Пише: Јарослав Пецник
Милонга страсних сенки: и то је танго, приредили Ксенија Билбија и Бранко Анђић; Лагуна, Београд, 2026.
Двоје изврсних зналаца хиспаноамеричке књижевности и културе опћенито, али и друштвених, па и политичких (не)прилика Латинске Америке, Ксенија Билбија (од 1991. године професорица хиспанске књижевности на свеучилишту Wисконсин, Мадисон у САД) и Бранко Анђић (професор компаративне књижевности, писац и преводитељ са шпањолског језика) који је готово 30 година (1990.-2019.) живио и радио у Буенос Ајресу, приредили су сјајну, извансеријску књигу прича поднасловљену “И то је танго”, у коју су уврстили 24 аутора (између осталих наводим Хулиа Кортáзра, Хорхеа Луиса Боргеса, Хуана Карлоса Онетија, Луису Валенцуелу, Луиса Гусмáна, Соланге Бешотегуy, Патрисиу Боренштејн) и њихове приче везане уз танго као преплет сложених и вишезначних плесних покрете и узбудљивих сазвучја. Они тангу приступају као заводљивој игри која “гради” једну посебну филозофију живота, читаву “поетику страсти” у којој су ковитлају радост живота, чежња за неспутаном слободом, побуна против друштвених стега и малограђанских конвенција, али и туга због изгубљене љубави, носталгија, сјета, бол и понос, љубомора која изједа и патња због пролазност живота који увијек тако пуно нуди, а тако мало даје.
Стил живота
И као плес и као глазба танго је стил живота, готово увијек усмјерен према објекту неостварених жудњи и утолико је пун (наизглед претјеране) патетике, али која једина може у свеколикој пунини исказати “неумољиву биједу и јад” наших живота у судару са “неумољивом реалношћу пролазности” у којој, па макар колико били малени и неважни, желимо оставити и свој траг. Истина, изложени свакодневним поразима поступно одустајемо од идеала, од живота као таквог, али утјеху тог готово неподношљивог бола, којег нам ваља издржати, бројни су (по)тражили у нечем што их вртоглавом снагом и моћи одваја од стварности. Барем на тренутак који би да потраје вјечност, замишљају да су нетко други, бољи, љепши, а то им може пружити само умјетност игре. Танго јест умјетност у којој плес и глазба постају једно у некој другој стварности. Наравно, танго не чини човјека нужно бољим, можда друкчијим но што нам се свакодневно представља, али зар човјек који искрено пати, који не може свладати тугу због некаквог само њему знаног, ненадокнадивог, великог губитка може бити зао? Тешко. Временом може постати гњеван, а у управо тај гњев истискује крик из којег се родио танго, та најзаводљивија и најљепша игра (само)заборава која свој пандан има у књижевности “магичног реализма”. То је игра у којој се губи граница између сиромашних и богатих, повлаштених и одбачених, лијепих и ружних, младих и старих, јер је, барем на час, док траје, танго реализација илузије о вјечној и непролазној љубави. Уосталом, танго је концем 2009. године проглашен дијелом заштићене баштине човјечанства, а бандонеон кључни инструмент без које је “танго култура” напросто незамислива.
Водич кроз танго
Посвема је у праву аргентинска изрека која каже: “Живот је као танго, разлика је у томе колико страсти у њега уносиш”, уосталом као и теза аргентинског писца с француском адресом Рикарда Гуиралдеса, да је то “игра љубави и смрти, судбоносна, охола, строга, груба и тужна”. Прије сваке од 24 уврштене приче, састављачи ове мале, а опет тако велике повијести танга, идентифицирали су сажето, али инструктивно кључне појмова за танго културу. Првој причи ове својеврсне антологије (“Танго” Луисе Валенцуеле), претходи појашњење појма кабесео, којим и почиње свеколика авантура и љепота ове “тужне мисли која се плеше”: кабасео је дискретан знак главом плесачице да ће, када је мушкарац позиве на плес, пристати на његову понуду, или га пак одбити (једноставно скрећући поглед) и тиме га поштедјети јавне “корпе”, срамоћења пред другима, јер танго је игра поносних људи, има свој засебан бонтон у којем нема мјеста грубости, подсмјеху, или простоти. Али, кабесео је и родно неутралан појам, јер иницијатива не мора кренути само од каваљера, већ може и од даме, тако да се у самом зачетку ове игре крије “потенцијал побуне” против стереотипа конвенција и(ли) диктата друштвене етикеције, односно класно и социјално утврђених правила понашања. У тангу је све у нијансама и финесама и утолико битни појмови о којима се говори у овој књизи, попут моде, љубоморе, разочарања, култа мајке, проституције, мудрости, сензуалности, завођења, носталгије, егзила и сексизма имају и своје засебно значење присподобљено границама “између додира и тишине”. Постојбина танга је аррабал, (веле)градска периферија у којој живе људи нижег социјалног и економског сталежа, фасцинантни ликови попут гвапоа (насилника са одређеним кодексом части) и компадритоа (урбаног хибрида гауча и креолског дендија), симбола мушкости опјеваних у низу танго мелодија. У женски свијет танга, истичу састављачи ове “антологије танго текстова”, уводи се и нови појам фемитанго, заправо неологизам у којем се сажима и право жене на бол и сузе, рањивост, јер (наравно) не пати само остављени мушкарац, већ то на исти начин, једнаким интензитетом осјећа и преварена и остављена жена. У низу појмова којих се дотиче ова књига, посебно мјесто заузима ријеч милонга која заправо има двоструко значење; представља врсту игре која је претходила тангу, а истодобно је и име за плесне салон, често уједно и јавне куће (куиломбо) у којима се игра танго и гдје све мирише на бриљантин (гомина), гдје све искри и пршти од фирулета (сложених плесних фигура) и танда (сплет пјесама и метафора за “пролазне сусрета и истине о пролазности љепоте) у којима се упућује лунфарду (арго криминалаца и жаргон лучких радника, својеврсна мјешавина талијанског, шпањолског, француског, помало и енглеског језика у комбинацији са изразима гауча, индијанских старосједилаца и афричких робова) и стога се кроз све овдје исписане приче често провлачи мисао мексичког пјесника Хомеро Сереседе како “у тангу има више истине него у свим повијесним књигама заједно”.
Састављачи ове, у сваком погледу занимљиве књиге, Ксенија Билбија и Бранко Анђић, направили су хвале вриједан посао: представили су нам кроз приче 24 аутора једно несвакодневно дјело, какво чак и крајње неталентирана особа за плес, али искрено, безнадежно заљубљена у игру и чаролију покрета људског тијела, попут потписника овог скромног приказа, само може пожељети и стога им од срца хвала.
Извор: Време
