Пише: Елис Бекташ
На порталу Радио Сарајево освануо је чланак Дестабилизација Балкана стратешки је интерес Путинове Русије из пера Аднана Хадровића, бившег босанскохерцеговачког дипломате и експерта за међународне односе са пребивалиштем у Вашингтону. Премда је ријеч о трећеразредном агитпроповском памфлету сачињеном од низа општих мјеста за које се не нуди никакво утемељење, већ се умјесто тога од читаоца очекује да им поклони вјеру и да их не преиспитује, Хадровићев чланак заслужује осврт као парадигма отужне судбине једне друштвене и политичке свијести која је одавно престала да комуницира са стварношћу.
Таква свијест није се угнијездила искључиво у политичком Сарајеву, али у њему је доживјела свој потпуни развој, постајући опомињуће свједочанство импотенције и јаловости друштвене свијести која се препустила опортуној и аутократичној митоманији и која је одбацила знање као алатку за разумијевање свијета и његове вјечито трансформишуће динамике.
Хадровићево писање обједињава квинтесенцију доминирајуће бошњачке националне и државне политике која је одавно сведена на само три елемента: позицију жртве, србофобију и константу потрагу за господаром са Запада који је вољан да прихвати услуге политичког Сарајева у замјену за очување цивилизацијског statusa quo.
Свој текст Хадровић разлаже на шест тачака од којих је скоро свака болно погрешна. У првој тачки он Додика и РС проглашава експонентима руског утицаја на Балкану и факторима којима Москва скреће пажњу са украјинског војишта. Премда је ноторна чињеница да је у ранијем периоду Додик одржавао релативно честе контакте с Москвом и лично се сусретао с Путином, он је то увијек чинио из позиције европског, односно средњеевропског националног, односно националистичког лидера којег на власт доводи Клинтонова администрација и који се у тој власти одржава већ трећу деценију управо захваљујући подршци запада.
Санкције које америчка администрација намеће Додику нипошто нису доказ његовог приближавања Русији, тим више што ни на економском нити на било ком другом плану једноставно не постоји супстанцијална помоћ и подршка Русије Српској, већ их треба посматрати као дужу половину комплета сачињеног од штапа и мркве, а можда чак и као оперативно маскирање стварне Додикове улоге у интеракцији с Москвом – улоге америчког курира.
Истини за вољу, Додик се у међувремену приближио одређеним европским политикама, углавном оним центристичким и десничарским, али се није одрекао ни одређених аспеката своје исходишне социјалдемократије, због чега је у Вашингтону маркиран као непослушан и као неподесан да обави улогу коју су му намијенили његови политички отац и матер – Холбрук и Олбрајтова – односно улогу коју америчка администрација још од Другог свјетског рата наовамо очекује од сваког малог лидера у својој служби и која се своди на што чвршћи стисак друштва шаком уз одржавање привида демократије. Управо у том регистру ваља тражити разумијевање за одсуство санкција и притисака на Вучића, који савршено послушно одиграва ту улогу по вољи Вашингтона, Брисела, Лондона и Берлина.
Што се тиче Москве, сасвим је разумљиво да она, као пријестолница једне велесиле, има своје интересе широм свијета и да настоји остварити свој утицај, али само посвемашња незналица или идеолошко-политичка пудлица на кратком повоцу могу Босну и Херцеговину и остатак Западног Балкана прогласити приоритетном зоном руског утицаја. Он је овдје спорадичан, јер је Кремљ свјестан да је на украјинским пољима страдао споразум са Јалте и да се подручје Југославије више не дијели по формули fifty-fifty, већ онако као што је подијељена, рецимо, Грчка, дакле 90-10.
Поред тога, у Кремљу ипак не сједе имбецили који вјерују да би конфликт на Балкану као слијепом цријеву Европе могао у засјенак бацити рат у Украјини, на чијим се пољима одлучује каква ће бити нова физиономија планете. Па чак и кад би Москва заиста жељела потакнути рат у Босни и Херцеговини, остаје питање како би га и чиме логистички подржавала, кроз поприлично дебео кордон НАТО земаља којима је окружен Западни Балкан, а неке од његових земаља чак су и чланице тог савеза.
Хадровић, дакле, препада ионако испрепадану и збуњену бошњачку јавност, убјеђујући их у неминовност нечега што је физички немогуће а уједно имплицира да је НАТО неспособан да спријечи логистичке транспорте из Русије у дејтонску БиХ. Због чега Хадровић настоји да гурне бошњачку јавност у стање ратне психозе, може се само нагађати. Један од могућих разлога може бити његово учешће у додатној радикализацији и хомогенизацији тог друштвеног одсјечка, како би он у догледној будућности лакше послужио као регрутна база за трупе потребне негдје на Истоку.
Што се тиче Хадровићеве опаске да Додик угрожава територијални интегритет Босне и Херцеговине, она полази од погрешне претпоставке да тај интегритет постоји као хомогена и монолитна чињеница саздана на темељима ЗАВНОБиХ-а. У стварности, територијални интегритет Босне и Херцеговине сложен је и композитан феномен који се састоји од територијалних интегритета њена два ентитета, па Додикове пријетње сецесијом ништа мање не угрожавају тај интегритет од пријетњи бошњачких политичара опстанку Републике Српске.
Хадровић очито и дан-данас води пропагандни рат заустављен у Дејтону, по визијама свог врховног команданта Алије Изетбеговића, не схватајући да се његов врховни командант никада није ни борио за Босну и Херцеговину, већ за свој беговат унутар те творевине, а његов јавни интегралистички наратив био је само представа за наивне. Као бивши дипломат, Хадровић би ипак морао показати мало више разумијевања за Дејтонски мировни споразум као најоптималније и најреалистичније рјешење које је свим учесницама у рату додијелило не онолико колико су те учеснице вјеровале да заслужују, већ, као што сам у више наврата понављао, онолико колико оне могу понијети на својим нејаким плећима.
Након што је завршио са Додиком, Хадровић прелази на Вучића, невољко му признајући становито балансирање између Истока и Запада, али га одмах потом оптужујући да јача везе с Москвом. Таква оцјена показује да је Хадровић или потпуни дилетант, или да је уцијењен да пише будалаштине или је једноставно баштиник стереотипа и генерализација по којима неко са српским именом и презименом нужно мора јачати везе с Москвом. А чак и најповршнији поглед на стварност немилосрдно ће демантовати Хадровића и показати да је Вучићева Србија најзападнија Србија још од времена Обреновића.
Нарочито је суманута Хадровићева тврдња да „убрзана куповина оружја, те јачање војних капацитета, оснажују регионалне напетости, стварајући сигурносне пријетње које ометају напоре Запада да стабилизира Балкан и смањи руски утјецај.“ Аутор очито не схваћа да управо тај Запад продаје оружје Србији како би, према његовој тврдњи, поткопао властите напоре на стабилизацији Балкана.
Умјесто јачања веза, Вучић убрзано прави отклон од Москве, набавља француске борбене авионе, војску устројава по НАТО стандардима и калупима, спрема се да продаје литијум за потребе њемачке војне индустрије, наоружава Украјину… Уз све то, Вучић је на челу странке која је, скупа са СДА и ХДЗ, чланица европског сестринства народњачких партија, па остаје нејасно због чега Хадровић има толики фетиш баш на Вучића, а занемарује неупоредиво изгледније и потентније опасности по Босну и Херцеговину које долазе са Пленковићевог миндера. И због чега се Хадровић није потрудио да научи да је Загреб још од времена Стеве Крајачића знатно чвршће везан за Москву него Београд, који је традиционално више кокетирао са Западом а у задње вријеме и са Пекингом, знатно чвршће него са Москвом.
Са новом кризом и конфликтом у Босни и Херцеговини, Београд и Бањалука не могу добити ништа, али могу понешто изгубити, а Сарајево такође не може добити ништа, али може изгубити све. Загреб, међутим, у замјену за одустајање од ексклузивног суверенитета над јадранском обалом, може добити супстанцијалну територијалну компензацију у Босни и Херцеговини која површном знатно надилази пројектовани трећи ентитет, а у неком живахнијем расплету догађаја можда чак и у Црној Гори.
Хадровић затим оптужује Вучићев Београд за константну дестабилизацију политичких прилика на Косову и у Црној Гори, што није потпуно нетачно, али је веома погрешно те процесе посматрати као једносмјерне, занемарујући једнако дестабилизирајуће политике Албина Куртија и Ђукановићевих насљедника. Посебно је некоректно у контексту Црне Горе проблем сводити само на утицај Београда, јер се на тај начин отежава дјеловање умјереним политичким снагама које Црну Гору настоје изградити као друштвени оквир подношљив за све њене грађане.
У посљедње три тачке свог памфлета Хадровић панично упозорава на настојање Русије да кризу пренесе из Украјине на Балкан, гурајући Босну и Херцеговину али и друге земље у конфликт. Већ је на почетку објашњено да је такво посматрање ствари инфантилно и недостојно једног експерта за међународне односе који сигурно не може понудити одговор на питање како би се учеснице у том конфликту логистички снабдијевале, осим из истог извора који може бити само један – НАТО.
Као што сам у једном од својих претходних текстова рекао, конфликт на Западном Балкану није искључен, али њега сигурно неће изазвати ни Београд ни Бањалука. Он може бити резултат искључиво специјалних операција по узору на ноторну операцију Гладио, како би се тим конфликтом, за ког је мало вјероватно да ће стићи да стаса у конвенционални рат, отворио простор за интервенцију и окупацију Босне и Херцеговине по узору на ону из 1878. године, а потом и за њену подјелу по пропозицијама олако заборављеног Јаншиног non-papera.
Све у свему, већ у најскоријој будућности политичко Сарајево би се могло суочити са горком спознајом о тачности народне изреке „на вука повика, а лисице месо једу.“ При чему ће лисице уживати заштиту о каквој већи дио грађана Босне и Херцеговине неће моћи ни сањати.
