Пише: Беноа Бревил
Аустерити је сада толико дискредитован да га нико не смије ни поменути. Када је Европска унија у јуну покренула процедуру „прекомерног дефицита” против седам земаља, тражећи да предузму корективне мјере или се суоче са санкцијама, комесар за економију Паоло Ђентилони инсистирао је на томе да то нема никакве везе са мјерама штедње. Ипак, признао је да Брисел тражи од тих земаља одређену штедљивост након великодушности показане током пандемије, али је додао: „промишљеност у трошењу, која је обавезна за земље с високим дефицитом и дугом, не треба мијешати са аустеритијем” (*Il Messaggero*, 20. јун 2024).
Неколико мјесеци касније, француска влада, правдајући приједлог смањења јавне потрошње од 40 милијарди евра за 2025. годину, користила је изразе попут „буџет опоравка”, „одговоран буџет” и „реалан буџет”.
Италија, која планира да смањује по 13 милијарди евра годишње у наредних седам година, то је назвала „путем прилагођавања”. Ријеч на „а” је забрањена и у Квебеку, гдје је, упркос најави о замрзавању запошљавања у неколико министарстава, предсједник Трезора био упоран: „Није истина да постоји аустерити. Није истина да постоје резови.”
А ипак, аустерити се вратио. Не као шок терапија овај пут, већ постепено, дискретно, готово стидљиво. Од драстичних мјера наметнутих јужној Европи након финансијске кризе 2008. године, много тога се промијенило, чинећи овај лијек незамисливим за помињање. Његов утицај на Грчку је добро познат: експлозија незапослености, самоубистава, зависности од дрога, смртности новорођенчади, ХИВ инфекција, епидемија туберкулозе… Брисел је позвао на стрпљење. Грци су чекали, гледајући како њихова земља постаје „Airbnb” комплекс за богате Европљане.
И 15 година касније, аустерити још влада. Грчки БДП је и даље 25% испод нивоа прије кризе, као и просјечна годишња плата. Јавни дуг је достигао 160% БДП-а, у поређењу са 103% у 2007. години. У Њемачкој је фискални стезник толико изнуривао инвестиције да се мостови урушавају, а путници су запањени кад неки воз Дојче Бана стигне на вријеме. Ипак, у Њемачкој се још од канцелара Хајнриха Бринга и његових рестриктивних политика 1932. зна да је аустерити „опасна идеја”: рјешење тражи у џеповима оних који нису изазвали проблем и не доноси резултате.
У овом посебно неизвјесном свијету, гдје је изглед на свјетски рат увијек могућ, а климатске промјене носе небројене пријетње будућности, перспектива генерације стезања каиша у замјену за сумњиве резултате није нимало примамљива. Грађани су такође престали да вјерују у мит да не постоји алтернатива. Након краха 2008. године, Европска централна банка је куповала огромне количине државних обвезница, Велика Британија и Исланд су национализовали банке, а Кипар је увео порез на банкарске депозите изнад 100.000 евра.
На почетку пандемије, ЕУ је најавила општу суспензију буџетских правила; француска држава је покрила плате милиона радника кроз шеме за исплату зарада, а амерички Конгрес је послао чекове од 1.200 долара америчким домаћинствима. У кризним временима, наводно неприкосновена правила и догме се крше.
Конфликт у Украјини показао је да цијене енергије могу бити ограничене. У Француској је тај рат такође кориштен као оправдање за повећање војне потрошње од 40%, у укупном износу од 413 милијарди евра до 2030. године. Влада намјерава да финансира ову „ратну економију” вођењем економског рата против незапослених, пензионера, државних службеника и оних који користе јавне услуге.
Извор: Counterpunch
