Пише: Милош Лалатовић
Синедрион је била скупштина састављена од двадесет три судије за читаву библијску земљу Израел. Он је имао религијско-политички значај. У њему су се доносиле све важне одлуке о Јеврејима у библијска времена, за вријеме Исуса Христа и после њега неколико вјекова. Последња одлука који је Синедрион донио, била је одлука о јеврејском вјерском календару. Ипак, иако религијског карактера који је имао задатак да решава сва важна питања народа у име Јахвеа, Бога Израиљевог, јединог правог Бога, Синедрион се ипак изокренуо у нешто супротно.
У вријеме Исуса Христа окренуо се против Њега, Јеванђеоске вијести и Апостола. Правили су разне завјере, које су се завршили разапињањем Господа Исуса Христа, а после наставили са прогањањем Апостола. Знамо из Дјела Апостолских о њиховом затварању и чудесном избављењу од стране Анђела, кога је послао Бог. Врло слично се дешавало током историје да се дух Синедриона преносио на разне организације, па и оне хришћанског типа. Колико је само злочина почињено у име хришћанства, за Исуса Христа, морал, људска права и итд. Али, као што су представници некадашњег Синедриона мислили да раде своја дјела у име Божије, тако су и остали то радили у Име Онога, који је баш од те скупштине и пострадао. Ради се значи о злоупотреби функције, да се у име добра чини зло.
Али увијек се скривено то радило у име себичности, својих страсти, владавине над мање ,,ученим“ или слабим. Некад се ова истина скривала, можда и од самог себе. Данас, а и већ подоста времена се то чини у име псеудо-добра. Тако у свим тим разним данашњим Синедрионима се направило оно што се назива „теоријама завјере“. Завјера је била главна компонента Синедриона од кад су се окренули против Господа Исуса Христа. Одатле потиче дух свих Синедриона после тога великог и главног, антихришћански дух. Некад се то радило у име Христа, парадоксално антихришћанско „хришћанство“. Онда је то прешло у разне тајне и јавне организације. И до данас се тајна Синедриона окренула у отворено антихришћанство, али наравно под видом добра. И сатанизам, какав се током периода хришћанства формирао до данас, има паралелно изокренуто хришћанство. Као нека тамна сјенка хришћана, не Исуса Христа и Јеванђеља, него самих слабих људи, вјерника, који желе да удовољавају страстима, тако да на крају отворено или прикривено оду у сатанизам.
У сваком случају тајна Синедриона је у томе што то не мора да буде одређена формална вјерска, друштвена или политичка организација, мада се најчешће у њима појављује, већ, ради се о духу који се међу првима окренуо против Христа. Могу два човјека, сасвим обична, да направе завјеру против трећег да би му направили неки проблем или штету. У основи Синедриона су завјера и антихришћанство, без обзира како се оно споља представљало.
