Пише: Давор Џалто
Доналд Трамп је, званично, постао нови председник Сједињених Америчких Држава. Његов претходник, Џо Бајден, завршио је на отпаду историје. Бајден је успео да се дође у сам врх листе најгорих америчких председника икада, што није мали подвиг, имајући у виду да је конкуренција у тој сфери изузетно јака. Традиционално, амерички политички естаблишмент никада није оскудевао у психопатама, геноцидним фундаменталистима, масовним убицама и корумпираним бирократама који су председавали или били део власти на највишем нивоу.
У Трамповом инаугурационом говору могло се чути много различитих порука, упућених различитим групама бирача и оних који очекују да добију свој део америчке пите под новом администрацијом. Стога не изненађује што се најављени акциони план састоји од контрадикторних предлога.
На пример, било је охрабрујуће чути да ће Трампова администрација подржати афирмацију слободе говора у САД. То је и добро и неопходно, јер су у Америци већ дуго прогоњени сви они који мисле или изговоре нешто ”јеретичко” (”политички некоректно”), шта год то у одређеном контексту значило.
Људи са ”радикалним” ставовима (нпр. они који су се усудили да преиспитају званичне политике или да протестују против геноцида) већ годинама су систематски ућуткивани, отпуштани са посла, оптуживани за различите облике ”узнемиравања”, ”застрашивања” или ”стварања несигурног окружења” (недавни случај студента са МИТ-а само је кап у океану сличних, па и много горих случајева).
Међутим, како ће слобода говора бити (поново) уведена у САД када је у истом инаугурационом говору Трамп најавио дисциплиновање образовних институција, јер образовни систем ”учи нашу децу… да мрзе нашу земљу”? Речено нам је да ће се то ”променити од данас, и промениће се веома брзо”. Трамп преузима на себе и своју администрацију задатак да ”потпуно и тотално преокрене страшну издају и све ове многе издаје”. Да, издаја је било много, и да је Трамп био искрен, требало је да појасни да су радници и већина становништва константно издавани од стране елите, супербогатог корпоративног сектора, у спрези са политичком моћи.
Давор Џалто: Vox Studentium – Vox Dei – Политика и теологија протеста
Или узмимо други пример. Трамп каже: ”Имамо јавни здравствени систем који не функционише у временима кризе, а опет се на њега троши више новца него било где другде.” Ово је исувише блага оцена. Амерички ”здравствени систем” је потпуни скандал и убедљиво најдисфункционалнији здравствени систем на свету, ако упоредимо трошкове лечења обичних људи, количину новца која се у њега улаже и крајње резултате. Америка је земља у којој, ако сте сиромашни, било који систем (”правде”, ”здравства” или ”образовања”) не ради за вас – он постаје проблем, а не решење.
Да ли у Трамповом инаугурационом говору постоји било каква гаранција да ће се било шта од тога променити? Да ли присуство водећих представника корпоративног сектора поред старог/новог председника даје гаранцију да ће се ствари преокренути? Не, напротив. То је гаранција да се ништа у том погледу неће променити, бар не значајно. Неке од ових негативних тенденција и неправди могу се чак и додатно појачати.
Чему затварати очи или користити еуфемизме; треба јасно рећи једноставну истину – Америка није демократија, и никада то није ни била. То је либерални систем, с једном владајућом партијом, партијом крупног бизниса, која има своје две фракције – ”републиканце” и ”демократе”.
Колико год да се разликују по питањима попут имиграционе политике или броја родова, у једном се слажу: пословни сектор треба да настави да води главну реч, не само у САД, већ и у остатку света ако је икако могуће.
Такође се слажу да се не сме дозволити права демократија (јер би то, очекивано, довело до тога да најбогатији и најпривилегованији изгубе своје богатство и привилегије).
Обе фракције се слажу око америчког супрематизма и поносе се америчким национализмом, који називају ”патриотизмом”. Обе су капиталистички фундаменталисти, с тим што једна струја изражава овај фундаментализам у свом ”либералном” облику (спремна да спаљује ”вештице” чим се усуде да кажу нешто против [нео]либералне партијске линије), док друга струја преферира традиционалнију религиозну терминологију (називајући се ”хришћанском”, иако је њихова идеологија удаљенија од било каквог смисленог хришћанства више него традиционални облици атеизма, па чак и сатанизма).
Погледајте ову слику која приказује листу најбогатијих људи.
У нормалном, хуманом или демократском друштву, ово би било једноставно немогуће; не би постојале листе милијардера, па чак ни милионера, јер их не би ни било.
Демократска средства би се користила да богатство и успех буду у сразмери са нечијим доприносом друштву, а не са нечијим доприносом разарању друштва. Приватно богатство никада не би смело да буде прекомерно, јер то штети друштву. Најбогатији не би смели да имају више од (максимално) десет пута у односу на најсиромашније (с тенденцијом да се и тај јаз смањује). Данас најбогатији имају стотине, па чак и хиљаде пута више од просечних грађана. Успех друштва мери се квалитетом живота његових најсиромашнијих и најугроженијих чланова.
Оно што данас живимо јесте озбиљна патологија. Корпоративне, политичке и већина интелектуалних елита посвећене су очувању и проширењу овог патолошког система. Већина људи учествује у одржавању овог система, допуштајући себи да постану жртве енормне пропаганде и ”индустрије забаве”, која их претвара у пуке потрошаче или у робу – или обоје.
Трамп, дакле, није решење, баш као што то нису могли бити ни Бајден, ни Обама, ни Клинтон… Нису (само) ”либерали”, нити су (само) ”десничари” ти који вам загорчавају живот. То је капиталистички систем. Капитализам убија. Зато га је неопходно убити пре него што он убије све и свакога.
Извор: Аутограф.хр
