Пише: Милија Тодоровић
Не збиља, није помињао тракторе, ни жељу да се неко пресели из ЦГ у неку другу државу, али јесте онако еуфемистички констатовао да они „који нијесу у стању да себе назову Црногорцима, а грађани су Црне Горе“…. ух, ах, ех… „вјероватно заслужују да живе неђе друго“! То је изговорио Никола Радуновић, фини, културни момак, њежног гласа, углађених манира и доктор наука на Бечком универзитету. Поводом? Па поводом прославе 20. година црногорске самосталности. Ето до чега је довела политика Мила Ђукановића и бјесомучна анти-српска кампања на којој се темељио референдумски наратив и пост-референдумско поспремање Црне Горе!
Да један, апсолутно пристојни и примјерни грађанин извали једну овакву фашисоидну реченицу. И да истовремено каже да „осјећа помак“ у сазријевању мисли. У његовом случају, ово је драстичан назадак. Не знам шта г. Радуновић изучава на Бечком универзитету, али ова мисао о томе шта су „заслужили“ његови политички неистомишљеници је букварски примјер нетрпељивости и шизофреније. Зашто шизофреније? Па зато што г. „доктор наука“, када је чуо шта је изговорио креће у појашњења како под термином „Црногорац“ он мисли на људе „свих вјера и нација“! Па, драги наш Никола, ако ти то тако схваташ, зашто би се онда било ко селио из ЦГ? Јер, како сам кажеш, бити „Црногорац“ не значи бити посебан етнички ни вјерски у односу на Србе, Албанце, Хрвате. И што би онда, ти добри људи, себе уопште називали другачије него онако како се већ вјековима зову?
У истој изјави, Радуновић тврди да су „Црногорци самосвојан народ“, те да су развоју њихове самосвјести допринијели „стручњаци“ са ФЦЈК! И на крају усхићено, празнично узвикује „будимо Црногорци“! Е па овдје имамо збрку дефиниција шта је то „бити Црногорац“ у глави славног пјевача. У оба случаја (Црногорци – то смо сви ми без обзира на вјеру и нацију; Црногорци – то је независан народ, са засебним језиком, засебном црквом) којима у поменутој изјави барата Радуновић, порука са „заслуженом селидбом“ је ужасна, нелогична и недемократска. И ако је она показатељ „напретка“ у глави овог доброг момка, биће да су гласачи опције „Не“ прије 20. година, гајили у души оправдани страх за свој положај у случају побједе супротне опције.
