Piše: Dragan Hamović
(Milovan Danojlić: Proplamsaji ili Uvod u ćutanje, Srpska književna zadruga, Beograd, 2023)
U srpskoj književnoj komuni punoj darovitih i pustih lenjivaca, gde možda samo netalenti ne zaostaju u marljivosti, Milovan Danojlić je produktivni izuzetak. Pisao je poeziju i prozu, esejistiku i publicistiku, prevodio najveće, Šekspira i Bodlera. Može se govoriti, ne o Danojlićevom delu nego o Danojlićevoj književnosti, sa ukusom poezije u svemu. Nema poezije bez tenzije, trvenja sa sobom, okruženjem, vremenom i životnim poretkom. Danojlić je bio jedan snažan lirski intenzitet koji posmatra, misli i piše.
I u poeziji se kretao u mnogim tematskim pravcima, u različnim, uobručenim i razobručenim formama. Pesnikov izbor Proplamsaji ili Uvod u ćutanje predstavlja sabrano sumiranje zrelog i poznog perioda Danojlićeve poezije, u kojem se još raskošnije razgranao njegov lirski tok, pored svega drugog što je bez prestanka pisao. Prve tri decenije sumirala je čuvena Tačka otpora (1990), takođe izašla u Plavom kolu, sa istorijskim predgovorom Ljubomira Simovića. Ne treba smetnuti ni da je Danojlić u međuvremenu sačinio presek potonjih dvadeset lirskih godina, pod naslovom Obnova smisla (2015). Pomenuti izbor, za razliku od ovog završnog, sadržao je i epigrame, čiji je enormni opus dodatno potvrdio Danojlićeve neiscrpne pesničke resurse.
U (među)knjizi Obnova smisla pesnik ukida poredak zbirki i pesme ciklizuje prema srodnosti.
U Proplamsajima ukida i cikluse. Sjedinjuje u jedan neprekinuti niz lirsku selekciju posle Tačke otpora, sve do poslednje minijature ispisane na bolničkoj postelji. Taj autor širokih vidika i usredsređenja na neznatne pojave, očito, imao je potrebu da sagleda poslednju opsežnu etapu lirskog rada kao raznorodnu celinu, ali celinu, sledeći svoju smisaonu logiku, te da je prisloni na Tačku otpora. Pesnikovu ideju vodilju objašnjava na kraju knjige Sanja Bošković-Danojlić, njegov najbliži književni sagovornik. Početi od istorijskih motiva, od pozajmljenog glasa Prote Matije razočaranog tuđim svetom što ne haje za srpsku izgibiju, preko odjeka društvenog okruženja, pesnik se zapravo stalno utešno navraćao prirodi kao sebi samom, konkretnostima koje zrače znamenja viših dimenzija postojanja. U knjizi Proplamsaji nema spoljne hronologije, ima samo unutarnjeg protoka, svakovrsnih oblika, slika i tonova, lirskih i mislenih zbivanja. Čitajući redom, pratimo sav repertoar uvida i raspoloženja, pomeranje perspektive od površine ka dubinama sebe i sveta, od nizina ka visinama prema kojima upiremo pogled pun svetlih nadanja. Kako je zrevao, Danojlić je bio sve jednostavniji u svojoj naslojenosti, a tome mu je doprinelo izvrsno iskustvo naivne pesme, koja je drugo lice težnje ka osnovnosti doživljaja.
Drugačiji poredak poznatih pesama u knjizi Proplamsaji ili Uvod u ćutanje uspostavlja i nijansira nove smisaone odnose. Kod Danojlića, kao liričara post – avangardnog senzibiliteta, povratak počelima podrazumevao je i prtljag pređenog puta. Razmicao je granice žanrova. To je činio i sa poezijom „za ozbiljnu decu i neozbiljne odrasle“ i pesmama satiričko-kritičkih nanosa. Dečja pesma nije tako naivna, u lirski opis je uvodio istorijske i aktuelne, lektirske aluzije i sadržaje. Najbliža mu je bila socijalna margina, periferijska i seljačka, sa svim teretima i oskudnim radostima. Svih tih elemenata, tih mešanja, ima i u ovom testamen – tarnom izboru. Danojlić je ostao pesnik neočekivan u svemu, raznovrstan i polifon, mnogoglasan unutar sebe samoga. Često i svačim iznenađuje. Razne strofičke forme prihvata i razgrađuje, sabija svoj snažan temperament. Pesnički pogled sabira obilje pojedinosti i vidljivog i slućenog sveta.
Oproštaj od Milovana Danojlića u SANU: pesnik najbogatijih rima u srpskom pesništvu
Obilje je možda pravi epitet, ključna reč. U Danojlićevim pesmama odista progovaraju obilje, vizuelno i zvučno, kao i fina razlikovanja, na svedenom prostoru pesme. Zaigra se usred dramatičnih iskaza, uvek sa nekom blagorodnom ironijom i bespoštednom samoironijom. Danojlićev jezik je direktan, ali istančan, suveren i precizan u svojim izražajnim vrednostima. Od pomnog posmatranja mikropojava u seoskim i prirodnim i gradskim pejzažima, do opisa svakidašnjeg savremenog sveta u kojem je sve veći stranac i gorči pobunjenik, očitava se smislotvorni rad Milovana Danojlića. U pravu je autor predgovora, Duško Babić, kada kaže da pozne Danojlićeve pesme sve posmatraju „u nadstvarnosti i nadvremenu“, razume se, sa podlogom na tlu stvarnosti sveta koji ga udivljuje i koji ga pritiska.
Priroda se ukazuje kao hram u kojem se dešavaju stalna preobraženja i otkrivenja. Oštar i efektan kao lirski satirik, sa dražesnim infantilnim obrtima i poigravanjima, ali jedinstven u lirskim epifanijama. Takva javljanja najčešće zatiče u predelima koje je na počecima ugledao. Pesnikova refleksija odlazi u razne smerove. Čulo za univerzalne analogije upošljava kao malo ko drugi, na svakom mogućem mestu. Asocijativno okretan, likovno bujan.
Nagonski begunac, Danojlić u zrelosti i poznom dobu svedoči besprizivnu volju za razrešenjem, za izlaskom iz tegoba i nemira postojanja. Prisnu sliku miholjskog leta poentira paradoksom koji se pojavi kao razrešenje: „Nebo se zagle – dalo reci u dno, / Vetar je najslađe kruške obro; / Postojanje je, kažu, uzaludno, / Al u toj uzaludnosti meni je dobro.“ U tim paradoksima možemo osetiti izrazitu duhovnu crtu Danojlićevu.
Nedovoljnosti se nadvladaju u sebi, makar nakratko. U podnaslovnoj pesmi „Uvod u ćutanje“, razrešenje se prepoznaje na nižim stupnje – vima života, mimo reči i beskrajnih muka duhu: „Iz dana u dan sve nemlji, / Sve bliži početku (ne kraju), / Gotovo da mudrost osvojih; // Zveri, od pre nas na zemlji, / Pošto sve razumeju i znaju, / Zanemeše od znanja svojih…“ Tako i „Poslednja pesma“, zapravo epigram, spaja prozračnu sliku jesenjeg dana i usnuće ispruženog psa koji „sanja preistorijske pseće snove“. Izlaz iz vremena u nadvreme sna i besvesti. Ima Danojlić na početku svoje zaveštajne dečje knjige Dedoumice o prirodi i ljudima (2022), koju je dočekao i poneo na poslednji put u Francusku, istosmernu jasnu poentu, nešto što je i ranije uspešno varirao: „Ko smo i šta smo? Umne glave / Od pamtiveka tim se pitanjem bave: / Mudraci za smisao traže dokaze, / A ptice sa njim na svet dolaze.“ Nemušti jezik najbliži je lirskoj intuiciji, u čemu Danojlić nije oskudevao i prenosio na čitaoce.
Proplamsaji ili Uvod u ćutanje neizbežno čitamo sa znanjem da je u toj knjizi iskazana autorska volja i svođenje računa na samom kraju životnog puta. Ovaj izbor odaje pesnika čija je doživljajna i izražajna punoća u mnogo čemu jedinstvena, ne samo u novijoj srpskoj poeziji, a koja je, zbog produktivnog obilja, možda i morala ostati nedovoljno istaknuta. Knjiga Proplamsaji ili Uvod u ćutanje puna je čitalačkih otkrovenja i za one koji smatraju da pesnika Danojlića dovoljno dobro poznaju. Uostalom, velike pesnike uvek nanovo otkrivamo, obnavljamo smisao zahvaljujući njihovom davanju i njihovim jezičkim proplamsajima, koji se ne gase nego razgorevaju i naše vatre.
Izvor: Nova Zora
