Piše: Džef Kolgan
Prevod: Miloš M. Milojević
Da bi se razumelo ono što se upravo desilo u Venecueli, potrebno je pogledati na širu naftnu i američku spoljnu politiku
Napad Trampove administracije 3. januara 2026. na Venecuelu predstavlja ogoljeni povratak petroimperijalizmu. Ovaj način vođenja spoljne politike prednost daje korporativnom profitu i hegemonističkoj kontroli spram dobrobiti potrošača i međunarodnoj legitimnosti. Na svojoj konferenciji za štampu nakon izvedenog američkog napada, predsednik Donald Tramp ponovio je reč „nafta“ dvadeset puta. Prema Trampovim rečima:
„Venecuela je unilateralno zaposela i prodavala američku naftu, američku imovinu i američke platforme što nas je koštalo milijarde i milijarde dolara. Dosta je prošlo od kada su to uradili ali nijedan predsednik ništa u vezi sa tim nije učinio“.
Često deluje da su američke vojne akcije usmerene prema državama koje proizvode naftu: poput Irana, Libije i Iraka – a to nije slučajno. Rat i nafta, idu zajedno, obrazlagao sam u svojim istraživanjima. Bez obzira na to, napad na Venecuelu u ponečemu važnom se razlikuje od pređašnjih napada.
Postoje, u osnovi, dva različita načina da se vodi svetsko naftno tržište: petroimperijalizam i petrokonzumerizam. Istorijski, Sjedinjene Države su u različito vreme primenjivale oba ova modela. Razumeti kako ovo tržište funkcioniše je ključno da bi se razumeo smisao onoga što se upravo sada dešava u Karakasu, i šta američko skorašnje delovanje znači za buduću američku spoljnu politiku.
Kratka istorija naftne politike
Petroimperijalizam karakteriše ideja da bi odluke o proizvodnji nafte i profitu trebalo da donose oni koji mogu da pribegnu upotrebi sile. Jasni istorijski primeri ovoga pristupa po kojem „moć utemeljuje pravo“ jeste anglo-američki kartel koji je kontrolisao svetsku naftu otprilike između dvadesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Kartel koji je činilo sedam sestara, sedam američkih i britanskih naftnih kompanija Ekson, Mobajl, Ševron, Tekako, Gulf, Šel i Britiš petrolium nisu dominirale naftnim tržištem samo zahvaljujući nadmoćnoj poslovnoj praksi. Njihovo poslovne interese podupirala je vojna moć njihovih domaćih vlada, i često je to činjeno ogoljeno nasilno. Države proizvođači koje su pokušavale da ostvare kontrolu nad sopstvenim resursima suočavale su se sa ekonomskim pretnjama, političkim prinudama ili čak nečim gorim od toga.
Podsetimo šta se desilo kada je Iran pokušao da nacionalizuje svoj naftni sektor 1951. godine. Odluka premijera Mohameda Mosadeka neposredno je ugrozila interese Sedam sestara, posebno Anglo-iranske naftne kompanije (koja je kasnije postala Britiš petrolium). Odgovor je bio brz i bezobziran: CIA i Em-Aj 6 su udesili sprovođenje Operacije Ajaks, u kojoj je 1953. godine zbačena demokratski izabrana iranska vlada. Ovo je bio čist petroimperijalizam – korišćenje američke i britanske moći kako bi se zaštitio privatni profit naftnih kompanija i održala zapadna kontrola nad bliskoistočnom naftom.
Havijer Blas: Tramp sada ima svoju sopstvenu naftnu imperiju
Petroimperijalizam održava dotok profita
Ovaj model je izvanredan za vlasnike naftnih kompanija. Održava se visok nivo profita pošto je moguće koristiti vladinu snagu da se potisne konkurencija, vrše iznude država proizvođača i održava oligopolistička kontrola nad globalnim snabdevanjem. Istorijski, najveći deo ovih profita kretao se ka američkim deoničarima i ka američkoj ekonomiji, pomažući ostvarenje američkog prosperiteta polovinom dvadesetog veka.
Ali petroimperijalizam ima i ozbiljnih manjkavosti – posebno ukoliko čuvanje ovog modela zahteva nasilne intervencije protiv nesaradljivih stranih lidera i nominalno suverenih država. Pučevi, okupacione uprave i podrška surovim diktaturama su izazov za međunarodni legitimitet i potkopavaju uverljivost tvrdnji o podržavanju demokratije i poštovanju ljudskih prava. Ove intervencije takođe podstiču nastajanje dugoročne nestabilnosti i ozlojeđenosti što na kraju ima nepovoljne posledice po američke interese. Jedan dobar primer jeste iranska Islamska revolucija 1979. godine.
Petroimperijalizam takođe ima tendenciju da doprinosi veštačkom uvećanju cena nafte, što je loše za potrošače i u SAD i drugde. Kartel koji kontroliše snabdevanje može da ograniči proizvodnju kako bi uvećao profit pre nego da efikasno zadovoljava potražnju. Ovo koristi rukovodiocima i deoničarima naftnih kompanija ali šteti običnim ljudima koji plaćaju više cene na benzinskim pumpama. Visoke cene nafte takođe sputavaju ekonomski rast i nesrazmerno snažno pogađaju domaćinstva koja slabije dohodovno stoje. A srdačni, korumpirani odnosi između poslovnih interesa i političkog vođstva mogu da vode nastanku oligopola, što je gotovo za svakoga loša i ekonomska i politička vest.
Petrokonzumerizam je usmeren ka širenju ekonomskih dobitaka
Alternativni način upravljanja naftnim tržištem je petrokonzumerizam. Osnovna postavka ovde je da bi nafta trebalo da se crpi i prodaje po cenama bliskim ceni koštanja pod konkurentnim tržišnim uslovima, na način koji odgovara širokoj potrošačkoj bazi pre nego korporativnim deoničarima ili donosiocima odluka geopolitičkih činilaca. Cilj je pristupačnost energije koja otvara ekonomske mogućnosti.
Cene nafte prosečno su niže u vreme petrokonzumerizma, što podstiče ličnu pokretljivost, ekonomski rast i širu redistribuciju društvenog bogatstva. Kada je energija jeftina i obilna, lakše je da ljudi odu do posla, poslovima da prevoze robu i ekonomijama da se šire. Koristi se rasprostiru preko društva umesto da su koncentrisane kod naftne elite.
Naftno tržište se ne samoreguliše. Stoga vlade često intervenišu u skladu sa jednim od ova dva modela – ili držeći se petrokonzumerizma ili držeći se petroimperijalizma. Interes firmi stalno usmerava tržište prema koncentraciji moći i profita, što njima donosi korist. Pod režimom petrokonzumerizma, vlade uzvraćaju razbijanjem privatnih oligola i usmeravaju kretanje profita prema javnim dobrima. Ovo može da obuhvati mere protiv kartelizacije, stvaranje strateških naftnih rezervi, odgovarajuće regulatorne okvire o zaštiti životne sredine i konkurentne aukcije za prava na crpljenje nafte.
Važno je potcrtati da nacionalne naftne kompanije mogu da deluju u skladu sa oba ova pristupa. Saudijski Aramko, na primer, povremeno je delovao i na jedan i na drugi način. Ono što je važno nije sama struktura vlasništva, već da li je sistem ustrojen tako da korist donosi proizvođačima i deoničarima kroz njihovu tržišnu moć i prinudu, ili da koristi potrošačima kroz konkurentno formiranje cena i pouzdano izvršenje ugovorenih obaveza.
I američka vlada je delovala u skladu sa oba modela
Nakon 1970. godine Sjedinjene Države su bile sklone da prednost daju petrokonzumerizmu, barem načelno,. Kada je Irak napao Kuvajt 1991. godine – nastojeći da zaposedne kontrolu nad kuvajtskim naftnim poljima i tako konsoluduje svoju regionalnu tržišnu moć – SAD su odgovorile vojnom intervenicoj koja je služila, uglavnom, petrokonzumerizmu. SAD su nastojale da spreče Sadama Huseina da zadobije kontrolu nad onoliko velikim udelom u snabdevanju naftom koliki bi mu omogućio da manipuliše cenama na svetskom tržištu. SAD cilj nije bio da zaposednu iračku naftu za američke kompanije.
U unutrašnjoj politici, kada je američka vlada razbila Standard Ojl na više kompanija poput Eksona, Mobajla i Ševrona 1911. godine, motiv njenog delovanja je bio petrokonzumerizam. Vlada je priznala da je monopolska kontrola bila loša za potrošače i za širu američku ekonomiju. Načelno, isti pristup tržišnom takmičenju nastavlja se do sada. Ali kada je vlada kasnije dopustila rekonsolidaciju naftnih kompanija kroz spajanja poput EksonMobajla, to je predstavljalo potez u suprotnom smeru, natrag prema oligopolu. Godine 2023. bio je dopušten još jedan talas konsolidacija naftnih kompanija. Upozoravao sam da će to imati nepovoljne posledice.
Čak i kontroverzni rat u Iraku 2003. godine pruža dragocene uvide o naftnoj politici. Uprkos brojnim ratnim problemima i obmanama, Sjedinjene Države su se uzdržale od zaplene iračke nafte. Iračka nafta na kraju je ostala pod iračkom kontrolom, čak i u vreme dok su američke snage okupirale zemlju. Ova uzdržanost – koliko god bila manjkava i koliko god motivisana praktičnim brigama oko legitimnosti ustanovljenog poretka – predstavlja odbacivanje čistog petroimperijalizma u američkom političkom vrhu.
To nas vraća na Venecuelu
Vojna intervencija Trampove administracija otvoreno je motivisana željom da se zaposednu venecuelanska naftna dobra, što predstavlja ponovno prihvatanje petroimperijalizma (ono što su Stejsi Godar i Ejbraham Njuman nazvali neorojalizmom). Poruka Trampove administracije nedvosmisleno je jasna: venecuelanska nafta bi trebalo da služi američkim interesima. A ukoliko venecuelanska vlada ne želi da sarađuje, američka vlada će postaviti onu koja želi.
Ovaj pristup sa sobom nosi ozbiljne rizike. Kao što je Elizabet Sonders ukazala, napad na Venecuelu šteti uverljivosti američke spoljne politike. Dugoročna stabilnost Latinske Amerike može biti potkopana američkom intervencijom, koja bi zapravo mogla da izazove snažni uzvratni nacionalistički talas i regionalni otpor koji su narušavali stanje uspostavljeno ranijim američkim intervencijama. Kada je posredi sama Venecuela, uklanjanje vođstva države stranom intervencijom stvara dodatni rizik za izazivanje hoatičnog meteža i dugoročnih ekonomskih poteškoća.
U svetskim okvirima američka intervencija deligitimizuje međunarodno pravo i podstiče onaj oblik geopolitičkog odmeravanja velikih sila kakvom već dugo teže Rusija i Kina, obrazložio je u svom članku Seva Gunitski.
Izbor između petroimperijalizma i petrokonzumerizma uvek je bio izbor između onoga kakav svet Amerika želi da predvodi i kakav svet zagovara. Trampov tim načinio je jasan izbor. Pune posledice ove spoljnopolitičke odluke, međutim, tek ćemo sagledavati.
Džef D. Kolgan je profesor političkih nauka na katedri Ričard Holbruk na Univerzitetu Braun; autor je knjiga Partial Hegemony: Oil Politics and International Order (Delimična hegemonija: naftna politika i međunarodni poredak, Oksford juniversiti pres, 2021) i Petro Aggression: When Oil Causes War (Naftna agresija: Kada nafta izaziva rat, Kembridž juniversiti pres, 2013).
Izvor: Good Authority
