Пише: Вук Бачановић
„Сви који себе не могу назвати Црногорцима, заслужују да живе неђе друго“, каже познати музичар и шерет, док у позадини лепршају заставе државе у којој водећи протагонисти ексклузивног црногорства већ двадесет година панично покушавају да објасне сопственим грађанима ко су, шта су и зашто нијесу довољно правилно осјећали своје поријекло.
Та нова, просвијећена, евроатлантска љубав према домовини понајвише подсјећа на амблематског цетињског локалног филозофа испред кафане који те, послије десете чашице, сав озарен покушава загрлити уз пригодну лекцију: „Брате, сви смо ми Црногорци!“, а онда, чим поменеш да ти је ђед Приморац говорио нешто друго, одмах се исправи и дода: „…добро, ти онда нијеси баш сви.“ И то је још прилично добар развој ситуације. У горем, да не кажемо готово стандардизованом начину комуникације, то иде овако: „Брате, ја тебе волим највише на свијету!“, а онда: „…али ако не мислиш исто као ја, марш напоље.“
И онда се чуде што црногорско друштво све више личи на човјека који је грешком залутао на семинар идентитетског менаџмента, гдје му са бине озбиљни људи објашњавају да му је прадјед мислио погрешно, да му је баба пјевала идеолошки неподобне пјесме и да ће, ако се хитно не национално реедукује, морати „неђе друго“. А то „неђе друго“ у црногорској политичкој митологији одавно звучи као нека митска земља Дембелија у коју се протјерују сви који су криви што нијесу на вријеме схватили да је највећи доказ демократије – досадна једнообразност.
Посебно је дирљиво то што се све изговара у име „грађанске Црне Горе“, такођер митског бића, које, чим отвори уста, одмах крене да пребројава крвна зрнца, историјска осјећања и исправност националног самоосазнања. Грађанизам, али онај балканско-тоталитарног типа: можеш бити шта хоћеш – под условом да си оно што смо ми већ одлучили да треба да будеш.
И тако, мало по мало, стижемо до идеалног стадијума либералне демократије: сви су слободни да мисле исто. А ко неће – ено му „неђе друго“. У складу са стародревним европским вриједностима: толеранција до посљедњег другачијег комшије.
