Пише: Лука Радоњић
Ломпар синоћ у Утиску недеље прецизан у демонтирању пропаганде: ,,Режим непрекидно продукује сукобе. Пре извесног времена је (ректор) Ђокић био у Бриселу и примљен је код Марте Кос. Вучић је тим поводом изјавио да Брисел подржава Ђокића, а за себе је рекао да је ‘сувише Србин’. Да бисмо тог истог поподнева читали како је Вучић разговарао са Урсулом фон дер Лајен. Повежите те две ствари: за домаћу публику он шаље поруку да је сувише Србин, а за споља – да сарађује са фон дар Лајен која је највиши ниво у Европској унији. То даље значи да ће режим у кампањи ићи на то да се антирежимски блок представи као ненационални и издајнички.
Зато је овај предлог – да се обједине национална и грађанска снага, уз све своје ривалитете, кључни. Та кохабитација имала би за циљ да елиминише ефекте пропаганде којом ће режим засипати грађане непрекидно и без задршке. Кључно је да имате национално оријентисане и грађански потврђене људе који могу да сарађују, али не лажно, не да буде ‘сад смо се сетили’. Нека разлике остану, можемо о њима да разговарамо, али заједнички да идемо ка општој свести.“ Крај цитата, а ускоро ће изаћи снимак читаве емисије.
1) Мило Ломпар је у праву поводом правца режимске пропаганде. Међутим, један број политичара и коментатора који оспоравају ову тезу, живи у неком мјехуру или је просто егоцентричан, па не може да освијести да – не знају сви све. Јер да нема велике медијске хипнозе, и да су сви упознати са барем четвртином ствари које се дешавају, режиму би се подршка истопила још раније. И друго, да тачно је – у Србији и у Европи, постоји проценат гласачког тијела који гласа на основу спољне политике, и на основу идеолошког опредељења. То не значи да су ови људи навикли на корупцију и криминал, или да им је свеједно, јер није, али не вјерују да ће корупцију било ко суштински искоренити па се у односу на то не опредељују примарно. И то није случај само са Србијом већ и са гласачима у Европи.
2) Разлика српског политичког тренутка у односу на Европу је озбиљан медијски монопол режима и велики степен манипулације. Ни овај студентски протест не би добио широке размјере, да се нису подигли студенти из свих крајева Србије, и да ове студентске генерације из Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца и других мјеста, нису у дугачким колонама продрле на српске друмове, у села, вароши, и физички, буквално загрлиле Србију. То је ефекат који се рефлектује кроз изјаву оног чиче са шајкачом прошле године, који их дочекује док они марширају са заставама, и назива их ослободиоцима. Е, из тог тренутка расте, развија се и формира побједнички наратив. Тај аутентични отаџбински доживљај може да направи одлучујућу разлику.
Извор: Лука Радоњић/ Фејсбук
