Пише: Редакција
Власник Атлас групе Душко Кнежевић поручио је из спушког затвoра, „у екслузивном интервјуу“ (sic!) за ТВЦГ, да су услови солидни, да свакодневно води дневник и да спрема књигу и свом животу.
Е, баш лијепо. Таман овај низ: живот, затвор, литература – дјелује као логичан слијед судбине, а можда и повод да се присјетимо ни-мање-ни-више него једног запажања Данила Киша. Наиме, у говору одржаном приликом уручивања награде Le Grand aigle d’or de la ville de Nice (1980) Киш ће решавати питање друштвене функције књижевности. Поред много лијепих пасажа, могла би се издвојити једна апофтегма: „Литература, ипак, нечему служи. Људској савести.“
Тако би се могло рећи и за нашег уваженог робијаша. Дочим, тако то дјелује само на први поглед. Мало читалачког стрпљења прије ће открити да се Кнежевић врло домишљато преселио у затвор како би могао несметано — довољно далеко од хука Темзе и од изложености зрачењу дигиталне стварности — да се посвети својим мемоарима, који ће заправо бити предложак за несвакидашњи бизнис план. Како наш будући писац појашњава, у затвор није дошао неприпремљен: „Мој стан је био намјештен и човјек чији мозак функционише са неком дигиталном стварношћу, одједном дође и види само оловку и папири и зидове око себе“ – те шта ће чељаде него да узме пенакло и пише.
„Донио сам доста књига“, каже се у „ексклузивном интевјуу“ даље, „почео сам да пишем дневник, пошто спремам књигу о себи“. Ето, разлога да се присјетимо Аристотеловог учења о катарзи. О преображњу, преображају, очишћењу душе од „афеката и страсти“, за шта је саморефлексија само прва претпоставка.
Па ипак, овај пословни човјек није сасвим изгубио душу, те ће катарзично дејство литературе причекати, јербо Кнежевић ексклузивно открива да је већ у оптицају бизнис план (шта ли?) да ће „један велики издавач енглески то урадити као сценарио за филм који треба да се направи о мени“. То што је наш спистељ дуго одуствовао од куће не значи да није добро обавијештен да се стање у нашој филмској продукцији није промијенило, те се неће залуђивати нашом сиротињском продукцијом. Ипак је његов живот за велике, европске сцене. Додуше, за разлику од Миливоја Катнића који се у затвору такође латио пера, Душков план је нешто оригиналнији. Важно је, дакако, што успјешније анимирати јавно мњење. Па ево, видимо, како је РТЦГ похитао да направи разговор с њим од „екслузивног“ значаја.
Наречени медији није пропустио да јавност обавијести и о другим драгоцјеним појединостима у вези са затворским данима Душка Кнежевића. Дознали смо тако: 1) да се Душко рано буди, око 6,7 часова; 2) да већ у кревету ради трбушњаке (да се мало, вели, „загрије“; можда сања да ће у најављеном филму глумити сам себе); 3) да се тушира мокрим пешкиром; 4) да једе поморанџу и пије кафу; 5) да се након тако спроведених припрема лаће пера и пребирања успомена.
Од осталих појединости вриједно је остати на једном детаљу. „Из једне велике рупе на плафону мишеви јуре по водоводној цијеви. То је било као у филму страве и још горе ту је била велика камера која [је] сво вријеме вршила мониторинг онога што радите, што је додатно оптерећивало психу…“ Е, не знамо да ли је тога свјестан, али будући филм би могао да почне баш од једног таквог кадра. Чак и симболички посмтрано, пацови са својом хтонском симболиком, својом везаношћу за просторе подземља, који се одједном појављују негдје горе, гдје би било природно очекивати неке зраке дневне или собне свјетлости, могли би таман послужити као мотив једне карневализоване стварности, као знамење свијета који се изврнуо наглавачке.
Да ли би Кнежевићева исповијест требало да заслужи неку врсту балгонаклоности јавности? То, ипак, зависи од њега. Биће неопходно да одигра партију шаха до краја. Његове бескрајне најаве да има доказе за ово, да има доказе за оно, одавно звуче као шарене лаже. Пријетња је опаснија од мата, веле шахисти. Али шах не трпи пацере. Нас више не занима шта је он лично изгубио у свом бизнис суноврату, већ шта ћемо добити на крају од његових нарација. Књигу? Филм? То смо већ прочитали и већ видјели.
