Piše: Vali Nasr
Prevod: Miloš M. Milojević
Teheran veruje da bi uvlačenje SAD u sukob moglo da isposluje povoljniji dogovor od onoga koji Tramp sada nudi
SAD su izgleda namerile da izvedu veliki vojni napad na Iran. Poslednja runda razgovora između dve zemlje bila je prilika da Iran izbegne rat ali je Teheran Vašingtonu malo šta ponudio. To nije zato što su iranski vladari previše tvrdoglavi ili ograničeni pređašnjim obrascima razmišljanja. Pre će da polažu malo u diplomatiju i sve više rat vide kao neizbežnost. Oni sagledavaju razgovore više kao zamku nego kao rešenje i izgleda da vide rat koji se ne da izbeći kao oslobađajući događaj, za razliku od sputavajućeg slabog dogovora. Oni su usredsređeni na to kako da ga vode – i čak kako da ga preusmere u svoju korist.
Iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnej gaji duboko nepoverenje prema američkom predsedniku. Upravo se Donald Tramp povukao iz nuklearnog dogovora postignutog 2015. godine i nametnuo kaznene sankcije, izazivajući valutnu krizu koju Teheran optužuje za unutrašnje nerede; onda je, prošlog leta, dao zeleno svetlo Izraelu da napadne Iran usred tekućih pregovora o nuklearnom pitanju, a zatim je bombardovao iranski nuklearni program.
Kada su demonstranti izašli na ulice u decembru i januaru, Tramp ih je ohrabrivao da zbace islamsku republiku i obećavao je američku vojnu pomoć kako bi ostvarili taj cilj. Iranska vlada se brutalno obračunala sa demonstrantima kako bi izbegla smenu režima. Nakon obračuna, SAD su zahtevale novi nuklearni sporazum. Lideri u Teheranu stoga nisu uvereni da je Tramp ozbiljan oko dogovora i strahuju da i dalje nastoji da ih zbaci.
Afšon Ostovar: Kako je iransko-izraelski rat istupio iz senke
Lakmus test za Teheran jeste da razgovori i bilo kakav potonji dogovor moraju osigurati da Iran neće biti napadnut; da će se SAD držati dogovora i ukloniti uvedene sankcije, i da neće insistirati da Iran odustane od obogaćivanja uranijama u civilne svrhe. Ipak nijedan od ovih kompromisa izgleda da nije ponuđen u poslednje dve runde razgovora. Umesto toga, SAD zahtevaju da Iran preda ne samo svoj nuklearni program već i svoje rakete kao i regionalne militantne ispostave.
Saglašavanje sa ovim zahtevima učinilo bi promenu režima verovatnijom. Ukratko, SAD nastoje da u potpunosti razoružaju Iran a da ne promene nepovoljne prilike sa kojima se država suočava: žestoki ekonomski pritisak i stalnu pretnju ratom. Iranska vlada strahuje da je suočena ili sa brzim slomom ili sa sporim odumiranjem – što je bila sudbina Sadamovog Iraka nakon Zalivskog rata.
Cilj iranske diplomatije stoga nije samo da izbegne rat nego i da promene ove okolnosti. Sve je snažniji konsenzus u Teheranu da Iran ništa ne može da isposluje za pregovaračkim stolom. Umesto toga moraće da prihvati rat, pripremi se da se sa njime nosi uz nadu da će sukob na kraju možda dovesti do promena koje očekuje – iscrpljivanja SAD do one tačke posle koje više neće nastojati da izvode napade u budućnosti i nakon koje će se saglasiti sa povoljnijim nuklearnim dogovorom.
Ustanak koji je zahvatio zemlju i njegovo nasilno gušenje koji je doveo do dubokog jaza između islamske republike i njenog besnog građanstva – je isto tako deo režimske računice. SAD očekuju da narod ponovo ustane i zbaci svoje vođstvo. Iranske vođe nadaju se obratnom: da će rat raspaliti patriotski plamen i da će nacionalizam odneti prevagu.
Opklada na rat je opasna i iranski vladari možda opasno pogrešno procenjuju situaciju. Ali režim koji je sateran u ćošak je najskloniji rizičnim potezima. Sa teheranske tačke gledišta prošlogodišnji Dvanaestodnevni rat nije bio poraz; uspeli su da privole nadmoćne vojske na primirje a da ove nisu u potpunosti uspele da ostvare svoje ratne ciljeve. Uprkos početnom šoku, Iran je bio kadar da pretrpi razarajuće izraelske udarce i da onda uzvrati. Na kraju, SAD su bile te koje su zatražile primirje. Iranska Revolucionarna garda nije bila sklona da se u tom trenutku rat okonča zato što su osećali kako bi Teheran na kraju mogao da ima koristi ukoliko se sukob oduži i ukoliko se izraelska odbrana iscrpi, što bi znatno povećalo tamošnje žrtve.
Džek Rasmus: Kako Amerika ide u rat – Irak, Ukrajina i sada Iran
Ovoga puta Iran se priprema za dugotrajni rat – odužiti sukob i povisiti njegovu cenu kako bi posledice pretrpeli američki saveznici i američki interesi širom regiona. Ali čak i ukoliko SAD pokrenu masivne udare i uspeju da naruše iransku sposobnost za uzvratne napade protiv američkih snaga ili Izraela, Teheran i dalje može biti u prilici da upotrebi svoje regionalne ispostave i da napada naftna postrojenja i rute snabdevanja energentima. Može čak i da odluči da lansira većinu svog arsenala protiv SAD i njihovih saveznika pre nego što SAD budu kadre da taj arsenal unište, što bi vodilo brzoj eskalaciji sukoba.
Teheran možda računa da što duže rat potraje i što ulozi postanu viši, da će SAD verovatnije tragati za načinom kako ga okončaju. Pregovori tada mogu da donesu drugačije – i poželjnije – ishode po Iran nego što je to sada slučaj. Mnogo na Zapadu sagledavaće ovakvo rasuđivanje kao katastrofalni promašaj koji će se završiti razaranjem Irana i padom islamske republike. Ali bilo bi neoprezno, bez obzira koliko ga pogrešnim smatraju, da ga zanemare.
Autor je predavač na Univerzitetu Džon Hopkins i autor knjige ‘Iran’s Grand Strategy: A Political History’
Izvor: Financial Times
