Пише: Лука Радоњић
Мало писано недјело босанског писца Андреја Николаидиса, хендикепирано за изостанак историјских чињеница, напуњено ситним циничним пакостима, а намијењено ниским побудама, не би заслужило одговор, да попут пробушене кесе за отпатке није просуто на најчитанијем црногорском порталу.
А судећи по речнику и садржају текстова, таман се може рећи да портале из ЦГ и Србије који га преносе, третира баш као контејнере (каткад се ту провуче нешто литературе, али то углавном изгледа као да навучете знојаву мајицу па је попрскате парфемом).
Тип је понудио дилеме ,,Ко је коме више помагао ,,Црна Гора Србији или Србија Црној Гори“ и ,,Ко је био храбрији кроз историју, војници Црне Горе или Србије“, што је јефтина замка са мотивом подметања пожара. О томе се не полемише него се неутрализује одбацивањем као с нокта. Презиром. Свакако, на његову и жалост њему сличних којима историја није по вољи, о војницима Србије и Црне Горе, може да се прича у категорији јунаштва, јер за разлику од неких других, има о чему.
Лука Радоњић: Вучић, Црна Гора и манипулативни наративи за потребе избора у Србији
Најкрупнија лаж пласирана у тексту је да је српска војска за разлику од црногорске, бјежала од Аустроугарске. Прво, Краљевина Србија је одбила ултиматум територијално неупоредиво веће и војно значајно јаче царевине. На питање да ли је држава или није, Краљевина Србија је одговорила да јесте. И пером и пушком. Друго, не само што српска војска није побјегла, него је оружаној сили Аустроугарске прво нанијела тешке поразе у свјетски познатим и прослављеним биткама на Церу и Колубари. О држању српских војника најбоље су посведочили њени непријатељи, попут аустријског генерала Алфреда Крауса, њемачког војсковође Августа Мекензена и других, неки у својим – и данас доступним мемоарима, неки подизањем споменика. А изучавање ових битака је своје мјесто добило и у војним школама у Европи. Треће, српска војска се привремено повукла са једним простим циљем – да одбије капитулацију. Дакле Србија се ни у једном од најтежих тренутака у својој историји – није предала.
Коначно, Николаидис и бројне његове копије, морају коначно да се одлуче, јер са једне стране упорно плаше околину освајачким и ратничким менталитетом Срба, а са друге једнако истрајно трабуњају о неким српским бјежанијама. Не може обоје. Или је једно или је друго. Нико се не плаши онога који бјежи, али се нападач може плашити онога који је храбар.
А циничне похвале ,,да је Црна Гора помогла Србији тако што је признала Косово“, не потичу из нечијег заборава или намјерног игнорисања свега што је Косовски завјет значио у историји Црне Горе (а Метохија дословно била дио Краљевине Црне Горе), него из просте чињенице да такви типови о томе једноставно немају појма.
Лука Радоњић: Мило Ломпар је у праву поводом правца режимске пропаганде
ПС. Николаидис мало напада режим, а мало студенте у Србији. Па је тако прошле године, забринут да било што српско не постане шире популарно у Црној Гори, био ангажован на медијским критикама студентског покрета из Србије за потребе публике у Црној Гори. У тексту ,,Да је жив, Амфилохије би подржао српске студенте“, покушао је и блаженопочившег митрополита и српске студенте да ,,сведе“ на агресивни национализам. А осим националног осјећаја, заједничка им је и ширина.
Не знамо да ли би велики августовски побједник подржао протесте (не би му било први пут), можемо да имамо реалне претпоставке, али са сигурношћу знамо да би могао да им на факултетима и другдје бесједи и о духовности, историји и култури Француске, Италије и Грчке у којима се школовао и усавршавао знања, и Русије, гдје је предавао, али и Аргентине и Перуа, гдје је такође боравио. И нема сумње да би га српски студенти са задовољством слушали, као и многи људи што јесу, широм Европе и свијета.
