Piše: Raha Nik-Andiš
Preveo: Miloš M. Milojević
Pošao sam u banku da podignem gotovinu kada je iznenadna eksplozija potresla zgradu. Prozori su se protresli i ljudi su pali na pod. Službenici su vikali svima da odu. Napolju, ulice su bile prekrivene gustim, crnim dimom. Bomba je pala dvesta metara dalje, uništivši policijsku stanicu, koja se survala na autobus ispunjen putnicima. Pešaci na obližnjem pločniku su u isti mah ubijeni. Među napuštenim kolima, polomljenim staklom i betonom video sam leševe. Mora da ih je bilo pedeset. Svugde je bilo krvi. Vojnici koji su bili na mestu napada naredili su mi da odem.
Uglavnom ne vidimo civile ubijene američkim i izraelskim bombama. Sa krovova gledamo dim kako se uzdiže iznad zgrada. Internet je ugašen. Nema novinara. Kada je bomba pogodila policijsku stanicu blizu banke jednostavno sam se zadesio u blizini.
Vozio sam za servis Snep (Snapp!) kada sam saznao da je Ali Hamnej ubijen u bombardovanju. Mnogi Iranci su verovali da će vrhovni vođa, uprkos svom dobu, živeti večno. Svi su u početku bili zapanjeni i dobro raspoloženi. Ljudi su vikali i trubili sirenama vozila. Bilo je plesa po ulicama. Putnici na zadnjem sedištu mog automobila su se smejali. Kada smo prošli pored grupe pripadnika milicije Basidž smejali su im se. Njihov odgovor bio je brz i brutalan: razbili su prozor automobila svojim palicama i udarili su čoveka na zadnjem sedištu u glavu. Odvezao sam što sam brže mogao.
Zvuci aviona i dronova stalno mi odzvanjaju ušima. Kada sam čuo brujanje motocikla pomislio sam da je dron. Čak i zvuk lifta dok se kreće među spratovima moje zgrade navodi me na pomisao da je grad bombardovan.
Eskandar Sadeghi Borujerdi: Iran – Suvo i mokro gore zajedno
Skoro mesec dana od početka rata, niko ne zna koliko će potrajati. Bez obzira koliko režimskih zapovednika SAD i Izrael ubiju iz vazduha, oni će samo biti zamenjeni i režim će produžiti dalje. Drugi prijatelj, Babek, uporedio je Izrael i Ameriku sa kozmetičarem koji uklanja dlačice obrva. Pažljivo čupka dlaku po dlaku, sve do trenutka kada odluči da izbrije celu obrvu.
Neki među mojim prijateljima su pristalice rata a neki su ogorčeno protiv. Protivnici govore o ubijanju civila, gubitku kulturnog nasleđa i narušavanju životne sredine. Pristalice veruju da ne postoji drugi način da se smeni režim i oslobode ljudi. Neki od onih koji su želeli da Amerikanci i Izraelci bombarduju Iran promenili su mišljenje od kada je rat započeo. Iranci iz dijaspore žele rat ali mi koji ga preživljavamo smo prestravljeni.
Jedine verodostojne persijske vesti (vesti na jeziku farsi, prim.prev) pristižu sa satelitskih kanala koji rade iz Londona. Kada je vlada počela da ometa frekvencije, platio sam prijemnik i prilagodio sam parametre. Državna televizija govori da režim samo niže pobede. Izvestili su o smrti Hamneja i Laridžanija dan nakon satelitskih kanala.
U mom komšiluku, svake večeri od devet časova do ponoći, religiozni ljudi se okupljaju na okolnim krovovima i terasama i viču: „Alah je veliki!“ Ukoliko stojim napolju na mojoj terasi mogu da ih čujem kako uzvikuju: „Smrt Americi! Smrt Izraelu!“ Puštaju popularne pesme iz vremena rata sa Irakom. Niko ne ide napolje da protestuje. Previše je opasno.
Razgovarao sam sa jednim prijateljem, školskim drugom iz vremena rata sa Irakom. Prisećali smo se kako smo se za vreme vazdušne opasnosti skrivali u školskom podzemnom skloništu. Sada je potpuno drugačije: svi žive u visokim stambenim blokovima i nema sirena za oglašavanje opasnosti. Možemo da vidimo avione i dronove na nebu iznad nas. Izgledaju neobično lepo, uprkos razarajućoj šteti koju nanose.
Kuća moga rođaka i njegov automobil teško su oštećeni od udarnog talasa od bombardovanja. Pitao je vladu za pomoć. Vlasti su mu ponudile zajam koji ipak nikada neće moći da otplati. Jedna od mojih sestara se sa porodicom iselila u Damavand, u unutrašnjost zemlje, izvan Teherana.
Nakon bombardovanja policijske stanice shvatio sam da nema načina da se zna u kolikoj si opasnosti. Ljudi kažu da je Revolucionarna garda previše zastrašena da boravi u svojim zgradama i da je počela da se skriva po školama. Bolje je ostati kod kuće. Mi možda ne znamo ko se gde krije ali možda Izraelci i Amerikanci znaju.
Majka me je nazvala i rekla: „Pogledaj napolje, pogledaj u nebo.“ Sat ranije začuli smo četiri ili pet eksplozija. Pogledao sam napolje. Gusti dim zaklanjao je noćno nebo i vazduhom se širio miris nafte.
Raha Nik-Andiš je pseudonim autora koji podučava umetnost na univerzitetu u Iranu
Izvor: LRB blog
