Пише: Марко Ловрић
Вашингтонски третман Канаде, првог суседа, или Данске, верног савезника, могао би да убрза европску потрагу за „стратешком аутономијом“. Стара је вест да САД бахатошћу саме гурају Латинску Америку у кинески загрљај. Сада тамо гурају чак и запад Европе.
Ако има пословичног добра у злу које ових недеља плови преко Атлантика, састоји се у томе што ћемо се поправити у географији. Ни јануар није готов, а сазнали смо све што никада нисмо намеравали да сазнамо о Гренланду и већ је време за нову лекцију. Алберта је преријска провинција Канаде, нема излаз на море, а њен најпознатији топоним је вероватно Калгари, место Зимских олимпијских игара 1988. године (на којима је Југославија освојила три од укупно четири зимске олимпијске медаље у својој историји). На три стране се граничи са другим канадским провинцијама, на четвртој са америчком државом Монтаном. И ту заправо почињу невоље.
Када је председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп 21. јануара у Давосу објавио да ће на Гренланду пуцати само лед, да неће пући чак ни трговински односи, Европа је одахнула. То, међутим, не значи да је одахнуо и свет. Амерички министар финансија Скот Бесент већ 22. јануара је рекао да је „Алберта природни партнер САД“.
Полумилијардер Бесент није случајно говорио као да је Алберта самостална. Провинција која производи више од деведесет одсто канадске нафте има сепаратистички покрет који је овог месеца скупио неких 180.000 потписа за референдум о независности. У Алберти живи око пет милиона људи, али заинтересована мањина тврди да има контакте са америчком администрацијом, па чак и подршку неких њених представника. И сада је ред на Kalgari heraldu да гневно објави како од тог посла нема ништа, али да су житељи забринути, баш као што су доскора писали дански и гренландски медији.
Канада поново на нишану
Канада је мета бизарних Трампових идеја од првих дана његовог другог мандата у Белој кући, и не би било изненађујуће ако би председник вратио нишан на њу. Уосталом, Трампа дуго нико није поткачио као што је канадски премијер Марк Карни у Давосу. Или је барем свет одлучио да то тако схвати. Ако ћемо право, Карни је у том већ славном говору оштрије осудио три и по деценије мртви чехословачки комунизам него данашњу америчку хегемонију, али у запаљивој атмосфери је звучао довољно државнички да му Давос стојећи аплаудира.
Трамп и Карни се не препуцавају само око тога коме Канада треба да буде захвална за то што постоји, већ и око конкретнијих, дакле финансијских питања
Имао је премијер и неких конкретних потеза којима је разљутио председника. Раније овог месеца је посетио Кину и стопостотну царину на увоз кинеских електричних аутомобила срезао на шест одсто. Трамп је на то узвратио да се „Карни грдно вара ако мисли да ће Канада постати ’транзитна лука’ за извоз кинеске робе у САД“. Запретио је стопостотним царинама на све што Канада извози у Америку ако северни сусед са Кином склопи споразум о слободној трговини. Карни је помирљиво рекао да нема намеру да склапа такве договоре ни са Кином ни са било којом другом „нетржишном економијом“, али није могао да оћути на Трампову опаску да „Канада постоји захваљујући Сједињеним Америчким Државама“, све са додатком „Упамти то, Марк“.
„Марк“ је одвратио да Канада не постоји захваљујући САД, већ да „цвета захваљујући Канађанима“. Премијер је наравно свестан чињенице да 75 одсто извозне робе његове земље иде у САД. Свестан је, међутим, и тога да Канађани све мргодније гледају ка комшији кога су до јуче као ривала схватали само у хокеју. Ако је Трамп такав са првим суседом, какав ће бити у односима са људима од којих га дели океан? Још један одговор на то питање дао је 22. јануара. Док је министар америчких финансија причао о сувереној Алберти, председник се јавно, на Фоксу, питао да ли би његови савезници у НАТО помогли Америци када би јој то било потребно. Онда је уследио још један „старт ђоном“ – тврдио је да су војници тих савезника у Авганистану „били мало подаље од прве линије фронта“.
Увреде за Европу
Та увреда на рачун њихових војски била је корак преко црвене линије чак и за најпослушније америчке дворјане. Британски премијер Кир Стармер назвао је Трампов коментар „увредљивим и шокантним“. Италијанској премијерки Ђорђи Мелони био је „неприхватљив“. И Британци и Италијани и Пољаци и Данци и други у макабричном баражу су подсећали председника САД на своје мртве у Авганистану, па је морао да се огласи чак и Марк Руте, онај што Трампа иначе зове „татицом“. И Си-Ен-Ен је подсетио председника да је управо Америка после 11. септембра 2001. постала једина држава која је у историји НАТО тражила савезничку помоћ. И добила је, о чему сведочи и више од хиљаду ковчега прекривених заставама који из Авганистана нису ишли за САД.
Џеф Колган: Трамп је начинио јасан избор – повратак на петроимперијализам
Трампа је та савезничка салва приморала да се у недељу имплицитно извини макар Лондону, пишући на омиљеној друштвеној мрежи о „сјајним и храбрим војницима Уједињеног Краљевства, који ће увек бити уз Сједињене Америчке Државе“. Међутим, истог дана када је председник САД још једном просуо по свету свој уникатни поглед на историју, баш му је из Лондона стигло упозорење како су савезници све мање спремни да (увек) буду уз САД. Краљевски институт за међународне односе, познатији као Чатам хаус, тог дана је објавио анализу у којој закључује да је „Гренланд био знак, а не епизода“.
Садашњи однос снага неповољан је за Европу. САД могу разноврсно да је притискају, а да не употребе силу, сматра лондонски Чатам хаус
„Главне градове Европе није узнемирило америчко интересовање за Гренланд, већ Трампова спремност да се служи царинама и приступом тржишту како би Европу приморао на пристанак. Те претње су привремено суспендоване, али знак је и даље јасан. Нешто је у трансатлантским односима неповратно покварено. Из европске перспективе, то је било управо понашање од каквог Европска унија хоће да одврати спољне актере“, записао је Грегоар Рос, директор европских, руских и евроазијских програма Чатам хауса.
Рос тврди да је садашњи однос снага неповољан за Европу управо зато што САД могу разноврсно да је притискају а да не употребе силу. То илуструје примером из енергетике. Прошле године Европска унија је из САД увезла шездесет одсто течног природног гаса.
„После руске инвазије на Украјину, то се посматрало као трансатлантска енергетска солидарност. Сада стратешки више личи на нову асиметричну зависност. Стога се очекује да ЕУ убрза рад на ’стратешкој аутономији’. Не зато што Европа жели да се удаљи од САД – мада је све више грађана ЕУ који не би нужно били против тога – већ зато што дубока интеграција, без капацитета да се ’узврати ударац’, чини Европу подложном притисцима администрације која је из дана у дан све ратоборнија“, закључује Рос.
Поглед ка Кини и Индији
И шефица спољне политике ЕУ Каја Калас је крајем прошле недеље говорила о „тешком ударцу“ који су претрпели односи Европе и САД, и да је нарочито мучи то што је „један дан овако, други онако“. Председник Француске Емануел Макрон – и даље под авијатичарским цвикерима који су у Давосу привукли доста пажње – упозорио је да Европа мора да остане „веома обазрива и спремна да користи средства која су јој на располагању ако јој опет буде прећено“. Ако је „стратешка аутономија“ о којој је писао Грегоар Рос заиста циљ, макар и магловит, како би изгледала?
То да Вашингтон бахатошћу буквално гура Латинску Америку ка Пекингу, већ је и превише пута написано. Новитет је закључак да тамо гура чак и Западну Европу, што је записала Гардијанова кинеска дописница Ејми Хокинс. Није Марк Карни једини који је недавно у Пекингу „имао корисне разговоре“. Имао их је и ирски премијер, а наредних дана ће их имати чак и Кир Стармер. Пекиншки Глобал тајмс, коме треба веровати да пише „по званичној линији“, прошле седмице је уредничким коментаром поручио Европи да би требало „озбиљно да размисли о градњи кинеско-европске заједнице са заједничком будућношћу“.
„У садашњем оквиру глобалних претњи које успоставља хегемонизам, Кина и Европска унија, две велике силе, два велика тржишта, две велике цивилизације, деле одговорност да ојачају међународно право, принципе и сврхе Повеље Уједињених нација. Обе стране треба да прекораче трговинске несугласице и политичке разлике“, писао је Глобал тајмс.
Европски званичници су се у последње време баш заинтересовали за путовања у Индију. Фридрих Мерц и Емануел Макрон тамо иду као трговци, али и намерни да покажу Доналду Трампу како свет постоји и мимо САД
Драгутин Ненезић: Годину дана Трампа 2.0 – Косово после Газе и Гренланда
То са Кином, наравно, не би ишло лако, подвлачи и Ејми Хокинс. Бриселу пријатељство са Пекингом до јуче сигурно није ни падало на памет, а вероватно не пада ни данас. Европска унија, наравно, није монолит, па неке земље имају боље а неке лошије односе са Кином, али појединачни договори само би даље фрагментисали заједницу, што оваквом Вашингтону не би сметало. Уосталом, тим се дробљењем и сам служи у односима са Европом, на шта је у редакцијском уводнику у суботу скренуо пажњу француски Монд. Исти је француски лист два дана касније подсетио да су се европски званичници у последње време баш заинтересовали за путовања у Индију. Од половине јануара до почетка фебруара тамо су путовали или ће путовати немачки канцелар Фридрих Мерц, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, председник Француске Емануел Макрон. Свако од њих, наводи Монд, у Индију иде као трговац – Немци хоће да продају подморнице, Французи авионе. Али у овим светским оквирима, можда помало путују и као глумци, намерни да театрално покажу Доналду Трампу како тржиште и свет постоје и мимо САД. Укратко, играћемо још много „Занимљиве географије“.
Извор: Радар
