„Marks na steroidima“: Evropska unija kao žrtva američko-kineskog trgovinskog rata

Gradonačelnik gradića Hajde i predsednici dve okolne opštine na krajnjem severu Nemačke mesecima imaju ispunjene radne dane sastancima više nego ikad pre. I nikome nije ništa teško jer je u pitanju velika stvar. Velika stvar ne samo za ovaj okrug u pokrajini Šlezvig-Holštajn, već za celu Nemačku. I svi su bili oduševljeni zbog toga što je švedska kompanija „Nortvolt“ najavila da baš tu planira da gradi ogromnu fabriku baterija na svetu, koja će godišnje proizvoditi baterija za milion električnih automobila.

Štaviše, već su svi počeli da pričaju da će to biti „najčistija“ fabrika baterija na svetu, između ostalog i zbog toga što je plan da bude snabdevana energijom dobijenom od vetrenjača na Severnom moru.

Međutim, dobri švedski vetrovi za gradić Hajde su preko noći promenili pravac i krenuli preko Atlantika. Konkretno, kada je administracija američkog predsednika Džozefa Bajdena najavila program subvencija u okviru Zakona o smanjenju inflacije, prvi čovek „Nortvolta“ je naprasno saopštio da „u ovom momentu prioritet daju ekspanziji u SAD“, dok će ostali projekti biti odloženi.

Sudbina ove fabrike baterija je samo jedan od niza primera žrtava trgovinskog rata između SAD i Kine u kojem se Evropska unija našla u poziciji da mora da se brani i to od prekoatlantskog partnera. Velikodušni američki paket subvencija, poreskih olakšica i investicija u industriju zelene energije, sprečavanje klimatskih promena i industriju poluprovodnika preti, kako upozoravaju pojedini ekonomisti, da gurne Evropu u deindustrijalizaciju.

Nasuprot tome, sve je više analitičara koji, pak, smatraju da je za EU mnogo veća opasnost ako krenu da se utrkuju sa SAD u tome ko će više milijardi evra sipati u ruke industrijalaca u nameri da zadrži proizvodnju na svojoj teritoriji. Ono u čemu su bezmalo svi saglasni jeste to da EU poprilično kasni u formulisanju svoje reakcije.

„Amerika na prvom mestu“

Ono što je evropske vladajuće političare možda i najviše iznenadilo jeste to što su bili uvereni da će dolaskom Džozefa Bajdena na mesto predsednika SAD otići u neslavnu prošlost sve zbog čega im je smetao Donald Tramp – od njegove bezbednosne politike i odnosa prema NATO-u i EU do njegove ekonomske i energetske politike.

Uprkos očekivanjima, Bajden je uspeo u onom čime je Tramp pretio i što su mu mnogi spočitavali. Rat u Ukrajini je doprineo i da američki pritisak na evropske članice NATO-a da troše više na odbranu poraste i bude uspešniji. Bajden je protekle godine realizovao i Trampove pretnje Nemačkoj zbog toga što kupuje ruski gas i ubedio Berlin da mora da kupuje američki tečni prirodni gas. A kao vrhunac usledio je američki Zakon o smanjenu inflacije, koji je suštinski industrijska politika pod Trampovom geslom „Amerika na prvom mestu“.

Konkretno, Trampova deviza „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ vidi se u svakom delu Bajdenove industrijske politike – od ogromnih poreskih olakšica, preko direktnih i indirektnih subvencija u ogromnim iznosima, do većih carina zarad zaštite domaće industrije i nastojanja da se što više proizvodi u Americi.

Ono što je Evropljane najviše zabolelo jeste da je u američkom Zakonu o smanjenju inflacije opredeljeno čak 370 milijardi dolara subvencija za prevashodno severnoameričku industriju koja doprinosi energetskoj bezbednosti i tranziciji na zelenu energiju. Taj bol je dodatno uvećala analiza švajcarske banke „Kredi svis“, koja je procenila da će Amerika zapravo sliti ukupno 800 milijardi dolara poreskih obveznika u projekte obnovljive energije, industriju električnih automobila, skladištenje energije, ali i poreske olakšice za kupovinu novih električnih automobila, toplotnih pumpi, solarnih panela i ostalih proizvoda zasnovanih na obnovljivim izvorima energije.

Izdašnost tih davanja možda se najviše ogleda u poreskim olakšicama od 7.500 dolara za kupovinu novog, a 4.000 dolara za polovni električni automobil, koji bi trebalo ne samo da omoguće i onima sa nižim primanjima da imaju pristup ovoj tehnologiji, već i da praktično sve investicije najvećih igrača u automobilskoj industriji dovede na američko tlo.

To se najbolje vidi i u tome što se portparoli „Folksvagena“ više ne libe da kažu da „zbog američkih subvencija i veoma visokih cena struje i energije, naročito u Nemačkoj, Evropa postaje sve manje i manje konkurentna“. A svojevrsna bežanija iz Evrope je uveliko počela, bar sudeći po tome što je američki proizvođač automobila „Ford“ već najavio otpuštanje 3.800 radnika u Evropi, od kojih 2.300 u Nemačkoj.

Američka nacionalistička ekonomija

I dok će Evropa Trampa pamtiti po američkim carinama i nastojanju da proizvodnju američkih giganata vrati u SAD, Bajdena će pamtiti po državnoj pomoći američkoj privredi. Kako pariski „Mond“ ocenjuje, Bajdenov potez je više nacionalistički, jer planira da vrati kući strateške lance proizvodnje, dok će deindustrijalizovana Evropa biti kolateralna šteta.

To se najpre videlo kada je početkom prošle godine Bajdenova administracija odlučila da upumpa više od 270 milijardi dolara u američku industriju poluprovodnika, nastojeći da parira sličnom potezu, teškom 150 milijardi evra, koji je povukla Kina. I u ovoj oblasti je Evropa ostavljena da defanzivno reaguje unutar američko-kineskog rata, odlučivši da uloži 48 milijardi dolara u sopstvenu industriju poluprovodnika, koja sada čini tek 9 odsto svetske proizvodnje ove važne komponente.

Budući da su poluprovodnici postali ključni u većini elektronskih uređaja, od mobilnih telefona preko mašina za veš do superkompjutera, predsednica Evropske komisija Ursula fon der Lajen je istakla da je cilj da se taj evropski udeo do 2030. popne na 20 odsto.

Međutim, i najdobronamerniji poznavaoci prilika priznaju da Evropa ubedljivo kaska u reakcijama na američke poteze, koji se sa ekonomske strane sagledavaju kao neprijateljski za EU. A ono što „Mond“ naziva Bajdenovom nacionalističkom politikom u sferi ekonomije zapravo je koračanje ka veoma jasnoj američkoj viziji novog svetskog ekonomskog poretka, koji je pre više od devet meseci na jednom skupu Atlantskog saveta poprilično precizno opisala američka ministarka finansija Dženet Jelen.

Osnova te nove trgovinske arhitekture za SAD više nije slobodno tržište, već – „slobodno i sigurno tržište“ u kojem će se sprečiti da pojedine države koriste svoju „tržišnu poziciju u ključnim sirovinama, tehnologijama ili proizvodima kako bi imale moć da poremete druge ekonomije ili to iskoriste kao geopolitičku polugu“.

Ukratko, SAD više ne žele sebi da dozvole da rast njihove privrede zavisi od ruskih retkih metala i energenata, kineske jeftine radne snage ili tajvanske dominacije u proizvodnji poluprovodnika. Zbog toga SAD u svoju orbitu nastoje da uključe „prijateljske“ i „pouzdane“ zemlje sa kojima dele zajedničke vrednosti, kako bi stvorile zatvoren i pouzdan lanac snabdevanja, proizvodnje, ali i trgovine, investicija, pružanja digitalnih usluga i regulisanje novih tehnologija.

U toj američkoj orbiti već su Kanada i Meksiko, a bliže joj se i zemlje poput Japana, Australije, Novog Zelanda, Malezije, Singapura, Vijetnama, Južne Koreje i Tajvana. Za Veliku Britaniju i Evropsku uniju, u Vašingtonu kao da se očekuje da se jednostavno priklone velikom prekoatlantskom bratu, bez obzira na očigledne ekonomske gubitke koje beleže zbog američke ekonomske politike.

„Marks na steroidima“ podstakao neslogu u EU

EU je tu u procepu, ne samo zbog gubitaka i činjenice da je podjednako jako vuku centripetalne sile SAD i Kine, već i zbog unutrašnjeg nesaglasja oko toga koji je put najbolji za sve njene države članice. Kada je predsednica Evropske komisije iznela nacrt evropskog odgovora na američki paket subvencija, ambasadori država članica EU odmah su nizali zamerke.

U pokušaju da pomiri suprotstavljene interese, Fon der Lajenova je predložila da se zbog pandemije pojednostavljena pravila o davanju državne pomoći tehnologijama zelene energije produže i prošire i na skladištenje vodonika i bio-goriva, ali i da se formira posebni fond, koji bi bio izvor novca za manje države, koje nemaju tako razvijenu industriju.

Predsednika Saveta EU Šarl Mišel je još začinio time što je u predlogu zaključaka samita naveo i svoju ideju da uspostavljanje novog fonda bude finansirano zajedničkim EU zajmovima kako bi se omogućilo državama članicama da subvencionišu industriju u jednakoj meri. Ovaj predlog je među prvima osudio holandski predstavnik u EU, nazvavši ga, kako je preneo američki „Politiko“, „Karlom Marksom na steroidima“.

Nesaglasje je bilo očigledno i pre samita. Zemlje, poput Nemačke, jasno su protiv stvaranja novog fonda EU ali im se sviđa ideja da im budu odvezane ruke u davanju subvencija.

„Pokretanje ogromne i prekomerne trke u subvencijama sa SAD nije (nemačka) vladina politika“, istakao je nemački ministar finansija Kristijan Lindner, dodajući da on nije uveren „da nam je potreban bilo koji novi instrument finansiranja“.

Ovakva reakcija lidera nemačkih liberala i ne čudi, budući da je Nemačka svojim kompanijama već uspela da pruži ili obeća subvencije iz privremenog EU programa u iznosu od oko 256 milijardi evra, što je 9 odsto njenog bruto društvenog proizvoda (BDP). Štaviše, to je čak 53 odsto ukupno odobrene pomoći iz ovog programa EU, a sledeća po veličini odobrenih subvencija je Francuska sa 162 milijarde evra. Drugim rečima, industrijama ove dve zemlje je otišlo više od tri četvrtine svih subvencija odobrenih u EU.

Zbog toga ne čudi da je, na primer, Italija koja je dosad dobila tek 51 milijardu iz ovog programa, protivnik smanjivanje ograničenja za državnu pomoć, ističući da to dovodi do opasnosti od fragmentacije internog tržišta EU. Olako davanje subvencija odgovara Francuskoj i Nemačkoj jer one i dalje mogu lako da se zaduže i finansiraju te subvencije, dok je to mnogo teže Italiji, kojoj je javni dug već oko 135 odsto bruto društvenog proizvoda pa nema toliko veliki prostor za nove zajmove. To znači da bi Italija i druge prezadužene članice EU mogle da ostanu bez investicija u ovoj oblasti što bi im otežalo ekonomski oporavak.

Da stvar bude gora, dodatnu neslogu je izazvao pokušaj nemačkog ministra privrede i francuskog ministra finansija da zajedničkim putem u Vašington uspeju da poboljšaju poziciju evropske industrije i izbegnu da iz EU u SAD dođe do svojevrsne bežanije investitora i industrije električnih automobila, solarnih panela i ostalih proizvoda zasnovanih na obnovljivim izvorima energije.

Francusko-nemački dvojac je, između ostalog, zasad očigledno bezuspešno pokušao da kod američke ministarke finansija izdejstvuje da Amerikanci koji kupe novi električni automobil dobiju poreske olakšice od 7.500 dolara, ne samo za vozila sklopljena u fabrikama u Severnoj Americi, već i za ona iz Evrope. Ne samo što nisu doneli nikakav rezultat, već su među manjim članicama EU podstakli utisak da zapravo samo brane interese svojih privreda a ne cele EU, budući da njihov odlazak u Vašington nije koordinisan sa institucijama EU u Briselu.

Korporacije ucenjuju evropske političare

Na minulom samitu u Briselu lideri EU nisu usaglasili detalje evropskog plana, a komentatori širom EU sve češće govore o opasnosti da će upravo skupa trka u subvencijama sa SAD da dovede do podele na EU u dve brzine, te da će dosadašnja ne tako velika transatlantska trvenja da prerastu u neuređenu unutarevropsku industrijsku borbu u kojoj bi najveći profiter bila – Kina.

Predsednik minhenskog Instituta za ekonomska istraživanja Klemens Fuest u razgovoru za poslovni magazin „Kapital“ ističe da je opravdana zabrinutost za evropsku industriju, ali i ističe da uzrok problema nije u američkim subvencijama već u nizu evropskih političkih grešaka. On, između ostalog, navodi da je EU isuviše dugo gomilala finansijska opterećanja kompanijama, poput najviših poreza na svetu i komplikovanih propisa, dok je s druge strane ostvaren veoma mali napredak u produbljivanju unutrašnjeg tržišta, pa je i dalje veoma komplikovano kada kompanije posluju u nekoliko zemalja EU.

Prema njegovim rečima, nisu potrebni neki dodatne paketi subvencija već efikasnije korišćenje raspoloživih sredstava.

„Ne smemo da zaboravimo da živimo u vremenima visoke inflacije. Sve više zaduživanja zarad subvencija samo bi dodatno povećalo inflaciju i primoralo centralne banke da još više podignu kamatne stope“, ističe on i dodaje da bi to istisnulo ostale investitore.

Panična potraga evropskih vladajućih političara za pravim odgovorom na američke subvencije omogućila je velikim korporacijama da sve otvorenije ucenjuju evropske vlade. Recept se čini već proverenim: najpre najave veliku investiciju a potom najave povlačenje i seljenje investicije u SAD, pravdajući to ne  samo američkim subvencijama, već i ogromnim skokom cene energenata u Evropi. Onda sledi bezmalo javno cenkanje oko toga koliko će dobiti subvencija da bi planirana investicija ipak bila na evropskom tlu.

To sve otvorenije radi čitav niz različitih industrija, od automobilske, preko takozvanih industrija zelene energije, do industrije poluprovodnika. Primera radi, proizvođači solarnih panela kao što su italijanski „3San“ i švajcarski „Majer Burger“ već su najavili proširenje ili pokretanja potpuno novih fabrika u SAD, dok je američki gigant u proizvodnji čipova „Intel“ praktično javno izneo svoju „ucenu“.

Kako su preneli nemački mediji, „Intel“ traži od nemačke vlade 10 milijardi evra u subvencijama, što je 3,2 milijarde više nego što im je vlada već obećala da bi u istočnonemačkom gradu Magdeburgu pokrenuli veliku proizvodnju.

Prema oceni predsednika Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja u Berlinu, Marsela Fračera, Nemačka je svojim ekonomskim modelom sebe učinila podložnom za ucene.

„Trka u subvencijama sa SAD ili sa Kinom je pogrešan put ka jačanju inovacija i zaštiti klime, kao i osiguravanju poslovne klime“, ističe Fračer.

Uprkos oceni ovog vodećeg nemačkog ekonomiste, nemački ministar finansija rezolutno u intervjuu za poslovni dnevnik „Handelsblat“ kaže: „Nismo podložni ucenama“.

Iako Lindner s pravom primećuje da kompanija koja ostvari neto dobit od 8 milijardi evra prirodno nije primalac novca poreskih obveznika, o tome koliko se drži ovih svojih reči možda najbolje govori sama činjenica da se „Intel“ sada zapravo cenjka, te da je već trebalo da dobije bezmalo 7 milijardi iz državne kase.

Cenkanje se nastavlja, a Nemačka zapravo i dalje ima samo jedan cilj svog neomerkantilističkog ekonomskog modela – da ostvaruje spoljnotrgovinski suficit. Reforma ekonomskog modela se ni ne pominje. Pa i po cenu potapanja ostalih partnera u EU. Marks bi svašta danas rekao svojim sunarodnicima. Čak i bez da je na steroidima.

Izvor: Nenad Radičević/oko.rts.rs