Kako će preoblikovana Islamska Republika preoblikovati Bliski istok
Pišu: Narges Badžogli i Vali Nasr
Prevod: Miloš M. Milojević
Na samom početku američko-izraelskog rata protiv Irana u februaru 2026. godine, Islamska Republika delovala je teško pogođeno i oslabljeno. Masovno bombardovanje uništilo je industriju i infrastrukturu, a američka pomorska blokada razorila je ekonomiju zemlje koja je odranije bila u lošem stanju. Početkom marta, američki predsednik Donald Tramp izjavio je novinarima u predsedničkom avionu: „Desetkovano je čitavo njihovo carstvo zla“. Nekoliko nedelja kasnije, objavio je „potpunu i konačnu pobedu“.
Tri meseca kasnije, međutim, slika izgleda poprilično drugačije. Iran je zadržao svoj vojni i industrijski kapacitet, i uprkos Trampovim pozivima Irancima da zbace režim, nije izbio nikakav narodni ustanak. Početni ciljevi rata – zadavanje smrtnog udarca Islamskoj Republici – pokazali su se neostvarljivima.
Umesto da ga slomi, ratno iskušenje je preoblikovalo Iran na neočekivane načine. Da bi opstala i stekla nove strateške prednosti, Islamska Republika morala je da se prilagođava i uvodi inovacije, menjajući način na koji je vodila rat, upravljala državom i organizovala društvo. Pritom je sve to morala da čini brzinom bez presedana. Teheran je sada uveren u čvrstinu svojih postignuća i odlučan da ih dodatno utvrdi, kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Rat je iznedrio novi Iran – zemlju koja će preoblikovati Bliski istok i uticati na dalji tok geopolitičkih dešavanja u predstojećim godinama .
Mirno nasleđe
Osećajući da su iranski režim oslabili izraelski Dvanaestodnevni rat u junu 2025. godine i narodni ustanak u januaru 2026, Izrael i Sjedinjene Američke Države pokrenule su kampanju vazduhoplovnih napada 28. februara. Očekivali su brzu pobedu ostvarenu ciljanim likvidacijama iranskog vođstva. Međutim, obezglavljivanje vrha režima nije dovelo do njegovog kolapsa. Umesto toga, otvorilo je put novoj generaciji da zauzme položaje.
Mnogi zapadni posmatrači smatrali su da je novo vođstvo koje se pojavilo tokom rata, a kojim dominira Korpus čuvara islamske revolucije, ideološki okorelijim i ratobornijim prema Sjedinjenim Državama i Izraelu. Ali to nije u potpunosti tačno. Posmatrači izvan Irana usredsređeni su na nekoliko najviših predvodnika kao što su vrhovni vođa Modžtaba Hamnej, predsednik skupštine Mohamed Bager Galibaf i zapovednik IRCG-a Ahmad Vahidi. Još važnije, međutim, jeste preobražaj na položajima ispod njihovog: nova generacija zapovednika Revolucionarne garde i civilnih bezbednosnih zvaničnika koji su stasali posle revolucije 1979. godine. Oni danas drže položaje ključne za donošenje odluka, i njihovo nacionalističko opredeljenje u vezi sa državničkim poslovima i pitanjima bezbednosti preoblikovalo je Islamsku Republiku.
Svetonazori generacije koja je sprovela revoluciju, uključujući nekadašnje vođe Ruholaha Homeinija i Ali Hamneja, bili su oblikovani njihovim dugotrajnim suprotstavljanjem vladavini šaha Mohameda Reze Pahlavija koji je uživao američku podršku i godinama koje su proveli u šahovim zatvorima i u egzilu. Oni koji su danas na čelu, druga generacija iranskih revolucionara, među kojima su Modžtaba Hamnej, Galibaf i Vahidi, bili su tinejdžeri ili tek stasali tokom Iransko-iračkog rata. Njihov pogled na svet očvrsnuo je u rovovima najdugotrajnijeg konvencionalnog rata u dvadesetom veku. Oni koji sada čine iransku upravljačku klasu, koji vode iranske političke strukture i oružane snage, znaju samo za postrevolucionarni Iran.
Pripadnici ove oficirske klase oružanih snaga i Revolucionarne garde, zajedno sa njihovim kolegama iz bezbednosnih institucija, prihvatili su strukturisanu, tehnokratsku kulturu i stratešku viziju zasnovanu na nacionalnoj odbrani a ne na revolucionarnoj ideologiji. Oni vladaju sa samopouzdanjem lidera koji veruju da su uspešno odbranili Iran u dva rata protiv vojno nadmoćnijih sila (u dvanaestodnevnom ratu prošle godine i u daleko većem sukobu ove godine), ostvarivši ono što je revolucija samo obećavala: stvarno slabljenje američke moći na Bliskom istoku.
Prethodni vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnej, koji je bio ubijen prvog dana februarskog rata, bio je oblikovan intelektualnim i političkim strujanjima predrevolucionarnog Irana pahlavijevske ere. Njegovo političko obrazovanje bilo je oblikovano kroz rasprave sa sekularnim nacionalistima, levičarima i liberalima – rušenje monarhije i suprotstavljanje zapadnom imperijalizmu. Jednom kada su preuzeli vlast, vođe revolucije nametnule su svoju ideologiju Iranu, ali nikada nisu prevazišle nesigurnost svojstvenu polaganju prava na vlast nad društvom koje nije želelo u potpunosti da se potčini.
Nova generacija ništa od ovoga nije iskusila iz prve ruke. Većina njih bili su deca u vreme uspostavljanja islamske republike i podignuti su sa uverenjem da im pripada pravo da vladaju. Ovi ljudi nisu se borili da bi se domogli moći, stasali su unutar institucija vlasti, uzimajući svoju legitimnost kao datost. Nesigurnost koja je obeležila generaciju utemeljivača – konstantna potreba da se dokaže kako je revolucija bila stvarna, njihove tvrdnje ozbiljne a ranija elita istinski poražena – je umnogome iščezla. Oni ne brane revoluciju. Oni upravljaju državom.
Ova psihološka razlika ima ogromne praktične posledice. Kada se generacija Ali Hamneja suočila sa svetom – u pregovorima oko talaca, nuklearnim pregovorima, regionalnim sukobljavanjima – uvek je postojao prikriveni osećaj ogorčenosti, glas koji se pomaljao kroz retoriku o istorijskoj nepravdi i islamskoj obnovi. Taj glas bio je snažan i stvaran, ali je predstavljao odraz strateške slabosti. Činio ih je predvidljivim i defanzivno nastrojenim, te sklonim poistovećivanju odbrane sopstvene ideologije sa odbranom nacionalnih interesa Irana – što su dve stvari koje se nisu uvek preklapale.
Nova generacija razdvojila je revoluciju od državništva. Kod kuće i na strani, oni ne zagovaraju revolucionarnu grandioznost niti revolucionarni aktivizam. Novi lideri su akteri utemeljenog establišmenta: pragmatični, prekaljeni nacionalisti koji deluju na osnovu trezvene procene iranskih kapaciteta i ranjivosti. Za razliku od svojih prethodnika, oni su sposobni za strateško strpljenje, ali i za odlučno delovanje. Oni često i javno sagledavaju iranske slabosti – za šta generacija utemeljivača nije imala dovoljno hrabrosti da otvoreno čini – i tretiraju ih kao probleme koje bi trebalo rešiti. Upravo je taj instinkt podstakao promene koje je Teheran sproveo između dva rata.
Skovani u borbi
Pre američko-izraelskog rata u junu 2025. godine, iranski vladari su pretpostavljali da mogu neoročeno dugo da održavaju pat poziciju bez rata i bez mira sa Sjedinjenim Državama i sa Izraelom. Pokazalo se da nisu u pravu, i preispitivanje tog samozadovoljnog uverenja otpočelo je onog trenutka kada se Dvanaestodnevni rat okončao. Novo vođstvo Korpusa čuvara Islamske revolucije očekivalo je da će doći do kolapsa primirja uspostavljenog u junu i da će uslediti novi rat, moguće uz američko učešće od samog njegovog početka. Iranski univerziteti, istraživačke ustanove, analitički centri i vladina tela odmah su počeli da organizuju rasprave o poukama i neophodnim promenama. Tokom tih osam meseci sprovedeno je više institucionalnih promena nego tokom prethodnih deset godina zajedno. Mnoge izvršne odluke koje se tiču trgovine, poljoprivrede i upravljanja ekonomskim i društvenim tokovima prenete su sa centralnog nivoa u Teheranu na pokrajinske centre. Takođe, organizacije zadužene za propagandu, komunikaciju sa domaćom javnošću i širenje informacija u inostranstvu prošle su kroz proces temeljne kadrovske obnove i smene generacija. Institucionalna tromost koja je dugo odražavala birokratiju Islamske Republike ustupila je mesto imperativu brzog prilagođavanja. Tokom ovog procesa tehnokratski donosioci odluka su preuzeli vodeću ulogu.
Nakon što je Hamnej bio ubijen u američko-izraelskom vazdušnom napadu, sukcesija njegovog sina Modžtabe bila je brza i iznenađujuće uredna. Nova generacija koja se istakla od junskog rata 2025. godine izabrala ga je zato što ih je on dugo privilegovao. Modžtaba je bio pripadnik Revolucionarne garde i borio se u Iransko-iračkom ratu pre nego što je stupio u versku školu i postao klerik. Kasnije je služio kod svog oca, nadzirući preobražaj Korpusa čuvara Islamske revolucije i uspon njenog budućeg vođstva. Modžtabin uspon potvrdio je i ubrzao generacijski preobražaj, dovodeći ne do institucionalnog kolapsa, što je Vašington očekivao, već upravo do suprotnog ishoda.
Način na koji je stari Hamnej ubijen, u svom domu a ne u bunkeru, ima ogromno značenje. Novi lider odmah je njegovu smrt označio kao mučeništvo, i taj narativ je urodio plodom. Umesto da sistem deluje demoralisano, Hamnejevo ubistvo je novoj generaciji lidera pružilo pravac i cilj delovanja; njihov prvi potez bio je da mobilišu pripadnike različitih upravljačkih struktura Islamske Republike oko poštovanja njegove smrti. Ta poruka je takođe podstakla znatan deo iranskog društva da stane pod državni barjak.
Iransko vođenje kasnijeg rata odražavalo je nov tehnokratski pristup nove generacije. Islamska Republika je dugo funkcionisala unutar haotičnog spektra suprotstavljenih centara moći, što je dovodilo do neprestanih unutrašnjih rasprava i okoštale inertnosti. Međutim, u periodu između dva rata ovaj haos je ustupio mesto organizacionoj disciplini i otpornosti. Novi Vrhovni savet odbrane – predvođen generalima Revolucionarne garde Abdolrahimom Musavijem, Mohamadom Pakpurom i Alijem Šamkanijem – osnovan je kako bi se ubrzale vojne reforme. Galibaf, bivši general Revolucionarne garde koji je 2020. godine postao predsednik skupštine, i Ali Laridžani, sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost, obavljali su paralelne funkcije u civilnoj i ekonomskoj upravljačkoj strukturi, delujući preko vladinih ministarstava i opštinskih vlasti. Kao veterani Iransko-iračkog rata, ovi ljudi su naučili kako da upravljaju situacijom i deluju uprkos gotovo nepremostivim preprekama na frontu. Suočena sa najvećim izazovom još od osamdesetih godina, generacija koja je iznela revoluciju brzo je pristupila organizaciji državnog aparata u skladu sa ratnim potrebama. Ti stariji lideri nadgledali su prelazak na novu generaciju, koja je brzo preobrazila rascepkane centre moći i ustrojila koherentnu strukturu za donošenje odluka sposobnu da opstane i u slučaju gubitka bilo kog pojedinačnog lidera.
Fajnenšel tajms: Kako se došlo do američko-iranskog dogovora?
Iranske oružane snage reorganizovane su u mrežu operativnih komandi koje podsećaju više na gerilske snage nego na konvencionalnu vojsku, sa komandnim ovlašćenjima koncentrisanim među istomišljenicima, a ne raspoređenim među različitim frakcijama. Laridžani, Musavi, Pakpur i Šamhani svi su ubijeni u kasnijim izraelskim napadima, ali otpornost koju su pomogli da se izgradi nije umanjena.
Na bojnom polju, iranske oružane snage sa krajnjom preciznošću su primenile lekcije naučene u junskom ratu 2025. godine. One su odgovarale na američko-izraelski napad koji je otpočeo u februaru 2026. godine sistematskim ispaljivanjem salva raketa i dronova, ispaljivanih sa namerom da isposte američke i izraelske rezerve presretača širom regiona. Oni su zaključili da njihovi protivnici očekuju da će iranski raketni kapaciteti biti brzo uništeni i nisu bili spremni za dugotrajniju kampanju. Tokom rata 2025. godine, Izrael je ciljao ulaze u iranske „raketne gradove“, i tako ih je praktično zapečatio prisiljavajuću Iran da vrši lansiranja iz istočnih oblasti zemlje izvan izraelskog dometa. Iran je odgovorio raspršivanjem raketnih lasera širom prostranog područja i rasporedio je inženjere u raketne gradove, zajedno sa vojnim osobljem kako bi popravljali, u realnom vremenu, štetu nanetu lanserima i ulazima u postrojenja. Ovo je omogućilo Iranu da produži sa ispaljivanjem raketa duže nego što su Izrael i SAD očekivali.
Korpus čuvara Islamske revolucije takođe je rasporedio jeftine dronove kako bi preplavio američke radarske sisteme i vojne položaje širom oblasti oko Persijskog zaliva i Izraela, ometajući kampanju bombardovanja i otvarajući raketne rute do ciljeva širom regiona. Oslanjajući se na logiku asimetričnog ratovanja – i na iskustva napada ljudskim talasima kako bi se preplavili položaji iračke vojske u ratu vođenom osamdesetih godina 20. veka – Iran je ispaljivao rojeve dronova Šahed. Ovo jeftino, potrošno oružje degradiralo je vazduhoplovnu odbranu koja je štitila američke baze, kao i onu vašingtonskih arapskih saveznika, i otvorilo je koridore za precizne raketne napade na mete visoke vrednosti. Iranska vojska je naučila ne samo da apsorbuje udarce koji joj se nanose već i da ostvari stratešku prednost osujećujući ratne ciljeve neprijatelja.
Nova ravnoteža moći
Najveća pobeda nove generacije predvodnika jeste to što je njihova strategija bila delotvorna. Država je preživela obezglavljenje. Izdržala je snažno američko i izraelsko bombardovanje, sprovela kontrolu nad Ormuskim moreuzom i suočila se sa američkom pomorskom blokadom. Tokom ovog sukoba proširila je bojno polje na Persijski zaliv, nanela tešku štetu na šesnaest američkih vojnih baza i nekoliko njih izbacila iz stroja. U martu, iračke milicije prinudile su SAD da napuste bazu Viktori, veliku američku vojnu postaju u Bagdadu u kojoj su američke snage bile raspoređene od 2003. godine.
Iranski napadi takođe su izazvali krizu poverenja među zalivskim državama. SAD su dovele rat do njihovih gradova i vitalne infrastrukture a nisu uspele da ih zaštite. Njihove ekonomije postale su kolektivna šteta. Raskidanje poverenja između zalivskih prestonica i Vašingtona potrajaće duže od neposrednog sukoba. Ostaje otvoreno pitanje koliko će američkih baza biti obnovljeno i da li će SAD ili njihovi arapski saveznici smatrati da su uopšte korisne nakon što je Iran pokazao da može da kontroliše Ormuski moreuz.
Zatvaranjem moreuza i ciljanjem energetske infrastrukture, Iran je nametnuo visoku cenu globalnom energetskom tržištu i trgovini. Ta ofanziva – u kojoj su kombinovano korišćena jata dronova, „flota komaraca“ sačinjena od brzih čamaca, i pretnja minama – demonstrirala je sposobnost koju Vašington više ne može da odbacuje. Teheran smatra postignutu pat poziciju za novu ravnotežu moći. Američka pomorska blokada pritisnula je iransku ekonomiju, ali po cenu ogoljavanja strateške važnosti iranske kontrole moreuza. Izmeštanjem delovanja sa vazdušnog rata na pomorsku blokadu, SAD su praktično priznale da je Iran izmenio bojno polje na kojem se sukob odvija.
Tramp je prihvatio pomorsku blokadu kao magično oružje kojim će izvojevati ratnu pobedu, ali je to samo dovelo do većeg pritiska na svetsku ekonomiju. Zastoj je ukazao na veći stratešku paritet, što je iransko vođstvo potcrtalo kada je reklo da će se rat završiti samo onda kada obe strane budu pustile stisak nad Persijskim zalivom. U budućnosti, kontrola nad moreuzom, nesumnjivo vitalnom tačkom svetske ekonomije, služiće Teheranu kao ekonomska poluga i sredstvo odvraćanja od budućih napada. Za iranske lidere, ova novostečena moć delimično nadoknađuje troškove koje pretrpeli tokom rata, uključujući degradiranje njihovog libanskog saveznika Hezbolaha i druge poteškoće pretrpljene prethodnih godina, poput gubitka Sirije kao strateškog koridora nakon pada režima Bašara al-Asada, najvernijeg iranskog saveznika u arapskom svetu.
Fajnenšel tajms: Petrodolari i „muslimanska bomba“ – kako je nastao saudijsko-pakistanski pakt
Prema teheranskom gledištu, decenijama dugo američko obuzdavanje Irana došlo je do kraja. Novi regionalni poredak biće manje određen američkim prevashodnim položajem, a više multipolarnošću, uz Kinu kao sve više sredinjšim delatnikom i Iranom kao integralnim a ne samo kao marginalnim učesnikom u događajima. Teheran namerava da osigura ova preimućstva u bilo kom sporazumu koji bi označio okončanje rata. Njegovo insistiranje na kontroli Ormuskog moreuza i naplaćivanje brodarine od brodova koji moreuzom prolaze, kao i na njegove preduslove za pregovore – prekid vatre u Libanu i kraj američke pomorske blokade – odražavaju uverenje rukovodstva da je rat izmestio stratešku ravnotežu u njihovu korist. Novi iranski vladari pregovaraju u skladu sa ovim gledištima.
Državništvo iznad ideologije
Iran je osigurao ova strateška preimućstva primenjujući lekcije Dvanaestodnevnog rata sa iznenađujućom brzinom. U junu 2025. godine, Iran se našao u ratu pod izraelskim uslovima. Ovoga puta, bio je odlučan da ga vodi po svome. Osim reorganizacije iranske vojske, ističe se nekoliko novih momenata. Jedan je teheranski napad na informacionu infrastrukturu. Iranski zapovednici rano su shvatili da ne mogu da pariraju američkoj i izraelskoj prednosti u satelitskom prikupljanju obaveštajnih podataka, visokopreciznim udarima i integrisanoj protivvazduhoplovnoj odbrani. Ono što su mogli da učine jeste osujećivanje donošenja američkih i izraelskih odluka na bojnom polju stvaranjem jaza između onoga što senzori opažaju i onoga što komandanti tumače. Napadi na američke radarske instalacije širom Persijskog zaliva degradirali su sredstva za rano upozoravanje i infrastrukturu za ciljanje koje su u osnovi američkih i izraelskih vazduhoplovnih operacija u regionu. Iran je sistematski delovao da potkopa protivničku tehnološku prednost umesto da se sa njome direktno suoči.
Iransko zaposedanje Ormuskog moreuza bio je još jedan važan događaj. O zatvaranju moreuza dugo se raspravljalo u Teheranu kao o jednoj od mogućnosti – i dugo je odbacivano u Vašingtonu zbog uverenja kako bi to naškodilo i samom iranskom izvozu. Osim toga, razmišljali su američki zvaničnici, pomorska moć Sjedinjenih Država uništiće iransku površinsku flotu na početku rata, praktično uklanjajući teheransku sposobnost da zatvori moreuz. Iran je pokazao da su sve ove pretpostavke pogrešne. Tokom više od četiri decenije iranska vojna doktrina bila je usredsređena na asimetrično ratovanje osmišljeno da iskoristi ranjivosti američkih i izraelskih konvencionalnih snaga. Nije bila potrebna tradicionalna mornarica da se moreuz zatvori. Korišćenjem dronova, brzih čamaca i pretnje minama, uspostavili su kontrolu nad moreuzom – pažljivo odmeravajući pritisak, održavajući ga nedeljama, i izbegavajući opšti sukob u kojem Iran nije bio spreman da odnese pobedu.
Njujork tajms: Iranski napadi na američke vojne komunikacije na Bliskom istoku
Sve strane sada razumeju Ormuski moreuz kao nešto čime Iran raspolaže, a ne kao otvoreni pomorski put, duž kojeg prohodnost garantuje američka pomorska moć. „Ublažavanje sankcija nam više nije važno jer znamo da do njega neće doći, a čak i ako dođe, neće biti dugotrajno“, rekao nam je jedan iranski analitičar. „Ne pravimo iste greške kao ranije. Sada je ključno upravljanje Ormuskim moreuzom“. Ovo predstavlja ključno preorijentisanje iranske ekonomske strategije – od težnje ka reintegraciji u zapadni finansijski sistem, što nova generacija smatra nedostižnim, već ka iskorišćavanju iranske kontrole nad kritičnom geografijom.
Rat je takođe primorao Teheran da produbi svoje taktičko savezništvo sa Kinom, gradeći nešto što više podseća na strateško partnerstvo. Iransko vođstvo je zaključilo da ne postoji putanja normalizacije odnosa sa Sjedinjenim Državama ali i da ne može samo da se suoči sa američkim i izraelskim pritiskom. Peking, kako veruje Teheran, vidi otporni Iran kao vrednog i oprobanog saveznika. „Naši kineski prijatelji veruju da se iranska međunarodna pozicija poboljšala od kada je rat počeo“, rekao je u maju iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči nakon sastanka sa svojim kolegom u Pekingu. „Novo doba saradnje između Irana i Kine je pred nama“. Suočeni sa zadatkom da obnove zemlju nakon rata, iranski lideri su otvoreniji, više nego ikada ranije, da razmotre Kinu kao svog primarnog spoljnopolitičkog partnera za obnovu i ekonomski oporavak.
Teheranska komunikaciona kampanja tokom rata obeležila je još jedan prekid sa prošlošću. Poruke koje je iranska vlada slala putem medija i diplomatskih kanala pokazale su sofisticirano razumevanje svetske publike. Iranske ambasade objavljivale su i delile viralni sadržaj na društvenim mrežama, uključujući animirane muzičke video-zapise sa Lego figurama, koji su privukli pažnju daleko izvan Bliskog istoka. Iransko predstavljanje rata doprlo je do publike u arapskom svetu, Africi, Latinskoj Americi, Jugoistočnoj Aziji, pa čak i u Sjedinjenim Državama i Evropi, i delovalo je ubedljivo. Iranska strateška komunikacija odražava istu tehnokratsku veštinu koja se ogledala i u vojnoj kampanji
Konačno, iranski lideri su shvatili da ekonomska kriza predstavlja najveću pretnju političkoj stabilnosti njihovog režima. Lekcija koju su izvukli iz nedavnih nacionalnih protesta jeste da ekonomski problemi deluju kao multiplikator sile za opozicione snage. Čim je u aprilu objavljeno primirje, vlada je krenula sa paketom ekonomskih reformi, ukidajući brojne subvencije i ograničavajući podrške, što su potezi koje je vođstvo opravdavalo kao neophodne da bi izašli na kraj sa ekonomskim posledicama rata. Žurno objavljivanje projekata obnove infrastrukturnih objekata – mostova, železnica, bolnica – ukazuje da se vlada kreće ka uspostavljanju novog društvenog ugovora, onog koji će se zasnivati na demonstriranoj kompetentnosti, a ne na ideologiji. Revolucionarna garda je pokazala svoje tehnokratske sposobnosti na bojnom polju. Da li može doneti istu efikasnost u upravljanju ekonomijom pitanje je koje sada sebi postavlja iransko vođstvo.
Nacionalistički obrt
Posle masovnog ustanka i posledičnog masakra demonstranata u januaru 2026. godine, delovalo je da su Iranci ujedinjeni protiv režima. Politika zemlje bila je određena jazom između ozlojeđenog stanovništva umornog od izolacije i sve veće štete koju su nanosile američke ekonomske sankcije i sve nepopularnije i sputanije vlade. Rat je ovu sliku učinio složenijom.
Ratna razaranja bila su ogromna: javna infrastruktura, fabrike, škole, bolnice, istorijski spomenici, pa i čitava naselja, leže u ruševinama. Dok su izraelske i američke bombe i rakete izobličavale pejzaž, Tramp je pretio da će naoružati separatiste, prekrojiti granice Irana, uništiti njegovu ekonomiju i uništiti iransku civilizaciju. Zajedno, ovi vojni i retorički napadi izazvali su snažnu nacionalističku reakciju koja je prevazišla političke promene. Javni bes prema režimu nije iščezao. Tuga, frustracija i nagomilano negodovanje zbog decenija loše vladavine i represija opstaju. Ono što se promenilo je politički pejzaž u kojem ta osećanja dolaze do izražaja. Neslaganje se sada prelama kroz nacionalnu borbu protiv stranog neprijatelja koga Iranci porede sa Aleksandrom Velikim, koji je osvojio Persijsko carstvo u četvrtom veku pre nove ere; arapskim vojskama koje su izvele invaziju u sedmom veku nove ere i Mongolima koji su došli na vlast vekovima kasnije.
Nasuprot američkim i izraelskim očekivanjima, rat nije izazvao ulične demonstracije. Što je duže trajao, režim je manje delovao ugrožen narodnim ustankom. Iransko društvo nije se mobilisalo protiv države već uz nju, održavajući svakodnevne mitinge širom zemlje, stvarajući ljudske lance kojima bi zaštitili elektrane i okupljajući se na brodovima čijim je uništenjem pretio Tramp. Oštra podela između države i društva koja je postojala u Iranu u januaru je u međuvremenu zamagljena – ne putem uveravanja ili državne represije, već kroz zajedničko iskustvo života tokom bombardovanja i svedočenja njegovog uništenja.
Prema Blumbergovoj analizi, dve trećine meta koje su pogođene u Teheranu pre obznanjivanja primirja bili su stambeni, privredni i drugi civilni objekti. Iz razgovora u razgovor, Iranci su opisivali eksplozije koje su odjekivale, danju i noću, kroz njihova tela, ostavljajući duboke psihološke rane. Za njih, iranske oružane snage više nisu bile ugnjetači već branioci. Skandirajući na skupovima širom Irana u znak podrške iranskim raketnim i napadima bespilotnim letelicama, shvatili su promenu raspoloženja: „Udrite, jer su vaši udarci žestoki“. Kao što je iranski filozof i disident Mohamed Mehdi Ardebili rekao u Teheranu tokom pete nedelje rata: „U ovom trenutku, Islamska Republika i Iran su jedno te isto. Ako Islamska Republika padne, Iran će pasti“.
Osećaj se proširio i na način na koji se rat vodio kod kuće. Iranci su primetili, ponekad sa iznenađenjem, da nakon nedelja bombardovanja i pomorske blokade nije bilo nestašica hrane ili goriva i da se svakodnevica odvijala uglavnom bez velikih poremećaja. „Ako se izuzmu bombe, nismo se osećali kao da smo u ratu“, rekao nam je jedan stanovnik Teherana. „Da Islamska Republika uvek može ovako efikasno da upravlja društvom, ne bismo se žalili na njih onako kako obično činimo.“ Ova zapažanja nisu odobravanje, ali odražavaju promenu u načinu na koji Iranci gledaju na svoje lidere.
Vladino isključenje interneta pojačalo je ovu dinamiku. Kada je vlada presekla dotok informacija sa strane kao odbranu od američke i izraelske obaveštajne operacije, Iranci su bili vrlo nezadovoljni, ali imali su malo izbora osim da se okrenu domaćem internetu i medijima. Isključenje je eliminisalo medije iz dijaspore i društvene mreže usmerene na mobilizaciji nezadovoljnih, što je vodilo drukčijoj nacionalnoj raspravi. Razvile su se nove i složenije perspektive, uključujući one o Revolucionarnoj gardi, bezbednosnim izazovima sa kojima se suočava Iran, i onome što je zemlja izgradila i šta bi morala da odbrani. „Uvek sam ignorisao ili odbacivao ono što su Revolucionarna garda ili vlada govorile o Izraelu ili Sjedinjenim Državama“, rekao je dugogodišnji aktivista iz civilnog sektora koji je zbog svog aktivizma u više navrata bio isleđivan. „Ali tokom poslednjih nekoliko nedelja, imao sam pristup samo unutrašnjim iranskim aplikacijama za razmenu poruka i novinskim aplikacijama, i morali smo da uzmemo u obzir njihove stavove i da sagledamo realnost svakodnevnih napada“. Jedan univerzitetski profesor nam je rekao: „Zemlja je ušla u nacionalni rat i skovao se novi nacionalni identitet“.
„Da li si pravi Iranac?“
Islamska Republika uvek je težila društvenom ugovoru sa svojim stanovništvom, ali uslovi ugovora dramatično su se menjali tokom njene istorije. U prvim godinama, taj ugovor bio je zasnovan na revolucionarnom preobražaju i preraspodeli bogatstva. Tokom devedesetih godina 20. veka, okrenuli su se ekonomskom rastu i ograničenom društvenom otvaranju u zamenu za političko primirivanje. Pre dve decenije, predsednik Mahmud Ahmadinežad usmerio je prihode od nafte ka siromašnima u zamenu za njihovu lojalnost zvaničnoj ideologiji. Njegov naslednik, Hasan Rohani, obećavao je ekonomski rast putem nuklearnog dogovora i olakšanja sankcija. Sva ova nastojanja nisu uspela da stvore stabilan odnos između države i društva, u različitim stepenima i iz različitih razloga.
Sadašnja ponuda podrazumeva nacionalističko-tehnokratski pakt, u kojoj bi državna legitimacija počivala na demonstriranoj sposobnosti da se zemlja odbrani i obnovi. Uslovi su nacionalni, ne muslimanski. Državni mediji proizvode sadržaj koji normalizuje lik žena sa i bez hidžaba koje stoje jedna do druge, oblikuju iranski identitet pre kao kulturni nego kao isključivo religijski, i pokušavaju da dosegnu do onih delova stanovništva koji su najvećim delom odbacivali Islamsku Republiku, kao što su mladi i gradska srednja klasa.
Eskandar Sadeghi Borujerdi: Iran – Suvo i mokro gore zajedno
Ovo nije liberalizacija; zapravo, režim nastavlja da se žestoko obračunava sa političkim neistomišljenicima. Ali država sada priznaje da joj je potrebna društvena baza daleko šire nego što sama islamska ideologija može da osigura. Islamska Republika sve manje podseća na teokratiju, a sve više deluje kao desničarska nacionalistička autoritarna država. Islamska ideologija opstaje, ali je podređena imperativu nacionalne kohezije. Test političke odanosti više nije odgovor na pitanje – „Da li si dovoljno musliman?“ već „Da li si dovoljno Iranac?“. Džamija je i dalje prisutna, ali dominantni politički simbol na ogrlicama i broševima, koje nose mladi i stari, sada je mapa zemlje. Vladini skupovi za odbranu domovine privlače čak i neke od kritičara režima, među kojima su i oni koji su u prošlosti platili visoku cenu za svoje protivljenje vlasti. Ova okupljanja postala su žarišta nacionalizma usredsređenog na očuvanje iranske civilizacije i slavljenje dostojanstvenog opstanka uprkos ogromnoj sili sa kojom su suočeni.
Rukovodstvo razume da je ovo jedinstven i potencijalno prelazan trenutak. Isto društvo koje je štitilo elektrane telima vratiće se svojim ranijim problemima kada neposredna opasnost prestane. Gnev iranskog naroda zbog represije, lošeg upravljanja ekonomijom i zlostavljanja žena i manjina je potisnut zbog rata, ali nije presahnuo. Ustupci države kada su posredi društvena pitanja – de fakto ublažavanje pravila o nošenju hidžaba, tolerancija muzičkih koncerata i žena koje voze motocikle – predstavljaju pokušaj da se ratno jedinstvo učini trajnijim pre nego što se politička plima preokrene. Ostaje da se vidi da li su ove promene dovoljne da fundamentalno preoblikuju između odnos između države i društva.
Za iranske vođe, bavljenje ekonomskim poteškoćama biće ključno onda kada se rat bude završio. Vašington, sa druge strane, pretpostavlja da će Teheran i dalje biti zainteresovan da pregovara o popuštanju sankcija. Ali Revolucionarna garda ne računa na diplomatiju; više ne veruje da će Sjedinjene Države bilo kada ukinuti sankcije. Umesto toga, nastoji da isposluje dogovor kojim bi se okončao rat, konsolidovala iranska preimućstva i popločao put ka ubiranju ekonomskih dividendi od nameta na pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz.
Vašington tumači ovaj novi stav kao tvrdoglavost koja proističe iz ideološke rigidnosti i frakcijaških sukoba u Teheranu. „Nažalost, tvrdolinijaši sa apokaliptičnom vizijom budućnosti imaju poslednju reč u toj zemlji“, rekao je američki državni sekretar Marko Rubio u aprilu. „Naši pregovarači ne pregovaraju samo sa Irancima“, dodao je. „Ti Iranci zatim moraju da pregovaraju sa drugim Irancima kako bi shvatili na šta mogu da pristanu, šta mogu da ponude, šta su spremni da urade, čak i sa kim su spremni da se sastanu“, izneo je sličan stav američki potpredsednik DŽ. D. Vens u maju. „Možda ni samim Irancima nije do kraja jasno u kom pravcu bi želeli da idu“, rekao je. „Ovi su takođe jedna krajnje raspolućena zemlja“.
I Rubio i Vens su u zabludi. Prkosni pristup Teherana ne odražava ni ideološku tvrdokornost niti frakcijske borbe. Umesto toga, odražava novostečeno iransko samopouzdanje i lekcije stečene tokom rata i prethodnih rundi pregovora. Predvodnici zemlje razumeju da Sjedinjene Države žele da iz razgovora dobiju ono što nisu mogle da postignu ratom i da Vašington nije zainteresovan za sporazum već za iransku predaju. Dva prethodna puta, prošlog juna i u februaru, razgovore sa Sjedinjenim Državama prekinuli su američki i izraelski napadi. Nakon kolapsa razgovora u Islamabadu 12. aprila, Vašington je smesta nametnuo pomorsku blokadu, praćenu još jednim pozivom da se Iran bezuslovno preda. Iransko vođstvo već je tvrdilo da su pobedili u ratu. Nisu bili spremni da se odreknu preimućstava koja su zadobili niti da se vrate u ograničavajući kavez u koji su bili smešteni pre rata. Ovo samopouzdanje – ukorenjeno u uverenju da je rat osnažio Iran pre nego što ga je oslabio – oblikovalo je njihovo međunarodno pozicioniranje. Ono je takođe središnji elemenat na kojem se zasniva njihov legitimitet u zemlji. Diplomatsko ishodište mora da odražava ono što je iranski prkos izvojevao u ratu.
Doktrina borbe na više frontova
Iransko proklamovano okretanje nacionalizmu kod kuće ne znači da Teheran napušta svoje regionalne saveznike. On neće temeljno izmeniti svoje odnose sa Hezbolahom u Libanu, šiitskim milicijama u Iraku i Hutima u Jemenu. Ali će njima upravljati sa više strateške discipline i uz manje ideološkog romantizma. Novo iransko vođstvo neće žrtvovati iranske interese na žrtveniku revolucionarne solidarnosti. Ova savezništva biće uposlena kao deo koherentne regionalne strategije osmišljene da održi iransku stratešku dubinu protiv postojanog američkog i izraelskog pritiska.
Iranski stratezi zaključili su da je bila greška, tokom rata u Gazi, dati Izraelu vremena da se bori protiv različitih čvorišta teheranske „Osovine otpora“, jednog po jednog. Američko-izraelski napadi prošle godine usledili su neposredno zbog neuspeha da se ostvari koordinacija. Ali u februaru, naučivši lekcije ranijeg sukoba, Iran je brzo aktivirao Hezbolah u Libanu i iračke milicije, da deluju istovremeno, otvarajući drugi front u borbi protiv Izraela u Libanu, šireći rat širom regiona i prisiljavajući Sjedinjene Države da zatvore bazu Viktori u Iraku – što je Teheran ukupno sagledao kao potvrdu ispravnosti svoje doktrine borbe na više frontova.
Iranski komandanti održavaju svoju regionalnu mrežu ne iz ideološke želje da projektuju moć, već iz kalkulacije da Iran ne može biti potpuno suveren sve dok se suočava sa vojnim pretnjama i ekonomskim gušenjem koje sprovode Sjedinjene Američke Države i Izrael. Iransko insistiranje da pregovori sa Sjedinjenim Državama budu uslovljeni prekidom vatre u Libanu, da konačni sporazum mora okončati rat na svim frontovima, te da mora odražavati iranska strateška preimućstva ilustruje ovaj ekspanzivni pogled na regionalnu odbranu. Politika SAD i Izraela, u analizi Teherana, ima za cilj izraelsku hegemoniju širom Bliskog istoka – cilj čiji je preduslov slab i slomljen Iran.
Osovina otpora, koju su mnogi Iranci otpisivali kao ideološki motivisanu dobrotvornu organizaciju, sada se od strane većeg dela stanovništva drži za instrument nacionalne odbrane. Iranski cilj da spreči Sjedinjene Države da obnove svoje oštećene radarske instalacije u Persijskom zalivu je još jedan odraz iste logike – namernog napora da se degradira infrastruktura ranog upozoravanja koja je bila osnova američke vojne dominacije u vodama koje Iran smatra svojim strateškim dvorištem.
Nova Islamska Republika
Rat je delovao kao svojevrsno pročišćenje vatrom, oblikujući novu verziju Islamske Republike i donoseći prvu značajnu smenu generacija od njenog osnivanja. Vlast više nije u rukama osnivača. Druga generacija sada vodi vojne i političke poslove, dok treća i četvrta upravljaju komunikacijama i međunarodnim aktivnostima.
U prvim godinama pod Homeinijem, Islamska Republika je bila revolucionarna država: ustrojena oko ideološkog preobražaja, legitimisana harizmatskim autoritetom vrhovnog vođe i njegove tvrdnje da sprovodi Božiju volju, i usmerena, u spoljnoj politici, ka izvozu revolucije. Nakon Homeinijeve smrti, 1989. godine, tokom ere reformi i konsolidacije tvrde struje pod Hamneijem, Republika je postala postrevolucionarna država koja je neprestano težila ravnoteži između svoje izvorne ideologije i potreba upravljanja. Rukovodstvo je upravljalo sve skeptičnijim stanovništvom putem represije, sistema pokroviteljstva i ograničenog otvaranja. Otpor američkom uticaju doživljavan je kao antiimperijalistički imperativ, ali bila je to ipak, pre svega, islamska republika, kojom je upravljala generacija osnivača koju su pokretale unutrašnje borbe.
Farnaz Fasihi: Pogled na iransku pripremu za rat – i za preživljavanje
Republiku koja je nastala u američko-izraelskim ratovima manje određuje ideologija od nacionalizma, manje revolucija spram državništva, manje klerikalna harizma a više samopouzdanje tehnokratskog pristupa stvarima nove oficirske klase. U uporednim pojmovima, ona podseća na vojno predvođene nacionalističke države dvadesetog veka – Tursku pod kemalistima, Egipat pod Gamalom Abdelom Naserom – u kojima je ideologija opstajala ali je bila podređena nacionalnim interesima i imperativu državne moći.
Ali kategorije koje zapadni analitičari često koriste da opišu različite frakcije – tvrdolinijaši nasuprot umerenjaka, ideolozi protiv reformista – biće manje adekvatne nego što su ranije bile. Prioriteti nove Islamske Republike, i to kako ih sprovodi, biće oblikovani specifičnim iskustvom dva rata vođena protiv Izraela i Sjedinjenih Američkih Država: gubitaka koje je Iran pretrpeo, samopouzdanja koje je vođstvo steklo, i novog društvenog ugovora koji je borba učinila nužnim i mogućim.
Narges Badžogli je antropolog i vanredni profesor na Katedri za bliskoistočne studije pri Školi za napredne međunarodne studije Univerziteta Džon Hopking; autorka je knjige Iran Reframed: Anhieties of Power in the Islamic Republic
Vali Nasr je profesor međunarodnih odnosa i bliskoistočnih studija; predaje na katedri Madžid Kaduri pri školi za međunarodne studije Univerziteta Džons Hopkins; autor je knjige Iran’s Grand Strategy: A Political History
Izvor: Forin Afers
