Piše: Marko Lovrić
Vašingtonski tretman Kanade, prvog suseda, ili Danske, vernog saveznika, mogao bi da ubrza evropsku potragu za „strateškom autonomijom“. Stara je vest da SAD bahatošću same guraju Latinsku Ameriku u kineski zagrljaj. Sada tamo guraju čak i zapad Evrope.
Ako ima poslovičnog dobra u zlu koje ovih nedelja plovi preko Atlantika, sastoji se u tome što ćemo se popraviti u geografiji. Ni januar nije gotov, a saznali smo sve što nikada nismo nameravali da saznamo o Grenlandu i već je vreme za novu lekciju. Alberta je prerijska provincija Kanade, nema izlaz na more, a njen najpoznatiji toponim je verovatno Kalgari, mesto Zimskih olimpijskih igara 1988. godine (na kojima je Jugoslavija osvojila tri od ukupno četiri zimske olimpijske medalje u svojoj istoriji). Na tri strane se graniči sa drugim kanadskim provincijama, na četvrtoj sa američkom državom Montanom. I tu zapravo počinju nevolje.
Kada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp 21. januara u Davosu objavio da će na Grenlandu pucati samo led, da neće pući čak ni trgovinski odnosi, Evropa je odahnula. To, međutim, ne znači da je odahnuo i svet. Američki ministar finansija Skot Besent već 22. januara je rekao da je „Alberta prirodni partner SAD“.
Polumilijarder Besent nije slučajno govorio kao da je Alberta samostalna. Provincija koja proizvodi više od devedeset odsto kanadske nafte ima separatistički pokret koji je ovog meseca skupio nekih 180.000 potpisa za referendum o nezavisnosti. U Alberti živi oko pet miliona ljudi, ali zainteresovana manjina tvrdi da ima kontakte sa američkom administracijom, pa čak i podršku nekih njenih predstavnika. I sada je red na Kalgari heraldu da gnevno objavi kako od tog posla nema ništa, ali da su žitelji zabrinuti, baš kao što su doskora pisali danski i grenlandski mediji.
Kanada ponovo na nišanu
Kanada je meta bizarnih Trampovih ideja od prvih dana njegovog drugog mandata u Beloj kući, i ne bi bilo iznenađujuće ako bi predsednik vratio nišan na nju. Uostalom, Trampa dugo niko nije potkačio kao što je kanadski premijer Mark Karni u Davosu. Ili je barem svet odlučio da to tako shvati. Ako ćemo pravo, Karni je u tom već slavnom govoru oštrije osudio tri i po decenije mrtvi čehoslovački komunizam nego današnju američku hegemoniju, ali u zapaljivoj atmosferi je zvučao dovoljno državnički da mu Davos stojeći aplaudira.
Tramp i Karni se ne prepucavaju samo oko toga kome Kanada treba da bude zahvalna za to što postoji, već i oko konkretnijih, dakle finansijskih pitanja
Imao je premijer i nekih konkretnih poteza kojima je razljutio predsednika. Ranije ovog meseca je posetio Kinu i stopostotnu carinu na uvoz kineskih električnih automobila srezao na šest odsto. Tramp je na to uzvratio da se „Karni grdno vara ako misli da će Kanada postati ’tranzitna luka’ za izvoz kineske robe u SAD“. Zapretio je stopostotnim carinama na sve što Kanada izvozi u Ameriku ako severni sused sa Kinom sklopi sporazum o slobodnoj trgovini. Karni je pomirljivo rekao da nema nameru da sklapa takve dogovore ni sa Kinom ni sa bilo kojom drugom „netržišnom ekonomijom“, ali nije mogao da oćuti na Trampovu opasku da „Kanada postoji zahvaljujući Sjedinjenim Američkim Državama“, sve sa dodatkom „Upamti to, Mark“.
„Mark“ je odvratio da Kanada ne postoji zahvaljujući SAD, već da „cveta zahvaljujući Kanađanima“. Premijer je naravno svestan činjenice da 75 odsto izvozne robe njegove zemlje ide u SAD. Svestan je, međutim, i toga da Kanađani sve mrgodnije gledaju ka komšiji koga su do juče kao rivala shvatali samo u hokeju. Ako je Tramp takav sa prvim susedom, kakav će biti u odnosima sa ljudima od kojih ga deli okean? Još jedan odgovor na to pitanje dao je 22. januara. Dok je ministar američkih finansija pričao o suverenoj Alberti, predsednik se javno, na Foksu, pitao da li bi njegovi saveznici u NATO pomogli Americi kada bi joj to bilo potrebno. Onda je usledio još jedan „start đonom“ – tvrdio je da su vojnici tih saveznika u Avganistanu „bili malo podalje od prve linije fronta“.
Uvrede za Evropu
Ta uvreda na račun njihovih vojski bila je korak preko crvene linije čak i za najposlušnije američke dvorjane. Britanski premijer Kir Starmer nazvao je Trampov komentar „uvredljivim i šokantnim“. Italijanskoj premijerki Đorđi Meloni bio je „neprihvatljiv“. I Britanci i Italijani i Poljaci i Danci i drugi u makabričnom baražu su podsećali predsednika SAD na svoje mrtve u Avganistanu, pa je morao da se oglasi čak i Mark Rute, onaj što Trampa inače zove „taticom“. I Si-En-En je podsetio predsednika da je upravo Amerika posle 11. septembra 2001. postala jedina država koja je u istoriji NATO tražila savezničku pomoć. I dobila je, o čemu svedoči i više od hiljadu kovčega prekrivenih zastavama koji iz Avganistana nisu išli za SAD.
Džef Kolgan: Tramp je načinio jasan izbor – povratak na petroimperijalizam
Trampa je ta saveznička salva primorala da se u nedelju implicitno izvini makar Londonu, pišući na omiljenoj društvenoj mreži o „sjajnim i hrabrim vojnicima Ujedinjenog Kraljevstva, koji će uvek biti uz Sjedinjene Američke Države“. Međutim, istog dana kada je predsednik SAD još jednom prosuo po svetu svoj unikatni pogled na istoriju, baš mu je iz Londona stiglo upozorenje kako su saveznici sve manje spremni da (uvek) budu uz SAD. Kraljevski institut za međunarodne odnose, poznatiji kao Čatam haus, tog dana je objavio analizu u kojoj zaključuje da je „Grenland bio znak, a ne epizoda“.
Sadašnji odnos snaga nepovoljan je za Evropu. SAD mogu raznovrsno da je pritiskaju, a da ne upotrebe silu, smatra londonski Čatam haus
„Glavne gradove Evrope nije uznemirilo američko interesovanje za Grenland, već Trampova spremnost da se služi carinama i pristupom tržištu kako bi Evropu primorao na pristanak. Te pretnje su privremeno suspendovane, ali znak je i dalje jasan. Nešto je u transatlantskim odnosima nepovratno pokvareno. Iz evropske perspektive, to je bilo upravo ponašanje od kakvog Evropska unija hoće da odvrati spoljne aktere“, zapisao je Gregoar Ros, direktor evropskih, ruskih i evroazijskih programa Čatam hausa.
Ros tvrdi da je sadašnji odnos snaga nepovoljan za Evropu upravo zato što SAD mogu raznovrsno da je pritiskaju a da ne upotrebe silu. To ilustruje primerom iz energetike. Prošle godine Evropska unija je iz SAD uvezla šezdeset odsto tečnog prirodnog gasa.
„Posle ruske invazije na Ukrajinu, to se posmatralo kao transatlantska energetska solidarnost. Sada strateški više liči na novu asimetričnu zavisnost. Stoga se očekuje da EU ubrza rad na ’strateškoj autonomiji’. Ne zato što Evropa želi da se udalji od SAD – mada je sve više građana EU koji ne bi nužno bili protiv toga – već zato što duboka integracija, bez kapaciteta da se ’uzvrati udarac’, čini Evropu podložnom pritiscima administracije koja je iz dana u dan sve ratobornija“, zaključuje Ros.
Pogled ka Kini i Indiji
I šefica spoljne politike EU Kaja Kalas je krajem prošle nedelje govorila o „teškom udarcu“ koji su pretrpeli odnosi Evrope i SAD, i da je naročito muči to što je „jedan dan ovako, drugi onako“. Predsednik Francuske Emanuel Makron – i dalje pod avijatičarskim cvikerima koji su u Davosu privukli dosta pažnje – upozorio je da Evropa mora da ostane „veoma obazriva i spremna da koristi sredstva koja su joj na raspolaganju ako joj opet bude prećeno“. Ako je „strateška autonomija“ o kojoj je pisao Gregoar Ros zaista cilj, makar i maglovit, kako bi izgledala?
To da Vašington bahatošću bukvalno gura Latinsku Ameriku ka Pekingu, već je i previše puta napisano. Novitet je zaključak da tamo gura čak i Zapadnu Evropu, što je zapisala Gardijanova kineska dopisnica Ejmi Hokins. Nije Mark Karni jedini koji je nedavno u Pekingu „imao korisne razgovore“. Imao ih je i irski premijer, a narednih dana će ih imati čak i Kir Starmer. Pekinški Global tajms, kome treba verovati da piše „po zvaničnoj liniji“, prošle sedmice je uredničkim komentarom poručio Evropi da bi trebalo „ozbiljno da razmisli o gradnji kinesko-evropske zajednice sa zajedničkom budućnošću“.
„U sadašnjem okviru globalnih pretnji koje uspostavlja hegemonizam, Kina i Evropska unija, dve velike sile, dva velika tržišta, dve velike civilizacije, dele odgovornost da ojačaju međunarodno pravo, principe i svrhe Povelje Ujedinjenih nacija. Obe strane treba da prekorače trgovinske nesuglasice i političke razlike“, pisao je Global tajms.
Evropski zvaničnici su se u poslednje vreme baš zainteresovali za putovanja u Indiju. Fridrih Merc i Emanuel Makron tamo idu kao trgovci, ali i namerni da pokažu Donaldu Trampu kako svet postoji i mimo SAD
Dragutin Nenezić: Godinu dana Trampa 2.0 – Kosovo posle Gaze i Grenlanda
To sa Kinom, naravno, ne bi išlo lako, podvlači i Ejmi Hokins. Briselu prijateljstvo sa Pekingom do juče sigurno nije ni padalo na pamet, a verovatno ne pada ni danas. Evropska unija, naravno, nije monolit, pa neke zemlje imaju bolje a neke lošije odnose sa Kinom, ali pojedinačni dogovori samo bi dalje fragmentisali zajednicu, što ovakvom Vašingtonu ne bi smetalo. Uostalom, tim se drobljenjem i sam služi u odnosima sa Evropom, na šta je u redakcijskom uvodniku u subotu skrenuo pažnju francuski Mond. Isti je francuski list dva dana kasnije podsetio da su se evropski zvaničnici u poslednje vreme baš zainteresovali za putovanja u Indiju. Od polovine januara do početka februara tamo su putovali ili će putovati nemački kancelar Fridrih Merc, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, predsednik Francuske Emanuel Makron. Svako od njih, navodi Mond, u Indiju ide kao trgovac – Nemci hoće da prodaju podmornice, Francuzi avione. Ali u ovim svetskim okvirima, možda pomalo putuju i kao glumci, namerni da teatralno pokažu Donaldu Trampu kako tržište i svet postoje i mimo SAD. Ukratko, igraćemo još mnogo „Zanimljive geografije“.
Izvor: Radar
