Пише: Матија Стојановић
С обзиром да је прича о Његошевој капели поново у фокусу јавности, користим прилику да подсјетим на свој рад ,,Храм или гробница : капелска афера пред Уставним судом Црне Горе“, који је објављен у међународном зборнику научних радова ,,Савремено црквено-државно право : упоредноправни изазови и националне перспективе“ у издању Института за упоредно право из Београда и Митрополије црногорско-приморске (МЦП), који је у међувремену постао доступан и у дигиталном формату (рад је на енглеском, линк је у прилогу).
Дакле, у раду се бавим поступком који се 1970. водио пред Уставним судом ЦГ по тужби (уств. иницијативи за покретање поступка испитивања уставности и законитости) МЦП, а против одлука Владе Народне Републике Црне Горе из 1952. и Одлуке Скупштине Оштине Цетиње о подизању Његошевог маузолеја по пројекту и израду Ивана Мештровића на Ловћену од 1968. Током поступка, Општина Цетиње (ОЦ) и Социјалистичка Република Црна Гора (СРЦГ) су доставили одговоре на представку Митрополије, тако да је свака од страна имала прилику да искаже своје ставове. Будући да сам о свему томе исцрпно писао у раду, као и да се доста тих аргумента, од којих су многи политички, понавља и данас, ја их нећу понављати, већ ћу само изнијети и критички преиспитати тадашњи став Уставног суда Црне Горе (УСЦГ).
Укратко, УСЦГ је нашао да је иницијатива Митрополије за покретање поступка о испитивању уставности и законитости неоснована. Он је нашао да ,,Његошева капела на Ловћену није храм него надгробни споменик, а истовремено и споменик културе“, прихвативши такође тезу да је Капела била у власништву Општине Цетиње, због чега није проблематизовао питање овлашћења ове општине да располаже Капелом. УСЦГ је исто тако утврдио да чињеница да је Капела споменик културе под заштитом закона не одузима од законитости одлуке ОЦ, будући да је Завод за заштиту споменика СРЦГ одобрио премјештање Капеле зарад подизања Маузолеја, уз услов да се Капела премјести, уз пуно очување њене аутентичности, на мјесто које Завод претходно одобри.
УСЦГ је погријешио утолико што је погрешно квалификовао капелу као свјетовни (гробница), а не сакрални објекат (храм), то је даље произвело грешку у ставу да је Капела у јавном, а не приватном (црквеном) власништву.
Стефан Синановић: Обнављање Његошеве завјетне капеле је модерна идеја и важан задатак
Капела је недвосмислено представљала храм. То је заправо била Црква Св. Петра Цетињског, коју је подигао и освештао Његош 1845. Та чињеница је ноторна и забиљежена је од бројних савременика, из Црне Горе као и са стране, а познато је да је и сам Његош о Капели говорио као о „црквици“ (,,сахраните (ме) у ону црквицу на Ловћену…“). Капела је имала олтар, била је освештана и у њој су се служиле литургије (у част јунака који су положили своје животе у вјековној борби за слободу Црне Горе). То је све документовано. Капела је заведена као Црква Светог Петра Цетињског у свим црквеним књигама, од Шематизма СПЦ из 1925. са подацима из 1924, до Инвентара коренитог иметка парохије Ераковићи у Његушима од 1929, па све до послијератног Списка црквених објеката из Намјесништва цетињског од 1952. (све су то уједно и докази о власништву над објектом). Уосталом, у Православној Цркви, ,,капела“ и не означава ништа друго до храм мањих димензија. Штавише, сама чињеница да је Његош у њој сахрањен, потврђује чињеницу да је Капела била храм, јер се, по православним прописима, епископи и сахрањују управо у храмовима, црквеним портама, капелама или другим, посебно освештаним мјестима. Лажна дилема, у коју су тумачи запали, састојала се у разумијевању да капела није и не може бити црква. Они су ту тврдњу, осим са семантичког поља (занемарујући притом да је Црква Св. Петра Цетињског била позната и као „Црквица“, „Радина црква“, „Црква на Ловћену“ итд, а не само као „Капела“ или „Капелица“), подупирали и позивањем на чл. 69 Устава светих православних консисторија Књажевине ЦГ од 1904, који је прописивао да ,,свака црква мора снадбјевена св. миром; у њој морају бити свете частице за болеснике (…), мора имати св. крстове и прописане црквене књиге за богослужење“ итд.
Они су једноставно превидјели да ниједан од тих предмета није од суштинског значаја (за разлику од освештавања храма и постојања олтара) у одређивању да ли је нешто храм или није (многе цркве ни данас, а камоли тад, поготово у руралним мјестима не садрже све те предмете, тога је писац Устава Консисторија био свјестан, па је као санкцију за непосједовање предмета ове врсте прописао – не лишење статуса храма, већ доношење наредбе о набавци истих. Дакле, норме су биле дисциплинског, а не конститутивног значаја). Ваља додати да Устав консисторија није ни био на снази кад се изградила Капела.
Погрешно дефинисање Капеле као свјетовног објекта (гробнице), произвело је закључак да је Капела, бивајући несакрални објекат, спадала у ред објеката који су национализовани и који су се, самим тим, налазили у јавној својини којом је ОЦ имала право да располаже, па чак и на начин да затражи њено рушење одн. измјештање. Међутим, сам Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта ФНРЈ од 1958 (Сл. лист ФНРЈ, бр. 52/58) прописивао је у чл. 11: „Одредбе овог закона не примјењују се на зграде и просторије, које служе вјерским заједницама за вршење њихове вјерске дјелатности, као што су цркве, храмови, капеле и богомоље (…)“.
Дакле, и сам Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта је одредио да су објекти који служе вјерским заједницама за вршење њихове вјерске дјелатности, међу којима је изричито уврстио цркве, храмове али и капеле, изузете од национализације. Стога, јасно је да је МЦП била у праву када је тврдила да Црква Св. Петра Цетињског била у црквеном власништву, те да је њено рушење без сагласности МЦП, представљало повреду права својине, али и вјерских слобода.
Међутим, све ове грешке не мијењају чињеницу да је рјешењем Уставног суда Црне Горе констатовано још нешто што се данас често превиђа, а то је чињеница да је Одлука о подизању Маузолеја оцијењена као законита и уставна под претпоставком да се она врши у складу са Одлуком Завода за заштиту споменика СРЦГ од 1969, којом је издато одобрење за премјештање Капеле, под условом пуног очувања њене аутентичности, на мјесто које претходно одобри Завод. Дакле, за разлику од савремених политичких наратива, обнављање (тј. премјештање) Капеле је нешто што су надлежни органи СРЦГ, од Завода за заштиту споменика до Уставног суда, сматрали неспорним. Они су ту чинидбу прописали а затим и оцијенили као неспорно утврђену обавезу. Она се, међутим, никад није извршила.
Има још много тога што је интересантно, а што можете прочитати у самом раду…
