Пише: Јасна Ивановић
Титоградска Побједа је 1978. објавила једно занимљиво и недовољно ишчитано штиво. У ,,Свједочења, избор мемоара“ ушли су фрагменти живе ријечи свједока историјски важних догађаја из Црне Горе. Један од заступљених хроничара, Лазо Поповић, аргументује поређење владавине Петра I и Петра II, закључујући да је сиротињи било боље под Петром I, и то, парадоксално, зато што од времена Петра II у Црној Гори имамо Суд и суце.
,,…дође Ивановић из Русије и постави сенаторе, капетане и перјанике и учинише Суд. Но судиници бјеху они исти људи којизи су чинили највишу мутњу и највише зло у Црну Гору пријед овога. Ови људи суђаху сиротињи, а бољи и јачи чињеше што хоћаше. А сиротиња не смијаше да се брани од Суда, а бољи и јачи који бјеху не мараху за Суд, него кад оћаше скривит они бољи он нешто митом нешто хајтером излазаше вазда прав, а сиротиња плаћаше. Зато сиротиња живјаше грђе под Петром II, него под Светијем Петром.“
Савременост се у Црној Гори још како надовезује на исти проблем, нарочито у одређеним областима које су ,,сива зона“ закона, гдје је ствар у јавности проблематизована етички, али није кажњива у евентуалним судским поступцима.
Као примјер овоме згодно је навести изјаву музичара Николе Радуновића, дату медијима поводом прославе 21. маја, која није јасно искомуницарала с јавношћу, те стога изазвала контроверзу. Осуда јавности је ту, а судски поступак за ширење мржње на националној основи изгледно ће изостати.
Шум овог комуникацијског низа створен је већ у самој изјави аутора, који је, да парадокс буде већи, доктор наука из области комуникација. У истом парчету текста стоје ставови:
1) ,,Сви они који нијесу у стању да себе назову Црногорцима, а грађани су Црне Горе, вјероватно заслужују да живе неђе друго.“
2) ,,Свако ко потенцира тај посебно национални моменат, мислим да наноси штету држави какву желимо.“
Танка логика текста, тј. њено одсуство, али с друге стране врло употребљива схема за логику коју је, на примјер, у депресивном оптимизму Црногораца налазио Тодор Баковић. Тамо би се на основу Радуновићеве изјаве могло конструисати питање: шта радити када се друштво модернизује прихватајући модел секуларне државе, а идентитет остане везан за херојске обрасце из (цетињске) прошлости?
Црногорци су, према Баковићу, неке од ових дилема решавали хумором, чему је, судећи по ранијим изјавама, склон и Радуновић. Проблем настаје онда кад је том хумору претеча, рецимо, она чувена цетињска забава књаза Данила, који је десетогодишње дјечаке, поповске синове, тјерао да у образ пољубе вашарског мајмуна да би се тој сцени смијали он и књегиња. Проблем настаје онда кад се изражавамо ,,грађански“, а једино грађанско што се из тог израза може конструисати јесте – рат.
