Идентитет и буџетлитет

Приучени теоретичари политике, углавном буџетски прврженици и намјештеници на државној каси, истрошена ергела бившег државног двора, свакодневно позива, призива и упозорава да Црној Гори пријети опасност од утапања у „Српски свет“, да је ова Влада издајничка и да је „црногорски идентитет“ на умору.

То упорно лагање и подизање тензија заиста постаје јадно и досадно.

Влада која, по Споразуму из септембра прошле године, није такла ни у један једини приоритет „наше“ спољне политике, ни у запету у вези са државним симболима, постала је неподношљива јер наводно руши сва достигнућа и свијетлу заоставштину минуле власти? Која је то, међутим, заоставштина? Грађанска Црна Гора? Демократска дрзава? Владавина права? Недискриминација?

Влада Црне Горе, (Фото: Gov.me)

Умјесто незадовољства оних који су побиједили, јер бивши систем још функционише, ми имамо хорску кукњаву и ритмично пријећење од оних који још увијек нису осјетили институционалну правду, нити вјерују да ће их икада стићи. Радикализам и екстремизам „Српског света“ је толико велики да је најслободнији и најбруталнији вид његове ескалације и даље тек која свадба са различитим верзијама традиционалних тробојки, пјевање лирике и епике о Косову! Тај ниво „радикализма“ трајао је одувијек, па и за цијело вријеме „Миловог доба“ . Поставља се тако питање; чему оволико јефтиног лагања о угрожености темеља државности?

Јадиковке и јадиковци уствари сматрају да је њихова одлученост од наших пара, нефинасирање њиховог паразитизма и стваралачке јаловости, неподношљиви насртај на њихову домовину и идентитет?

Говорили смо о том феномену одавно.

Било је јасно да немали број „суверениста“ под промјенама подразумијева да „оде Мило“ али да његово дјело остане „вјечно“. Дакле, они сматрају да се „потоњи господар“ само неопрезно „прекрао“, те да у остало не треба дирати? Једино питање које преостаје је; а шта је преостало након прекрадања?

О Српском свету као пријетњи и руским хибридним нападима на „нас“ могли бисмо распредати данима. То, посљедње уточиште ДПС-ове свађалачке и пријетеће политике наметнуо је партијски лидер. Ђукановић не умије и не жели да се бави малим и реалним стварима. Био би то ризик јер се „спуштањем на земљу“ у ваздуху завиоре све тешке преваре и подвале од којих је групица људи на лоповски начин дошла до личног богатства империјалних размјера. Тако је неопходно на ведром небу изнад Црне Горе, а „њиђе није модро“ као у нас, држати какав застор о државности, цркви, Русији или Српском свету – застор кроз који се не види бандитизам појединаца који су патриотизам наплатили и од наших праунука.

Мило Ђукановић на Градској ТВ, (Фото: ЦДМ)

Замјеном теза, застирањем непровидних закрплина пред нашим носевима и позивом да се брани прикпљено, сије се лудило горе од невакцинисања. Тако „Српски свет руши црногорски идентитет“! И узалудно је појединицима пренавиклим на идентитетске бенефите говорити да се ману лудости и окрену животу. Не! Најсрчаније се брани нејасно, а измаглице и тмуша- работе иделна су стања да и кукавице покажу јунаштво и оплијене „непријатеља“!

Ђукановић зна да његова партија нема више коалициони капацитет нити ону снагу допуњану дневном, изборном и нажалост вишедеценијском корупцијом. Зна да би за промјену наратива, промјену губитничке политике била неопходна суштинска акција, демократизација властите партије и модернизација програма, његово повлачење и силазак с политичке сцене. То се, међутим, не дешава јер Ђукановић између себе и партије неолибералном логиком бира, наравно, себе.

Оно што је он изградио као наводни црногорски идентитет тако је наводно и у опасности!

Било би љековито да се они у чије име говори предсједник ДПС-а запитају; о чему је овдје ријеч?

То што је стварао Ђукановић је одржавао на силу и прилагођавао себи – и идентитет и буџетлитет обезбјеђивала је „служба“.

Ни српски ни црногорски, нити идентитет Црне Горе, не утјерују се, међутим, палицама и марицама него се стрпљиво граде кроз добровољну приврженост. Идентитет је често у различитости која складно функционише, а не у афирмацији никада до краја изведене посебности.

Идентитет, на крају, не творе политичари него он обликује њих. Идентитет је старији од владавине једног краља, цара, једне политичке епохе, а посебно од једног партијског шефа. Ако, пак, није онда се никада није ни радило о идентитету него о политичком промискуитету, о оној ружичастој, пинковској крпљевини којом је засторен видик, застрт пут и прекривена празна државна каса – дакако идентитетска.

Горан Даниловић

Извор: ИН4С