Превод: Журнал
У својој књизи из 2010. године „Смрт либералне класе”, Крис Хеџис је написао сљедеће ријечи: „Судбина либералне класе је трагична. Она је уништена од стране корпоративне државе коју је подржавала, док је добровољно ућуткивала радикалне мислиоце и иконокласте који су је могли спасити.”
Никада у америчкој политици овај феномен није био јаснији него данас. У овој епизоди „Извјештаја Криса Хеџиса”, водитељ Крис Хеџис разговара са комичарем Џимијем Дором о његовом извјештавању са Демократске националне конвенције 2024. године. Овај догађај су сматрали илустрацијом посљедњих неколико деценија либерализма у америчком друштву, посебно чињенице да читав концепт либерализма није „заснован на стварности.”
Вриједности које је либерална класа некада, наизглед, његовала, потпуно су напуштене од стране данашње неолибералне Демократске партије, а њене контрадикције се јасно оцртавају у свему што укључује кампању Камале Харис и начин на који је медији покривају. Иако се с једне стране Демократска партија реторички држи своје прошлости као партије прогресивизма и инклузије, Камала Харис је на ДНЦ-у истакла како жели да америчка војска постане „најсмртоноснија борбена сила на свијету.”
Мало ко тако добро описује хипокризију и пропаст либералне класе као комичар и водитељ „Џими Дор шоуа”, Џими Дор. Док је Дор сматрао да је ДНЦ 2016. био догађај испуњен надом и револуционарном енергијом након појаве Бернија Сандерса, ову годину је описао у много неповољнијим терминима: „Био сам окружен зомбијима, мождано умртвљеним, испраним делегатима којима није било стало. Конвенцију су доживљавали као матурску прославу. И било је, искрено, заиста депресивно.”
Некадашњи подржавалац покрета „Берни или пропаст,” Дор је постао радикализованији након краха прогресивног покрета унутар Демократске партије. Иако није сигуран да ли је икакво рјешење могуће, вјерује да је револуција једини одговор:
„И зато ће бити потребна права револуција и мораће да изгледа као оно што се догодило у Канади током Ковида са камионџијама и нешто попут онога што је Кристијан Смолс урадио на Стејтен Ајленду. [Он] је био црнац који је организовао гомилу гласача за Трампа против естаблишмента [и] Амазона. И зато ће морати да дође одоздо, из народа. Мораћемо да зауставимо капитализам да бисмо…имали макар шансу да преузмемо нашу владу и вратимо је народу.”
Водитељ: Крис Хеџис
Продуцент: Макс Џоунс
Увод: Макс Џоунс
Екипа: Дијего Рамос, Софија Менеменлис и Томас Хеџис
Транскрипт: Дијего Рамос
Крис Хеџис: Наша политичка класа не управља. Она је забављачка. Игра своју улогу у нашој фиктивној демократији, обраћа се бирачима, а да би их потом издала. „Ескадрон” и Прогресивни скупови немају више намјере да се боре за универзалну здравствену заштиту, радничка права или да се супротставе ратној. Ови политички преваранти су модерна верзија Елмера Гантрија, лукавог преваранта Синклера Луиса, који врши циничну издају наивне јавности како би стекао личну моћ и богатство. Ова морална празнина нам пружа спектакл који је Х. Г. Велс описао као „величанствену материјалну цивилизацију, заустављену и парализовану”. То се догодило у Древном Риму. Догодило се у Вајмарској Њемачкој. Сада се догађа овдје. Власт постоји, али није видљива. И свакако није демократска. Њом управљају армије лобиста и корпоративних извршних директора из индустрије фосилних горива, оружја, фармације и Вол Стрита. Право управљање догађа се у тајности. Корпорације су преузеле полуге моћи. Док се немјерљиво богате, владајући олигарси су изопачили националне институције, укључујући државне и федералне законодавне органе и судове, да би служили њиховој неутољивој похлепи. Они врло добро знају шта раде. Свјесни су дубине своје корупције. Знају да их народ мрзи. Спремни су и на то. Зато су милитаризовали полицију и изградили огромну мрежу затвора да би незапослене држали у статусу робова. Све то вријеме плаћају мало или нимало пореза на доходак и експлоатишу јефтину радну снагу у иностранству. Обилато финансирају политичке кловнове који говоре простим и вулгарним језиком разбјешњелих људи или користе умирујуће тонове да би смирили либералну класу. А када виде да нека њихова политичка марионета почиње посртати, као што је био случај са Џоом Бајденом, одмах реагују, обустављају финансирање и организују страначки пуч. Медији играју своју додијељену улогу у овој фарси, као поданичке слуге моћних, појачавајући њихове измишљене наративе и лажи. Само неколицина их прозива. Са мном данас, да бисмо разговарали о овој политичкој бурлески, је Џими Дор, политички коментатор, подкастер и водитељ емисије „The Jimmy Dore Show” на Јутјубу. Па, управо си се вратио са Демократске националне конвенције, што је сигурно било узбудљиво, видјети нашу демократију на дјелу. Био си и на Демократској конвенцији 2016. у Филаделфији, као и ја. Али то су биле двије врло различите конвенције, и мислим да поређење тих двије конвенције показује колико је дубок пад нашег демократског и политичког дискурса. Али, причај о ономе што си видио. Знам да си био испред хале, радећи многа извјештавања.
Џими Дор: Био сам и испред и унутра, као и 2016. године, и тада је владала права нада. Осећао сам се добро због тога. Половина гласача у демократским примарним изборима 2016. гласала је за Бернија Сандерса, што је значило да су гласали за свргавање естаблишмента Демократске странке и уклањање корпоративне контроле. Људи су хтјели да странку врате народу и радницима, да Демократска странка постане… Па, Берни је увијек почињао своје говоре са: „Чини се да сте спремни за револуцију, зар не?” Престао је то говорити 2020, али те 2016. године смо били спремни и осећало се као да ћемо заиста имати револуцију. Унутра и споља, осећало се сјајно. Људи су се сукобљавали, разговарали о политичким разликама, расправљали о великим стварима, и то ми је улило наду. Иако се Берни на крају повукао, изгледало је као да постоји покрет људи који ће на крају преузети странку. Тако се осјећало. Осјећало се као да је замах на нашој страни и да ћемо вратити странку радницима, удаљити је од корпорација, дакле од свега онога што је урадио Бил Клинтон. Али то се није догодило. Берни никада није натјерао странку да плати цијену због тога што су га преварили. Никада није тражио ништа за своју подршку Хилари Клинтон. Никада није захтијевао било какве уступке. Исто је урадио и 2020; никада није тражио ништа за подршку својих сљедбеника. Баш као што је и Барак Обама, одмах након избора је распустио покрет. Никада није тражио од људи да изађу на улице, да нешто предузму. Никада није тражио ништа од својих сљедбеника. Имао је стварну моћ, баш као што АОЦ има, знате, 12 милиона пратилаца на Твитеру. Она никада не тражи да нешто ураде. И тако, 2020. није било конвенције, а ова посљедња је била депресивна, зар не? Па, ја сам био испред. Протести за Палестинце нису били онолико велики колико су требали бити, и многи људи су осећали да је то зато што сада имамо Црнкињу као кандидаткињу, што је смањило ентузијазам за те протесте. А унутра, није било ни налик на 2016. Било је као да сам на конвенцији „Стефордских жена.” Није било разговора о политици. Никога није било брига што су примарни избори намјештени. Никога није било брига што Камала Харис није добила ниједан глас. Делегати су ми понављали: „Па, постојао је процес, и ми смо пратили процес.” Да, али то није демократија. То је донаторска класа која поставља Камалу Харис, јер, да се подсјетимо, она је била први избор донаторске класе 2020. године. Прва је била „крунисана” на Мартиним Виноградима од стране донаторске класе. Али није могла да добије ниједан глас, па је морала одустати прије примарних избора у Ајови. Али ипак су је наметнули као потпредсједницу Џоа Бајдена, јер је он потпуно у рукама донаторске класе. Сада су је устоличили након што су извели пуч против Бајдена, а људи који тврде да „стављају демократију на гласачки листић” немају нимало демократије у свом дјеловању.
И већ три изборна циклуса, за 2016, 2020. и 2024. годину, они немају нимало демократије у свом изборном процесу, на примарним изборима. То је шала. А онда, кад слушаш говоре, и они су били смијешни. Немају нимало класе, апсолутно нема никакве критике класе. Све се своди на политику идентитета. Све је о абортусу, што, узгред буди речено, радују се што је Врховни суд поништио право на абортус јер сада имају на чему да базирају кампању. Иначе, зато морају да говоре да ће Доналд Трамп постати диктатор. Морају то да кажу, а потпуно је измишљено, зар не? Имамо систем провјера и равнотежа. Ако је могао то да уради, зашто то није учинио први пут? А онда Доналд Трамп мора да назива Камалу Харис и Џоа Бајдена комунистима. Наравно, многе од тих ствари су тачне. Они јесу корпоративни ауторитарци, али је посебно депресивно било изаћи са те конвенције, јер нисам то очекивао. Био сам само на једној раније, и тада сам био окружен зомби делегатима, мртвима у мозгу, испраним мозговима, којима није било стало. Понашали су се као да иду на матуру, а не на конвенцију. И било је, искрено, крајње депресивно.
Крис Хеџис: Па, имали смо ту чудну појаву 1 процента. Обаме, колико има вила Барак Обама? Мислим три, вриједи стотине милиона долара. [Џ. Б.] Притцкер се хвалио да је прави милијардер, за разлику од Доналда Трампа. Али имаш 1 проценат који користи реторику класе.
Џими Дор: О, без сумње. Да ли си ти то рекао, што цитирам, или можда Томас Френк, да они знају ријечи, понављају те ријечи, али никада их не спроводе у дјело, зар не? И тако смо остали са Мишел Обамом која стоји на сцени и каже да су њени родитељи увијек били сумњичави према људима који узимају више него што им треба. У међувремену, као што си рекао, имају три огромне виле. Имају 48 хектара на Мартиним Виноградима. Имају још једну вилу у Чикагу, а сада имају и једну на Мауију, гдје су добили… Противзаконито је градити морски зид, али су добили дозволу јер је он предсједник Обама, па је поставио морски зид испред своје куће. А не можеш то да радиш јер то изазива ерозију плаже низ улицу, што је лоше за околину, али није важно, јер је то Барак Обама. И колико клима-уређаја мислиш да има у тим кућама након што је отишао у Африку и рекао људима да не могу имати клима-уређаје јер ће планета прегријати? А онда се вратио назад. То је само шала. Барак Обама и Мишел Обама ушли су у Бијелу кућу без милиона, а изашли са милионима долара, 80 милиона, а сада вриједе као 180 милиона, а Мишел Обама наплаћује 750.000 долара по говору. То је посљедње што сам провјерио. Дакле, да, остали смо са таквим стварима, а затим Опра на сцени говори о расизму, сексизму и неједнакости прихода и како је она била жртва тога. То је можда било тачно у једном тренутку њеног живота, али током мог цијелог одраслог живота, она је била веома моћна, високо плаћена славна личност са сопственим телевизијским емисијама, а сада је милијардерка која посједује више земљишта на Мауију него што Централ парк има у Њујорку. Дакле, да, то је као нека бизарна кабуки представа са свим тим милијардерима и милионерима који се претварају да су радничка класа, а заправо су само алатке војно-индустријског комплекса и естаблишмента, и немају никакву критику класе, нити их је брига за раднике. И тако, мислим да смо на крају републике. Прочитао сам твоју књигу прије неко вријеме, и сада је још горе. Дакле, да, искрено је депресивно.
Размисли о овоме, Крисe, остало нам је… Доналд Трамп је лако љевљи од Камале Харис. То је лудо. Све што треба да уради је да каже да жели да оконча рат у Украјини, и биће љевље од Камале Харис. Мислим, Камала Харис је у многим стварима деснија од Џорџа Буша, у већини ствари. И то је тужно. Али, рећи ћу ово: када сам видио Бобија Кенедија на том скупу за Доналда Трампа, није да вјерујем да ће Доналд Трамп урадити оно што каже, или да ће дозволити Бобију Кенедију да уради оно што он каже. Ради се о публици, зар не? Та публика је аплаудирала на идеју да се окончају ратови и да се тај новац уложи код куће. То је био стадион пун људи. Управо сам дошао са стадиона пуног људи који су навијали за рат и олигархију. А тамо су говорили да ће се супротставити олигархији. Рекли су да ће окончати рат. Рекли су да ће направити пријатеље од наших непријатеља у Кини и Русији. Говорили су да ће се супротставити агробизнису, да ће се борити против корумпиране ФДА (Управа за храну и лијекове) и наших регулаторних агенција, и да ће се борити против великих корпорација. И добијали су аплаузе док су то говорили. Дакле, није ствар у томе да ја полажем наду у те политичаре, али је добро видјети да постоји стадион пун људи који подржавају Републиканцe и осјећају тако. То је једина ствар која ми даје трунку наде за ову земљу, ако бисмо некако могли да се ујединимо. Али мислим да, због Закона о телекомуникацијама, медији су толико консолидовани да нам никада неће дозволити да се ујединимо. Политика подјеле је веома моћна, и управо то је оно што је политика идентитета, и зато мислим да се много ових ствари форсира. То не долази одоздо, већ одозго, од компанија као што су Блеквотер и Вангард, јер они могу увести ствари попут ESG (еколошке, друштвене и управљачке политике) и таквих програма, и умотати се у плашт врлине док уништавају планету, што је управо оно што се догађа, и због чега рат у Украјини и даље траје. Компаније као што су Вангард и Блекрок су мислила да могу балканизовати Украјину, што и раде. Већ је дијеле и дају Блекроку, али су мислили да то могу урадити и Русији. Мислили су да могу сломити Русију и предати је тим компанијама попут Вангарда и Блекрока. Наравно, Русија се показала као много јача, и ми смо урадили оно што никако нисмо смјели да урадимо, а на шта су упозоравали сви, од [Ноама] Чомског до [Хенрија] Кисинџера: не желите да приближите Русију Кини, што је управо оно што је неоконзервативна администрација Џоа Бајдена урадила. И то је лоше за Сједињене Државе. Сада се појављују нови центри моћи као што је БРИКС, и ту ће бити нови… Знаш, колико дуго мислиш да ће амерички долар остати свјетска резервна валута? Не знамо, али свакако је угрожен. Петродолар није обновљен [AFP Fact Check није могао наћи доказе о истеку договора о петродолару], а двије седмице послије тога, ЦБС је радио прилоге о томе како је Саудијска Арабија учествовала у 9/11. То је заиста запањујуће, једна од најзапањујућих ствари које сам недавно видио. Али, у сваком случају, знам да је ово дуг одговор. Престаћу да причам.
Марџори Кон: Амерички милитаризам као главни узрочник еколошке катастрофе
Крис Хеџис: Желим да разговарам о томе како ће водити Камалу Харис. Очигледно је да преузимају све из Обамине игранке, која се тиче политике идентитета и расе. То је успјело код Обаме. Обама је такође био нејасан у погледу својих политичких питања. Признао је то у својим мемоарима, нисам их читао, само сам читао изводе. Али нисам сигуран да ће то успјети са Камалом. Шта мислиш?
Џими Дор: Па, она као политичар уопште није талентована као Барак Обама. Заправо, уопште није талентована као политичар, због чега је морала да одустање, иако је била „Помазана“ од стране донаторске класе 2020. Ја нисам добар у предвиђањима, али ако икада мора да говори неспремна, то увијек изазове губитак за њу. И зато је нису пустили да, знате, даје интервјуе. Зато је нису чак ни пустили да разговара са бирачима неспремна, јер мислим да чим то уради, њени рејтинзи ће пасти. Али из онога што сам видио на Демократској конвенцији, не изгледа да ће је демократе или медији приморати да интервјуе даје неспремна. Неће је приморати да одговара на било каква питања. И тако ће само покушати да се возе на том таласу пропаганде, који је… Знате, медији су дефинитивно на страни, баш као што је обавештајна заједница дефинитивно на страни Демократске партије тренутно. И тако мислим да постоји добра шанса да ће је само гурнути до циља. Поново, нисам добар у предвиђањима, али то изгледа као њихов план. Њихов план је да бацају те фразе, како ће сада људима давати, знате, бесплатне куће, и даће људима 25.000 долара за почетак. А онда је само прекопирала Трампов приједлог о непорезовању бакшиша, иако је пре годину дана хвалила и медији су писали чланке о томе како је била у праву када је дала одлучујући глас да IRS (Пореска управа) крене за бакшишом, зар не? Људи су говорили, неки од тих радника на бакшишу зарађују 100.000 долара годишње, и треба их прогонити. То су врсте чланака које сам читао. И тако, да, мислим да постоји добра шанса да ће јој успети да прође. Надам се да неће. Надам се да ће у неком тренутку морати да уради нешто неспремно, и онда ће људи моћи да је прозру, али људи су толико… Знате, урадили су тако ефикасан посао у демонизацији Доналда Трампа и представљању га као посебно злу особу да су људи спремни да превиде намјештене примарне изборе. Спремни су да превиде њено постављање након што су извели пуч и избацили из игре Џоа Бајдена, волим како кажу, знате, Џо Бајден је тако добровољно одступио. Он није одступио. Био је принуђен. Пријетили су му са 25. амандманом, зар не? И тако…
Крис Хеџис: Па, прекинули су сва финансирања. Сви из класе милијардера су повукли своја средства.
Џими Дор: То је управо тачно, и по томе знаш ко контролише странку и ко контролише нашу владу, зар не? Дакле, немам баш много… Мислим да је веома могуће да би она могла ово да уради и постане предсједница, јер ће јој медији то дозволити.
Брет Вилкинс: Притисак Израела на Јужну Африку преко америчког Конгреса
Крис Хеџис: Хајде да причамо о медијима. Једна од ствари која ме је запањила јесте начин на који су многи коментатори у медијима бранили њену стратегију да не говори за медије. Али, знаш, и ти и ја, ово је нека врста нашег уобичајеног противника, али хајде да причамо о апсолутном неуспјеху медија да се придржавају чак и најосновнијих новинарских етичких стандарда.
Џими Дор: Управо сам видио да Рејчел Мадоу, најпопуларнија водитељка на MSNBC-у, излази са документарцем о Русији, и зове се „За Русију са Љубављу“. И једноставно нису престали, нису престали са својим „макартистичким” приступом. Нису престали да вјештачки стварају непријатеље у служби себи. Мислим, она је потпуна и стопроцентна марионета војно-индустријског комплекса. А тај „Русијагејт” смо разоткрили од првог дана у мојој емисији, али је то чак потврдио и Мјулеров извјештај. Нема доказа ни за шта од тога. И то није било важно ни најмање, јер естаблишмент неће… Не мораш да сносиш посљедице за такву лаж. Заправо, бићеш награђен. Она је зарађивала 7 милиона долара годишње, сада зарађује 35 милиона долара годишње, што је, узгред буди речено, 100.000 долара дневно. Толико зарађује Рејчел Мадоу, и то су љевичарски новинари. Дакле, мислим да нема наде. Ако погледаш Huffington Post, то је као цртани филм. Те наслове гледам, жена и ја их погледамо, и само се чудимо, као, морам неколико пута трепнути. Као, то је њихов наслов? И то је потпуна контрола од стране милијардерске класе. И то је оно што није у реду са медијима. Они одговарају донаторској класи. Одговарају својим оглашивачима. Одговарају великој фармацеутској индустрији, војно-индустријском комплексу, Боингу, таквим људима и Вол Стриту, и зато су тако оштро ударили на тебе, и ударили су на независне медије, зар не? Јер не могу дозволити алтернативни наратив, јер ако не могу контролисати наратив, губе контролу. А ако не могу контролисати наратив, онда морају почети да „бришу“ људе, што ће и урадити. Само је мало теже, зар не? И зато радије примјењују цензуру и контролу, што медији потпуно подржавају, зар не? Мислим, погледај шта су урадили Мету Таибију када је разоткрио контролу и цензуру и сарадњу владиних обавјештајних агенција и друштвених медија. Погледај шта су му урадили, зар не? Послали су му порезника кући на дан када је требао свједочити, а онда су кренули у карактерну асасинацију на њега, а он је само радио добар новинарски посао. И ствари због којих би демократе требало да буду огорчене, зар не? Сарадња ФБИ-а, ЦИА-е, Бијеле куће и приватних корпорација, то је фашизам, нарочито када је у питању цензура. А цензура, коју сада пола земље подржава, барем демократска странка, сматра се врлинском ствари, јер им је речено да је 1933. и да се боре против Хитлера, а није. Година је 2024. и они се боре против водитеља игре у некретнинама. И тако су на то пристали. Дакле, знаш, медији су подједнако за цензуру. Покушали су да ме дискредитују, сигуран сам да су покушали да дискредитују и тебе, и покушавају да дискредитују свакога ко говори истину о томе. Мислим, погледај шта су урадили Раселу Бренду, то је било запањујуће. Ниједна кривична пријава против њега, нико чак није желио да користи своје име да га оптужи за било шта, а одмах су га демонетизовали на Јутјубу, и он је… У сваком случају, поента је да мислим да су медији стопроцентно корумпирани као и наше политичке странке, и зато се догађају ствари попут рата у Украјини. Чак и неко попут Џона Стјуарта, који је веома талентован и с времена на вријеме уради нешто сјајно, зар не? Као кад је интервјуисао Ларија Самерса, то је био фантастичан интервју. Али онда ти никада неће рећи истину о Ковиду. Никада ти неће рећи истину о вакцинама. Никада ти неће рећи истину о рату у Украјини, јер ако би то урадио, платио би цијену за то. Он је рекао истину у емисији Стивена Колбера о поријеклу вируса Ковид. Рекао је да је вирус дошао из лабораторије, зар не, с чим се сада слаже чак и ФБИ. И морао је да плати цијену за то, није знао да ће му се то догодити. Али јесте, и био је одбачен од пристојног либералног друштва. Снимио је видео о томе како га је то погодило, зар не? И онда је морао да надокнади ту грешку. И шта је на крају урадио Џон Стјуарт? Па, морао је интервјуисати Кондолизу Рајс и Хилари Клинтон и „обасипати их похвалама“, двије од највећих ратних злочинки у мом животу, без икаквог отпора. А онда је морао отићи и уручити медаљу буквалном нацисти у Дизниленду, и морао је да ти лаже о Ковиду, и лаже о Украјини, и радо то ради, и нема медија који би га позвали на одговорност. Дакле, нема наде, не мислим. И тако сам некако успио да не будем „отказан“ на Јутјубу још увијек. Ја сам на Rumble-у, али Rumble има само минималан утицај у свијету медија. Нигдје није ни близу до платформе каква је Јутјуб, али то је једина нада коју сада имамо, независни медији. И знаш, никад не бих претпоставио прије 10 година, али Тукер Карлсон показује да можеш ићи против система. Није отпуштен са Фокс њуза због лагања, зар не? Када је лагао о рату у Ираку, MSNBC му је дао сопствену емисију. Отпуштен је када је почео да говори истину. Говорио је истину о Сирији, почео је говорити истину о Украјини. Почео је говорити истину о контроли обје странке. И онда када је довео Бобија Кенедија да говори истину о Ковиду и вакцинама, то је била посљедња кап која је прелила чашу, морали су да га се ријеше. Дакле, једина нада је у независним вијестима. И тако имаш неког попут Тукера, који пробија пут и показује да је то могуће. Глен Гринвалд је на Rumble-у, ти радиш своју емисију. Ја дајем свој мали допринос. Ту је и The Grayzone, они раде одличан посао. И знаш да раде одличан посао јер су их избацили са Јутјуба на цијелу недељу током конвенције. Дакле, то је једина ствар коју мислим да можемо урадити. То је једини начин на који медији могу пружити отпор. Никад неће доћи од естаблишмента. Ако си добродошао на естаблишментским медијима, онда нешто не радиш како треба.
Крис Хеџис: Хоћу да разговарам о цензури, коју је првенствено гурнула Демократска странка, како истиче Таиби. Али суштина је да коришћењем алгоритама за блокирање или ограничавање приступа независним медијима, они покушавају усмјерити гледаоце и читаоце назад ка традиционалним или мејнстрим медијима, јер је њихова властита кредибилност уништена. Моја бивша компанија, The New York Times, знаш, можемо ићи све до оружја за масовно уништење, али двије године приче о Русији, и онда одлука да је разлог због којег је Доналд Трамп изабран то што је Америка расистичка, а не да је 30 милиона Американаца остало без посла у масовним отпуштањима која је организовала демократска администрација још од 1996. године. Калифат, не знам да ли пратиш тај подкаст, био је потпуно измишљен, и ја долазим са Блиског истока, тако да ми је све било јасно чим сам га чуо. Муслимани који разапињу невјернике на крстове – не измишљам то. Лажне приче о сексуалном злостављању и силовању од стране Хамаса и Палестинаца 7. октобра – не поричем да није било злочина, али то никад није било доказано, а они су ангажовали неку Израелку која је радила у ваздушним снагама, а никада није била новинарка… Хоћу рећи, то је једна од депресивних ствари… Радио сам за The New York Times 15 година, и то је увијек била елитистичка публикација, никада није била добра по питању Израела. Не желим да се претварам да јесте, али постојали су одређени стандарди који су сада потпуно — и мислим да си то управо истакао — нестали. Више их нема.
Џими Дор: Да, када су дозволили тој двојици људи, који нису били новинари, а један је, мислим, буквално дошао из израелских одбрамбених снага (IDF), да напишу причу на насловној страни о наводним злочинима које је Хамас починио 7. октобра. То је требало да буде званичан крај тог листа. Али наравно, када покушаш да то разоткријеш, биваш демонетизован, па чак и цензурисан, зар не? Дакле, живимо у свијету за који сам мислио да је Совјетски Савез, или како сам мислио да је Кина. Живимо у потпуно ауторитарном времену, барем што се тиче цензуре, и није дозвољено говорити одређене ствари. И постоји друштвени… Мислим, ја сам отпадник у Холивуду. Био сам отпадник у Холивуду јер нисам престао да говорим истину о Хилари Клинтон 2016. године све до… Након примарних избора, као демократа, требало би да ућутим. А ја нисам. Наставио сам да говорим: „Дођите по мој глас.” И мораш натјерати Хилари Клинтон да дође по твој глас. И зато што нисам престао да је критикујем, сви, од извршног продуцента „Модерне породице” до мојих пријатеља комичара, су ме нападали јер „помажем Трампу да побиједи.” Рекао сам: „Не, Хилари Клинтон помаже Трампу да побиједи јер не покушава да дође по мој глас.” И то је управо оно што се догодило. И тако, мислим, био сам… затим сам почео да разоткривам причу о Русији, и онда су ме нападали на сваки начин. А онда сам говорио истину о хемијским нападима у Сирији, што није било тешко. Ниједна од ових ствари није тешка за разоткривање, ако ја могу то урадити, зар не? Урадио сам то, и није било нимало тешко. Исто важи за рат у Украјини, исто важи за Ковид. И ако ја могу то да разоткријем, није тешко. Дакле, да, тако лоше је постало, зар не? За мене је, нисам живио у бившем Совјетском Савезу, нисам живио у Кини, али тако сам мислио да ће изгледати свијет у којем живим сада, гдје си охрабрен да пријављујеш друге. Тим Валц је то радио током Ковида, охрабрујући људе да пријављују једни друге. А постоји та професионална управљачка класа чији је посао да држи људе попут мене у реду. Ако не останем у реду и не идем уз наратив естаблишмента, бићу одбачен. Па, и јесам одбачен.
Џонатан Кук: Ционизам током Холокауста и издаја јеврејског народа
Крис Хеџис: Није тешко разоткрити, већ су посљедице теже. Да, у праву си, није тешко видјети. На примјер, уочи позива на инвазију Ирака, којој сам се јавно супротставио, није било неслагања међу нама који смо покривали Блиски исток да ће инвазија на Ирак бити катастрофа у настајању. Само су други новинари били паметнији од мене и држали су језик за зубима. А ти људи су на крају каријеристи. Они немају прави морални компас. И говорио си раније о свим тим људима који су били у криву, а и даље су на позицијама моћи. Па, да, били су у криву, али на неки начин нису били у криву. Они су служили тим центрима моћи и настављају да служе тим центрима моћи, и није важно да ли је оно што говоре тачно или погрешно, и зато су људи попут Томаса Фридмана и свих других који су били у криву по питању Ирака и Украјине још увијек са нама. Али посљедице… Некада је било мјеста — ја долазим из медија, ти си комичар — али, мислим, некада је било мјеста за… Ја сам некада био у мејнстриму. Глен Гринвалд је био мејнстрим новинар. Мет Таиби је био у Rolling Stone-у, али у суштини мејнстрим новинар. Сада су зидови ужи, простор, знаш, постао је тако ограничен. И мислим да је, као што си раније истакао, разлог што ми не…
Џими Дор: Надао би се да ће то бити транспарентније за више људи, али ја сам окружен демократама. Живим у Холивуду. Моји тазбина, сви моји пријатељи, сви су демократе, и никога није брига. Стварно, никога није брига. У ствари, увијек кажу: „О, Џими, зашто мораш да будеш тај који квари атмосферу? Зашто мораш то да радиш? Хајде само да покушамо да добијемо сљедећи посао.” И то је лудо. Али оно што је занимљиво је, знаш, покрет Black Lives Matter, било је тако лако естаблишменту и професионалној управљачкој класи да се увуку у подршку Black Lives Matter-у. Али онда је почео геноцид у Гази и Израелу, и Black Lives Matter је подржао Палестинце. И сада људи око мене у Холивуду кажу: „Мислили смо да треба да радимо оно што Black Lives Matter каже… али морамо бити уз Израел, јер…” И сада је помало смијешно гледати ту групу. Дакле, оно што су сада одлучили да ураде је да једноставно не причају о томе.
Крис Хеџис: Па, то је мјесто гдје живимо. Џими, твој круг је Холивуд, а мој је Принстон, Њу Џерси. То су људи који профитирају од система. Они су управљачка класа. Они су 1 посто. Мислим да велики дио земље то заправо види. Ја предајем у затворском систему, и свакако сви моји студенти и њихове породице, већина њих не гласа, јер није важно да ли је Бајден или Трамп. И даље водимо највећи затворски систем на свијету. Није важно да ли си Палестинац, да ли је Бајден или Трамп. И мислим да си исправно нагласио ту праву жељу за промјеном, осјећај издаје, који је стварно и који покреће Трампову кандидатуру. И наравно, у праву си, Трамп је све што си рекао да јесте, али он на свој изопачен и неискрен начин говори о стварним проблемима. И једна од ствари која ме највише уплашила у вези са Демократском националном конвенцијом је да то није био догађај заснован на стварности. Знаш, увијек говоримо о Трампу и магијском размишљању, али Демократска странка осваја награду сваја награду за магијско размишљање. Они чак неће прихватити — не само да неће прихватити одговорност за оно што су урадили, него неће ни признати стварност која је буквално испред њихових врата.
Џими Дор: Да, то је одличан начин да се каже. Није био заснован на стварности, то је савршен начин да се опише. Знаш, ја сам једини траг наде који можеш наћи… Трудим се да нађем мали траг наде, иначе бих био депресиван цијели дан. И, знаш, мој мали траг наде је то што Доналд Трамп увијек жели заслуге за договоре, то му је велика ствар, и није започео рат. Повећао је рат беспилотним летјелицама. И јесте убио [иранског генерала] Сулејманија и премјестио [америчку] амбасаду у Јерусалим. Урадио је многе такве ствари, али није започео рат. Питао сам многе људе зашто мисле да је то тако? Зашто мисле да је одбио да бомбардује Сирију, а када је то урадио, само је бомбардовао мјесто које није имало велики значај, и зашто је ставио паузу на испоруку оружја Украјини? Људи кажу, моја теорија, поново, то је мој мали траг наде, јесте да он жели да буде виђен као човјек који рјешава проблеме и склапа договоре, и њему је све у вези са договорима. И мислим да му је одбојно да зове породице које су изгубиле некога у рату и каже им да им је дијете мртво. Чуо сам да су га описивали као човјека који је, знаш, „њујоршки зликовац из свијета некретнина“, али није дубоки државни неоконски зликовац. И мислим да му је одбојно то. И мислим да је, баш као што је имао претјерану реторику са Ким Џонг Уном, ако се сјећаш, онда је успио направити договор. То ме подсјећа, као када сам био дијете, сјећам се да су говорили: „Знаш, зато што је Никсон провео цијелу своју каријеру као манијак који прогони комунисте, он је био једини који је могао отићи у Кину.” Сви су говорили: „Па, само Никсон је могао, јер да је било ко други створио пријатељске односе, одмах би га назвали комунистом, љевичарем и марионетом.” Дакле, надам се да је то Трампова стратегија, као што је урадио са Ким Џонг Уном, да говори тако претјерано, стварајући простор да направи договор. Пронашао сам аудио снимак Доналда Трампа када је први пут пришао питању Израела и Палестине, мислио је да ће проблем бити у томе што Палестинци не желе договор. А открио је да су Палестинци ти који су хтјели договор, а Биби није. Заправо, на снимку, мислим да цитирам дословно, рекао је након око три минута разговора: „Рекао сам, Биби, ти не желиш договор, зар не? А он је рекао: „Ух ух ух.” Дакле, Трамп је то на неки начин схватио, и они су гурали Абрахамове споразуме, тако да је то, мислим, био његов покушај да направи договор. Дакле, можда има ову претјерану реторику како би омогућио неку врсту договора. Можда има ту реторику јер је хтио добити 100 милиона долара од удовице Шелдона Аделсона, што је и добио, па можда то ствара простор, зар не? И тако није имао простора са Русијом јер није говорио оштро против Русије, зар не? Јер није било разлога за то. Али мислим, надам се да сам јасан у ономе што говорим. Не кажем да је то случај. Кажем да је то једини траг наде који имамо, јер је Камала Харис 100 посто повезана са дубоком државом и војно-индустријским комплексом и Вол Стритом и милијардерском класом и СЗФ-ом [Светски економски форум] и људима који заправо воде ствари, јер она не води ствари, баш као што Џо Бајден не води ствари, она не води ствари. Њој се говори шта да ради. Дакле, дубока држава је… Покушавају да се ријеше Трампа од самог почетка, зар не? Зато је и постојао Русијагејт. То је била сарадња ФБИ-а, ЦИА-е, кампање Хилари Клинтон и медија да га дискредитују, да га се ријеше. То је била суштина 6. јануара. Колико је било полицајаца у гомили? Колико их је било обучено као подржаваоци МАГА унутар Капитола прије него што је почео неред? ФБИ неће рећи. Дакле, то је била још једна психолошка операција, зар не? Убијеђен сам да су многи од оних нереда Black Lives Matter-а инспирисани од стране ФБИ-а да створе хаос. Хаос увијек иде на руку естаблишменту. Они су хтјели да се ријеше Доналда Трампа, а онда је ЦИА лагала о лаптопу Хантера Бајдена, и 50 њих је потписало писмо, и тако… Али то не раде за Трампа. Дакле, у неком тренутку, он је на неки начин трн у оку дубоке државе и војно-индустријског комплекса. И, као што сам рекао, мислим да је то зато што он има глупу идеју да предсједник треба да контролише војску и обавјештајну заједницу, и они му стављају до знања да није он тај који контролише, већ да постоји група људи који су у контроли. То је дубока држава. То није предсједник, и ако им не служиш, баш као што је Чак Шумер рекао Рејчел Мадоу, директно пред камерама: „Ако не урадиш оно што дубока држава жели, имају шест начина да те униште.” А то значи — оно што је Чак Шумер открио када је то рекао Рејчел Мадоу — је да предсједник не контролише ЦИА-у, да ЦИА, ФБИ и НСА не раде за предсједника, и ако не раде за предсједника, онда је питање: за кога они заправо раде? Па, Рејчел Мадоу никада неће поставити то додатно питање. Никада неће ни указати на то, али то је очигледан закључак из тог разговора који је водила са Чаком Шумером, који је у то вријеме био водећи демократа у земљи. Дакле, то је једини траг наде — то што покушавају да га униште. Неко покушава да га уништи. И то је мој… Знам да звучи као чудан начин да донесем наду, али то је то.
Џејк Џонсон: Израелски генерални штрајк против Нетањахуовог кабинета смрти
Крис Хеџис: Мислим да је то фасцинантна истина, и јасно је да су цурења информација о Русијагејту долазила из обавјештајне заједнице, а онда су сви бивши обавјештајци… Клапер и сви ти људи нису могли довољно брзо да се појаве на MSNBC-у или било којој другој мрежи да оптуже Трампа да је руски агент. И то је анегдота, тако да не желим да се претварам да је чињеница, али сам разговарао са неким ко је близак Трампу, и та особа ми је рекла да је Трампова највећа бојазан да ће га ЦИА уклонити. И мислим да у томе има доста истине у том антагонизму. Не дијелим твој траг наде са Трампом. Потпуно сам суморан. Али то је фасцинантна динамика, јер, наравно, ЦИА је попут војске — неконтролисана. Постоји један историчар, Арнолд Тојнби, који је писао хронику смрти империја, и рекао је да је заједничка карактеристика империја то што имају војно-индустријски обавјештајни комплекс који полуди, који више не може да се контролише. И свакако смо ту. Продужавамо ратове, катастрофалне ратове. Мислим, управо сам читао рецензију нове књиге [Х.Р.] МекМастерса гдје он напада Трампа. Ово је било у The New York Times-у, и они су говорили о његовој угледној каријери као да Ирак није био дебакл, као да Авганистан није био потпуна катастрофа, као да Либија није била… Мислим, ти људи су одговорни за, рекао бих, оно што се догодило у последње двије деценије на Блиском истоку. То је вјероватно још штетније за империју него Вијетнам. Вјероватно је то најгора стратешка одлука у америчкој историји, ово заслужује још једну емисију, а ипак нико није одговоран. И на неки начин, знаш, и нисам Трампов присталица, али сјећам се да је Трамп назвао рат у Ираку катастрофом, мислим, на сцени током дебате испред Џеба Буша. Рекао је оно што нико други није био спреман да каже, барем међу политичком класом из било које странке.
Џими Дор: Да, не само то, он је открио праву истину о томе како, знаш, рекао је: „Некада сам био донатор. Долазио сам и давао им новац, и радили су оно што сам ја рекао.” И тако мислим да је то можда још један проблем за класу донатора и њега. Али он је такође толико политички новајлија да ће рећи велику истину коју предсједници не би требали да кажу. Па, ако слушаш CNN, они ће ти рећи да естаблишмент и сви они мрзе Доналда Трампа јер је отишао у Вашингтон и почео да лаже. Ако мислиш да естаблишмент мрзи политичара зато што је отишао у Вашингтон и почео да лаже, имам вакцину коју бих ти продао. Разлог због којег мрзе Доналда Трампа је тај што је толико политички новајлија и не могу да га контролишу, да ће сваки пут рећи велику истину коју предсједници не би требали да кажу. А највећа истина коју је рекао била је када су га директно питали: „Зашто остављаш војнике у Сирији?” И он је рекао: „Због нафте, нафта је осигурана. То је наша нафта, узимамо нафту.” А то не смијеш рећи. И тако је сада цијели свијет видио како предсједник говори истину о нашој спољној политици у посљедњих 50 или 60 година: да је циљ инвазије на мање, слабије земље крађа њихових природних ресурса. Требао је рећи да је то због тога што Асад угњетава свој народ и да ми покушавамо да заштитимо њихову слободу. То је оно што је требало да каже. Али није. Само је разоткрио истину. Недавно је рекао исто то о Венецуели на једном од митинга, рекао је: „Знаш, Венецуела је била спремна да падне. Могли смо имати сву ту нафту. Могли смо имати сву ту нафту,” и само је то рекао. И тако су то ствари које он, као што Аарон Мате каже, открива ружно лице империјализма и то им отежава да свој империјализам остварују, посебно пошто су га демонизовали као бијелог супрематисту и расисту, то им додатно отежава. Много је лакше војно-индустријском комплексу да има човјека попут Барака Обаме или црнкињу попут Камале Харис. Зато сам рекао, знаш, барем када је републиканац предсједник и започне ратове, понекад ће демократе изаћи и протестовати против њега, зар не? Али шта ако је то Барак Обама? Бацао је више бомби него Џорџ Буш, а нико није примјетио. Нико није рекао ништа. Дали су му Нобелову награду за мир, зар не? А Камала Харис је спремна да уради потпуно исту ствар. Дакле, у том смислу, горе је ако Камала Харис постане предсједница, јер се љевица успава када је демократа на власти, поготово ако је предсједник другачије боје коже.
Крис Хеџис: Да, Глен Форд, који нас је напустио прије неколико година, уређивао је Black Agenda Report, и рекао је да демократи нису мање зло, већ ефикасније зло.
Џими Дор: Па, погледај Била Клинтона. Он је био у стању да уради ствари које Џорџ Буш старији није могао. Није могао да донесе НАФТА споразум, а онда је дошао Бил Клинтон, дао покриће плавим псима демократама. Одсјекао је ноге организованом раду за цијелу генерацију, барем. А онда је наставио да руши систем социјалне заштите, прошири полицијску државу, брутално повећа затворску популацију, дерегулише Вол Стрит, што је довело до краха економије у року од 10 година. А кога је то највише погодило? Црнце и Латиносе. И наравно, имао је приватни договор, као што нас је Томас Франк научио, да оконча социјално осигурање и приватизује га. Али хвала Богу за Монику Левински, то се није догодило.
Крис Хеџис: Хајде да причамо о Гази. Ја сам, као што знаш, провео седам година на Блиском истоку, и много тог времена у Гази. То је за мене лично питање. Сигурно никада не бих могао подржати ни на који начин, чак ни маргиналним чином гласања, било кога ко… Али, мислим, сада смо дошли до тачке у којој треба да подржимо странку која отворено врши масовно убијање невиних људи. И само желим да кажем, рекао сам то раније, али ћу поновити, био сам у Сарајеву током рата. То је било 300 до 400 граната дневно, то је било четворо до петоро мртвих дневно, било је око дванаестак рањених дневно. То није ништа у поређењу са Газом. Говоримо о, често, стотинама мртвих и рањених дневно. Нисмо видјели овакво разарање, овакво бомбардовање, од Вијетнама, и то у много већој области. Газа је само 20 миља дугачка и 5 миља широка, али хајде да причамо о Гази.
Џими Дор: Не могу да вјерујем шта ми људи говоре о Гази. Кажу ми: „Па, Џими, знам да подржаваш ЛГБТQ заједницу. Знаш ко их не подржава? Хамас. Хамас не подржава хомосексуалце. Па шта кажеш на то?” А ја кажем: „О, нисам знао да не подржавају хомосексуалце. Претпостављам да би требало да побијемо њихову дјецу.” То изгледа да је одговор тих људи. „Мрзе хомосексуалце, тако да је клање невиних жена и дјеце некако оправдано.” А онда кажу, па, имао сам људе у својој емисији који су рекли: „Па, имати Израел као савезника је као да имамо свој носач авиона на Блиском истоку.” А ја кажем: „Нажалост, тај носач авиона има концентрациони логор у средини. Не знам да ли си видио тај дио. А Израел нам није савезник. Израел нам је највећи трн у оку. Они су ти који изазивају Трећи свјетски рат.” Ако погледаш све што је Биби Нетанјаху желио да урадимо, а што смо урадили, последња ставка на листи је рат са Ираном. То је учинило све нестабилнијим. Учинило нас је несигурнијим. Испразнило је благајну. Учинило је само да се створи још више сукоба и мржње и рата. Дакле, аргументи које људи дају, на први поглед, само су смијешни. Али видио сам хомосексуалце како говоре: „Џими, знаш да Хамас не подржава хомосексуалце, како их можеш подржати?” Не морам да волим Хамас да бих их подржао да не буду масакрирани, зар не? Узгред, људи не кажу да већина људи која тренутно живи у Гази, у Палестини, није гласала за Хамас. Већина њих је млађа од 18 година, нису гласали. А када су имали право да гласају први пут, скоро половина њих тада није гласала за њих. Дакле, та идеја да су гласали за… То је као да кажеш, па, ми смо гласали за Џорџа Буша, па сад Иран и све те земље и Ирак треба да могу да нас бомбардују јер смо једном гласали за Џорџа Буша, који је водио рат у Ираку. Дакле, то је само луд, погрешан, глуп аргумент, али је охрабрујуће видјети да сада, коначно, већина људи у Сједињеним Државама не подржава оно што радимо у Израелу. Али опет, јавно мњење нема никаквог утицаја на оно што владајућа класа ради. Није утицало на Дика Чејнија и Џорџа Буша када му је Лесли Стал рекла: „Знаш, већина Американаца је против рата у Ираку,” а он је рекао: „Па шта?” Њих није брига. Дакле, биће потребна права револуција, и мораће да изгледа као нешто што се десило у Канади током Ковида са камионџијама, и нешто што је Кристијан Смолс урадио на Статен Ајланду, био је црнац који је организовао групу Трампових гласача против естаблишмента, Амазона. И тако ће морати да дође одоздо, из народа. Мораћемо да зауставимо капитализам како бисмо имали икакву шансу да преузмемо нашу владу и вратимо је народу. Не мислим да је то могуће. Не желим да будем песимиста, али то уопште не дјелује могуће. Људи су толико вољни да… као да живимо усред Орвела и Хакслијевог „Врлог новог свијета”, а људи узимају сому, док истовремено преписују историју. А сада нико не зна ништа, и никога није брига. Мрзим што сам овакав пророк пропасти, али има врло мало… Зато се држим тих трачака наде, као што сам рекао раније, у вези с Трампом, видјећемо.
Крис Хеџис: Па, бити хомосексуалац је морално неутрално. Мислим, Ернст Рем је био вођа нацистичких браонкошуљаша, и био је хомосексуалац. Мислим, тај аргумент нема никаквог смисла, али у реду. Мислим, желим да завршим питајући те, ти си комичар, а ја сам новинар. Обојица смо гурнути на маргину. Добар новинар, мислим, ја сам обучен као новинар у штампи, па сам обучен да манипулишем чињеницама. И будимо јасни, бираш чињенице које желиш да укључиш, које не укључујеш. Ако си поштен новинар, одабраћеш чињенице да покушаш да кажеш истину, што те доводи у невоље. Ако си добар каријериста, као већина новинара у The New York Times-у, одабраћеш чињенице, оне су чињенично тачне, али бираш чињенице да поткрепиш и подржиш доминантни наратив. И питам се, мислим на Норма Макдоналда, којег волим, наравно, Џорџа Карлина, тебе. Да ли је то истина и за доброг комичара?
Џими Дор: Мислим да је истина за доброг комичара. То су комичари који су мене увијек привлачили, људи који буше рупе у статусу кво, у наративу естаблишмента. То су људи којима сам увијек уживао. Али све је то некако нестало због Трампа. Много тога је нестало. Мислим, погледај касне ноћне емисије, то је само једна велика пропагандна машина која избацује пропаганду естаблишмента. А Демократска странка је тренутно фаворизована странка естаблишмента. И знаш, чак је постало горе током Ковида. Виђао сам комичаре како излазе на сцену и срамоте људе јер су покушавали да се информишу о експерименталном медицинском третману који су били приморани да узму или нису могли да иду на посао. Ако си комичар, не треба да срамотиш људе зато што покушавају да се информишу. Треба да срамотиш људе зато што слиједе правила без питања. И ако не доводиш у питање власт, онда треба да идеш да продајеш аутомобиле, јер је то оно у чему си добар. И тако сам био усамљен глас у томе, посебно у Холивуду, а исто се догађало и у Њујорку са мојим ко-водитељем, Куртом Мецгером, гдје је било пуно конформизма. Људи на које сам се угледао, људи који се сматрају казивачима истине и побуњеницима, говорили су људима да не раде сопствено истраживање.
Џонатан Кук: Илон Маск не штити слободу говора, он је монетизује.
Знаш, прије Ковида, радити своје истраживање значило је да читаш. А сада су некако успјели да наведу комичаре да срамоте људе јер читају, као да сам се пробудио усред бита Била Хикса. Изгледа да имамо читаоца. Шта читаш? Тако да је постало, сломило ми је срце. Увијек сам био поносан што сам комичар, Крис. Увијек сам био поносан што сам дио комичарског братства, јер ако кажеш комичару да уради нешто, он ће урадити потпуно супротно, барем је то рекао Томи Сматерс у документарцу о комедији који сам гледао, и увијек сам се тако осјећао. Комичари увијек раде супротно ономе што им се каже. Увијек доводе у питање ауторитет. Не можеш да их контролишеш, али су једноставно постали највећи спроводиоци наратива, посебно током Ковида, Украјине, Трампа. То је катастрофа шта се дешава са комедијом. И, знаш, хвала Богу за клуб Џоа Рогана у Остину. Управо сам био тамо. То је свјетионик слободне мисли. И моје највеће постигнуће је када могу изаћи на сцену и рећи људима да је рат у Украјини лаж и натјерати их да се смију томе, зар не? И натјерам их да се смију Русијагејту, а то су људи који ме не знају, не знају да долазим, то није моја властита публика, људи који су платили да ме виде. Али када одем у Холивуд и људи не знају да долазим, а могу да их натјерам да се смију томе како је Газа ужасна и како је то смијешно, осјећам се као да је то велика побједа, јер, знаш, смијех је невољан, и не можеш то порећи. Дакле, када укажем на смијешну контрадикцију и урадим то на комичан начин, а људи се невољно насмију, осјећам да је то велика побједа, и то може да отвори људима ум и натјера их да мало размишљају. То је свакако дјеловало на мене када сам био млађи. Али не, немамо много, знаш, видиш, као што сам рекао, Џон Стјуарт, знаш, он само иде уз ток. Ишао је уз страх од закона због Трампа, и није га брига. Неће рећи истину о Ковиду. Неће рећи истину о… нико од људи из касноноћних емисија неће рећи истину о Украјини. То је некако срцепарајуће. Али онда, с друге стране, постоји велика прилика за мене. Тако да бих требао бити… Ту је та врста слатко-горког осјећаја у томе. Али да, то је мој извјештај из свијета комедије.
Крис Хеџис: Па, радиш сјајан посао.
Џими Дор: Захваљујем.
Крис Хеџис: То је био комичар Џими Дор. Желим да захвалим Софији [Менемелис], Максу [Џонсу], Томасу [Хеџису] и [Дијегу Рамосу], који су продуцирали емисију. Можете ме наћи на *ChrisHedges.Substack.com*.
Крис Хеџис је новинар добитник Пулицерове награде који је 15 година био дописник за The New York Times, гдје је био шеф бироа за Блиски исток и шеф бироа за Балкан. Претходно је радио у иностранству за The Dallas Morning News, The Christian Science Monitor и NPR. Он је водитељ емисије The Chris Hedges Report.
