Излагање митрополита Амфилохија на представљању књиге „Седам Његошевих сахрана – ка Његошевом коначном почивалишту“ у Малој сали задужбине Илије Коларца, 29. октобра 2013. г.
Када говоримо о овој књизи, о шест Његошевих сахрана, то шта се са њим догађа, прво од оне пријетње која је њему саопштена када је рекао на Ловћену: „Овдје ћете да ме сахраните“. Тад су му рекли: „Господару, доћи ће Турци да ти посјеку главу мртвоме. Куд ће та брука, шта ћемо ми?“ „Ја вам рекох – ако ме овдје не сахраните, жалост ће остати са мном и послије моје смрти.“ И оставља проклетство ако га тамо не сахране, па су били на муци главари црногорски – шта да раде. На Ловћену су тог 18, односно по новом календару 31. октобра ударале муње и громови и нијесу могли да га изнесу, па су га тек 1854. године изнијели на Ловћен. Касније су поправљали његову црквицу коју је он пројектовао. Остао је запис о томе како је митрополит Иларион Рогановић ишао горе са неколицином свештеника. Како су нашли митру у ћошку, слупану од муња, и како је ђакон Филип Радичевић сишао у гробницу, и како је пао у несвијест – откуда он да се удостоји да Св. господара светога додирује и сређује његове свете остатке!
Потом долази она 1916. година, када је у ствари тријумфовала римска империјалистичка идеја, преко објаве рата Србији и Црној Гори 1914. У том рату учествује и царска Русија, која на челу са царем Николајем постаје жртва тог стравичног сукоба два свијета на Балкану, двају опредјељења. Само зато што је стао у заштиту српске војске пред савезницима, приликом њеног преласка преко Албаније, цар Николај је постао и сам жртва тоталитарне идеје, идеологије коју Достојевски назива римском идејом. Идеја паганска, која је временом преко римског епископа на жалост добила хришћанске димензије, нарочито преко непогрешивог човјека у Риму. Отуда ће наш отац Јустин Поповић рећи тешку ријеч – над којом се треба озбиљно замислити, не само ми него сва Европа и сав свијет савремени, а посебно ова Европа, Евро-Америка која сада управља судбинама свијета на непогрешив начин – „Постоје три пада у историји човјечанства. То је Адамов пад, то је Јудин пад и то је папин пад“, тешка и несхватљива ријеч. Тај је текст био преведен на њемачки језик послије Другог ватиканског концила. Преводио сам га заједно са једним честитим Њемцем теологом у Атини за један Зборник који је требао да се објави у Швајцарској. Ондашњи митрополит Дамаскин Цариградске Патријаршије је тражио мишљење православних теолога о Другом ватиканском концилу, па је тражио мишљење и од оца Јустина Поповића. Он му је послао тај текст, али тај чланак никада није објављен на њемачком језику. Те 1916. године је требало тамо подићи споменик Фрању Јосифу, те је црквица Светога Петра срушена.
Пројекат обновљене цркве, почетком двадесетих година прошлога вијека, урадио је Николај Краснов, један од највећих руских архитеката XX вијека, који је оставио иза себе на Цетињу Банске дворе, као што је оставио овдје у Београду најљепше зграде које га данас красе. Мошти Светог Петра II Петровића Његоша су у обновљену цркву враћене 1925. године.
Када говоримо о Мештровићевом маузолеју, интересантан је тај спој код Мештровића титанског, месопотамског духа са нацифашистичким вајарством, и са соцреализмом. То је оно што је одбио патријарх Гаврило Дожић, и на његов савјет краљ Александар, 1923. године да постави на Ловћен. Треба само прочитати на који начин је краљ Александар приступио том светом дјелу, и како се брзо повукао када је дошао код њега митрополит Гаврило да му каже да се маузолеј никако не смије тамо подићи, већ да се само мора обновити црквица. Нажалост, поново су се тој истој идеји вратили наши комунисти. И нико да се нађе, од тих који су били и остали заговорници маузолеја, да се замисли над тим шта се догодило са Ловћеном преко маузолеја и шта се догодило са Његошем преко маузолеја. Једно несхватљиво сљепило, управо на дјелу оно: „враг ђаволу дође у сватове“. То је нешто што се не може људским умом измјерити: тај дубоки сукоб свјетова у нама; и није случајно да се тај сукоб прелама преко Владике Рада.
Дакле, рањени Ловћен, рањени Његош, понижено биће Црне Горе на најстрашнији начин. Планина га стреса, и мораће непрекидно, макар сваке десете године, да се улажу огромна средства да би могло да буде сачувано то чудовиште тамо изникло.
Да је то подигнуто негдје другдје, на неком другом брду, па ни по јада. То би могло да има неког смисла, ипак је ту неки знак поштовања према Његошу као великом мудрацу, и истовремено знак даровитости Мештровићеве. Пита мене бискуп хрватски Кокша у оно ратно вријеме: „Је ли, Владико, шта ћете ви са маузолејем на Ловћену?“ Рекох му: „Драги мој брате, кажете да много волите Његоша, а ја знам да нигдје у Хрватској немате ни једног споменика Његошу. Само нам покажите неко од брда у Хрватској, па ћете имати и Његоша и Мештровића. Биће све о нашем трошку.“ „Што си ти лукав“, рећи ће ми, смијући се. Било како било, за сада нема наде да се Његош избави из тамнице, да се ослободи од тирјанства. Но, гарантујем пред Богом и пред историјом и људима, Његош ће се вратити у своју црквицу, вратиће се црква Светог Петра на Ловћен.
И још нешто, мало у шали а мало у истини: управо смо ову цркву Васкрсења у Подгорици освештали, па хвале како је то велико дјело. Рекох: „Ништа, то је тек почетак. Тек кад обновимо цркву Светих Архангела на Превлаци, гдје је столовао зетски митрополит 250 година, коју је срушила слична сила тирјанска почетком XV вијека, и кад вратимо златни крст на Ловћен – који је у ствари кубе Светих Архангела на Превлаци, онда ћу тек моћи да кажем: Господе, сада отпушташ слугу свога јер видјеше очи моје спасење твоје у златном крсту на Ловћену. А до тада, са Богом договор: немој да ме зовеш, Господе“.
