neće nastaviti.
Te živote će progutati zemlja, a posle će doći novi životi, ispunjeni drugačijim, uglavnom bledim bojama.“
Odlomak iz romana Karota, izdavač: Laguna.
Karota je Tuševljakoviću četvrti ili peti pokušaj da piše o Zadru, svaki put kroz drugačiju priču.
„Pre nekoliko godina sam, recimo, ispisao stotinak stranica teksta pre nego što sam shvatio da to naprosto nije to.
„Kod ove, poslednje verzije sam prilično rano osetio da bi mogla da uspe“, kaže ponosno.
Primorski grad koji obitava u njegovim sećanjima obišao je pre nekoliko godina fizički, a onda je na red došla, kako kaže, „literarna poseta“.
„Pošao sam, stoga, od lokacije, ali i od ideje o prekinutim životnim putevima.
„Vrlo rano mi je osvanula zamisao o prošlim životima – ta se sintagma najčešće koristi u drugačijem kontekstu, ali meni je poslužila da označim rascep između delova života koji su često odeljeni tako dubokim ponorima da se praktično mogu nazivati odvojenim životima.“
Darko Tuševljaković: U Zadru mi se dogodio potpuni rascep života
Čarobni štapić iznad papira
Tuševljaković kaže da se oseća potpuno slobodnim da meša žanrove i koristi sve njihove elemente koji su mu i za priču potrebni.
Tako su u zbirci priča Hangar za snove elementi horora, folklora i fantastičnog, a u romanu Uzvišenost tehnologija je prikazana gotovo distopijski.
„Vremenom sam prestao da se obazirem na bilo kakve granice u tom smislu, pošto verujem da ih, zapravo, nema, i da samo od umešnosti pisca zavisi koliko će uspešan amalgam napraviti.
„Često u pričama sa elementima fantastike potcrtavam to da u životu ima mnogo toga neobjašnjivog i iracionalnog, u svetu oko nas, a pogotovo u nama“, kaže on.
I najokorelija naučna fantastika, smeštena na drugi kraj galaksije, u generacijski svemirski brod se „zapravo bavi nama, sada i ovde, ili nama oduvek i zauvek.“
Naizgled paradoskalno, ali i realnost je za njega uvek inspiracija.
„Ne možemo pobeći od senzacija koje dopiru do nas, od onoga što naša čula primaju i što se skladišti u našem telu i umu.
„To je sve čime baratamo, korisno je još samo umeće da sročite smislenu rečenicu – stoga je sve što napišemo na ovaj ili onaj način vezano za realnost koja nas okružuje“, objašnjava.
Očaranost tuđim pričama, podstakla ga je da i sam piše još od srednje škole.
Divi se majstorima pripovedanja i uživa „u novim horizontima koje svaka priča i knjiga otvaraju“.
„Kada vidite kako neko drugi to dobro radi, poželite da se i sami oprobate u tome, da, ako ništa drugo, proverite jeste li u stanju na sličan način da mahnete čarobnim štapićem iznad papira.“
‘I tvit može da nađe mesto u književnosti’
Tuševljaković veruje i da će uvek postojati ljudi koju će zanimati knjige – u bilo kom obliku.
Ali, naglašava i da se književnost menja.
„Nove tehnologije donose nove formate, koji pretežno favorizuju kraće forme, fleš prozu, crticu i, što je veoma zanimljivo, poeziju.
„Da ste nekog 1990-ih pitali šta će biti s poezijom dve hiljade dvadeset i neke, verovatno bi vam rekao da to tada niko neće čitati, da je poezija nešto što pripada prošlosti, jer je za nju potreban senzibilitet kog savremeni čovek poseduje sve manje.
„Kad ono, desilo se upravo suprotno“, kaže on.
Zato i digitalne platforme mogu da postanu poput knjige, kako literatura ne bi ostala zarobljena u vremenu koje prolazi.
„Tvit može da bude umetnička forma, na sličan način na koji je to, recimo, aforizam“.
Izvor: BBC/NIN
