Piše: Dragutin Nenezić
Pre malo više od godinu dana, Donald Tramp je formalno otpočeo svoj drugi mandat. U tih godinu dana, desilo se mnogo, ali se razume jako malo. Umesto teorija o tome šta Tramp zapravo hoće (kojih ima puno, ali nijedna još nije potvrđena), na ovom mestu bih se, kao i ranije, pozabavio njegovim uticajem na Kosovo, ovog puta u svetlu tema koje ranije nisam obrađivao – Gaze i Grenlanda. Želeo bih da argumentovano dokažem da paralele koje se u našoj javnosti prave nisu osnovane, kao i da još jednom potvrdim da se od Trampa, kad je Kosovo u pitanju, ne može očekivati ništa dobro, barem ne za Srbe.
Situacija u Gazi je, barem kada su UN u pitanju, vrlo jasna, ali i protivrečna – istovremeno imamo nalaz nezavisne komisije UN da je Izrael tamo počinio genocid nad Palestincima, ali imamo i Rezoluciju 2803 Saveta bezbednosti , kojom se, što se u javnosti često previđa, daje mandat Odboru za mir, kojeg je Tramp predstavio u Davosu; sa Vjosom Osmani u prvom planu iza njega, u crvenoj haljini.
I tu situacija, što se Kosova tiče, postaje zanimljiva – Kosovo je na mala vrata, koliko je meni poznato po prvi put, postalo članica tela koje ima mandat UN, bez obzira na evropske kritike da je u Trampovoj izvedbi taj mandat prekoračen. S druge strane, ovakav razvoj situacije u Gazi predstavlja efektivno poništavanje Oslo 2 sporazuma (kao i ideje o dve države, od kojih je jedna palestinska), što Gazu razdvaja od Kosova, pa i od BiH, s obzirom da i Kumanovski i Dejtonski sporazum, kao svojevrsni vršnjaci Osla 2, ostaju na snazi, što je indirektno potvrđeno i američkim zakonom, o čemu sam već pisao, i što se u delu naše javnosti raznim proizvoljnim tumačenjima pokušava amortizovati.
Kao šlag na tortu, formiranjem Odbora za mir se zaokružuje Trampov rad na približavanju arapskih država i Izraela, koji je u njegovom prvom mandatu krunisan potpisivanjem tzv. Avramovskih sporazuma, koji se mogu smatrati pandanom tzv. Vašingtonskom sporazumu.
Drugim rečima, iako sve može delovati drugačije, radi se o čvrstom držanju pravaca koji su već neko vreme vidljivi. Trampova vizija za Bliski Istok je dobila utemeljenje u rezoluciji Saveta bezbednosti, i sada funkcioniše na dva nivoa: na nivou Avramovskih sporazuma, i na nivou Odbora za mir. Kosovo je, kao i Albanija, deo te institucionalne strukture, za razliku od Srbije, kojoj samo ostaje da sačeka institucionalnu nadgradnju Vašingtonskog sporazuma.
Imajući u vidu da je Trampova vizija za Bliski Istok komplementarna sa idejom Velikog Izraela, koja negira postojanje palestinske države, može se, na osnovu tog članstva, pretpostaviti i da će takva vizija za Balkan biti komplementarna sa idejom Velike Albanije, koja negira srpsku vlast nad Kosovom.
Pritom, američke diplomate su vrlo svesne šta je Kosovo i kako je nastalo – dotle da javno izjavljuju da neće dopustiti formiranje kurdskog Kosova u „oslobođenoj” Siriji.
Što se Grenlanda tiče, to je, poput ukrajinskih pregovora, i dalje daleko od nekakvog jasnog rešenja. Obrisi mogućeg rešenja su sada pre na tragu nekakvog aranžmana kolektivne bezbednosti (koji uključuje NATO), nego aneksije ili otkupa.
Iako je mogućnost oduzimanja Grenlanda od Danske izazvala srčane reakcije u našoj javnosti, delimično i zbog danskog priznanja Kosova, toj analogiji izgleda nema mesta. Ali, i dalje ima mesta nekakvoj analogiji s Kosovom, s obzirom da je trenutno najveća mirovna misija NATO upravo na Kosovu, i Kosovo je deo iste te strukture kolektivne bezbednosti koja se sada na Grenlandu ojačava. Deo te strukture su i najavljena proizvodnja dronova na Kosovu, kao i najavljena zajednička jedinica sa Albanijom, uz nastavak sage o naoružavanju kosovskih snaga. Srbija, ovakva kakva je danas, nije deo te strukture.
Grenland može biti zanimljiv, pored ovog bezbednosnog ugla, i iz ugla tumačenja međunarodnog prava od strane Trampove administracije. Tako zamenik Trampovog šefa kabineta, Stefen Miler, kaže da država ima pravo na teritoriju samo ako može da je odbrani. Čini se da je, iako se ne oglašava mnogo oko Trampa (za razliku od Vjose Osmani), Kurti na liniji ovog tumačenja, s obzirom na to kako je okupirao Severno Kosovo.
Pa, kad smo već kod Kurtija, on vreme do svoje inauguracije ubija planiranjem preuzimanja školstva i zdravstva, odlaganjem primene propisa o slobodi kretanja (koje međunarodna zajednica pažljivo prati, što jedino i može/hoće u ovom trenutku), i napretkom u briselskim pregovorima. U maltene istom danu kad je Vjosa Osmani bila na Trampovoj strani istorije, naša delegacija je pregovarala u Briselu. To dovoljno govori o istinskom odnosu snaga u ovom trenutku, dok o tome šta će biti u budućnosti, dovoljno govori nacrt zakona o Preševskoj dolini u američkom kongresu.
Bojim se da Tramp ne samo što nije Srbin, nego i za Srbe nema neke lepe planove. Ostaje samo da još čujemo šta su ta dva formalna zahteva za otpočinjanje strateškog dijaloga Srbije i SAD.
Izvor: KoSSev
