Пише: Небојша Поповић
Други круг предсједничких избора из 2023. године који се одржао између Мила Ђукановића и Јакова Милатовића био је у суштини референдум грађана Црне Горе против тридесетогодишње ДПС политике криминала и подјела. Многи данас с правом кажу да би и било који други кандидат који би се нашао наспрам Ђукановића, однио убједљиву побједу.
Скроман резултат листе коју је на локалним изборима у Подгорици постигла опција коју је суштински предводио Јаков Милатовић, више него увјерљиво подупире поменуту тезу. Оно што пак није на први поглед одмах било видљиво, а што су нам тек открили недавно објављени резултати пописа, јесте и да су грађани тога дана убједљиво рекли „стоп“ – не само Милу Ђукановићу, већ и идентитетском инжињерингу његовог ДПС-а.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
Резултати пописа су, наиме, увјерљиво показали да ако постоји нека већина у Црној Гори која је изнад осталих – онда је то језичка већина српског језика – тј. неумитна чињеница да већина грађана у Црној Гори говори српски. Невоља по организовани криминал и ДПС је што ће се испоставити да у питању није само проста језичка већина и само још једна статистичка категорија…., већ да је у суштини и прије свега у питању „политичка већина“ грађана Црне Горе.
Запањујућ је податак да се језичка слика према попису становишта из 2023. године рађена по административној подјели на црногорске општине, дословце стопостотно поклапа са резултатима оствареним у другом кругу предсједничких избора из 2023. на којима је Милатовић убједљиво побиједио Ђукановића.
Ђукановић је, наиме, на поменутим изборима побједу остварио само у седам општина, и то: Цетиње, Бар, Улцињ, Плав, Гусиње, Петњица и Рожаје. У питању су јединих 7 општина у Црној Гори у којима већински језик није српски. При чему је на Цетињу и у Бару већински језик црногорски, у Тузима и Улцињу албански, а у Петњици, Плаву, Рожајама и Гусињу босански.
Недавно објављени резултати пописа несумњиво упућују да већина грађана Црне Горе која говори српским језиком не само да не пристаје на потпуно одрицање од веза са српским идентитетом, језиком и културом, већ је спремна и да такав свој став политички артикулише тако што неће дозволити даље експерименте и егзибиције на идентитетске теме.
Такође, чињеница да је Устав независне Црне Горе из 2007. који је изгласан тако што затвара врата друштвеном консензусу и демократији, на начин што чини немогућом промјену службеног језика или било којих других симбола како је стање на терену било и тада, а и данас је сасвим другачије, само је потврда нечасне намјере али и голог страха твораца таквог устава, као и њихове свијести да је то што чине гурање мака на конац са оном правом и истинском Црном Гором.
