Sa navršenih osamdeset i pet godina, napisavši nekoliko tuceta knjiga, nakon što je u srpsku i jugoslovensku kulturu uveo figure poput Brodskog i Siorana, kao otac dvoje dece i dobitnik silnih nagrada i priznanja, Milovan Danojlić je umro. Bio je to ostvaren život, čija se suština zgusnula u stihovima.
Pre dvanaest-trinaest godina, kad još nisam živeo u Beogradu, a dolazio sam nekoliko puta godišnje, imao sam jedan ritual. Pri svakom dolasku dužem od dva-tri dana bilo bi neko lenjo poslepodne kad bih, umesto da kupim novine, odlazio do antikvarnice, pa bih kupio neku knjigu Milovana Danojlića. Obično bi to bila neka knjiga pesama, ali znala bi biti i neka prozna knjižica, fluidnog žanra, knjižica eseja, zapisa, kolumni.
Danojlićeva bibliografija je bila dovoljno bogata da je uvek bilo moguće naći nešto novo, knjige su očito bile štampane u dovoljno pristojnim tiražima da ih je bilo po antikvarnicama i nisu bile skupe, te naposletku to su uvek bile knjige koje prizivaju pravo hedonističko „uživanje u čitanju”.
Stanica u pustinji
U moj čitalački zabran, Danojlić je ušao kao prevodilac. Prvih nedelja rata, tražeći u književnosti utehu, naišao sam na zbirku Josifa Brodskog Stanica u pustinji gde je pesme za uvrštavanje u knjigu izabrala Milica Nikolić, a preveo ih je Milovan Danojlić. Sonet koji otvara knjigu, sonet koji počinje stihom „Preživi sve”, meni je postao kao molitva.
Kad Danojlić na srpskom kaže „Preživi ugao, s njim, sa uglom, veži uzao, međ dobrom i zlom”, ti primećuješ kako je uzao savršeno srpska reč, pošto se čvor ne rimuje sa uglom i pitaš se čak, ako to tako dobro zvuči, je li to zaista prevod ili Danojlić piše vlastitu pesmu pa je „prodaje” kao prevod.
Intermeco
U tih petnaestak godina međuvremena, shvatio sam da Danojlić nipošto nije samo prevodilac. Mada je, međutim, i njegov prevodilački rad bio više nego dovoljan da opravda jedan život. Kad sam devedesetih otkrio Siorana, kad sam čitao naizmenice njegova srpska, hrvatska i američka izdanja, otkrio sam u jednom trenutku da je prvog jugoslovenskog Siorana, odnosno famozni Kratak pregled raspadanja, Matica srpska objavila još početkom sedamdesetih, a da je prevodilac bio Milovan Danojlić.
Bilo je tu, naravno, i još čudesnih prevoda, ali negde od kasnih tinejdžerskih godina, počinjem da otkrivam Danojlića prozaika. Prva njegova prozna knjiga koju sam pročitao, a koju sam doživeo kao čisto remek-delo, bila je Dragi moj Petroviću.
Nikad i nigde pre u jugoslovenskim književnostima nije bilo pisca koji je tako suvereno kombinovao narativni i esejistički diskurs. Tema „dijaspore”, koja će tek decenijama kasnije postati deo „prvog plana” društvenih rasprava, ovde se pojavljuje avangardno. I nema klišeja ni sa jedne strane.
A nešto posle „Petrovića” pročitao sam „Dobrislava” odnosno knjigu Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju koju je njen autor, onomad, ako me sećanje ne vara, definisao kao „savremeni esej”. Knjiga je istovremeno bila i roman, i rasprava o mestu poezije u savremenom društvu, i psihološki portret Dobrislava Radanekovića i kombinacija reportaže, dnevnika i memoaristike.
Lajpciški dućani
Kad je ono pre dvanaest-trinaest godina, Srbija bila zemlja „specijalni gost” Sajma knjiga u Lajpcigu, bio je to poseban kulturno-istorijski trenutak. Srpska napredna stranka, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić još nisu bili došli na vlast, takozvana petooktobarska republika bila je na svom vrhuncu. Iz različitih kulturnjačkih krugova se lobiralo prema različitim nemačkim izdavačima. A opet, najveći nemački izdavač je odbio silne predloge betondžijsko-pomiriteljskog romansijerstva i kao jedinu knjigu iz srpske književnosti prihvatio Danojlićevog „Petrovića”.
Knjigu je prevela moja drugarica Maša Dabić, skupa sa svojom sestrom Jelenom. Navodno je ključnu ulogu u toj kombinaciji imao Peter Handke. Desetak godina kasnije, bio sam u žiriju Andrićevog instituta koji je trebalo da nagradi najbolju knjigu u prethodnoj godini i nekom dati nagradu za životno delo. Brzo smo se dogovorili da Handkeov Drugi mač zavređuje nagradu za knjigu godine, ali da za nagradu za životno delo nema vrednijeg takmaca od Milovana Danojlića.
Pismo koje mi je poslao nekoliko dana nakon pošto je objavljeno da je laureat ostaje mi kao artefakt iz neke stare galaksije.
Sa zrnom soli
Krajem proleća ili početkom leta ove godine, pre samo nekoliko meseci, Milovan Danojlić je za Srpsku književnu zadrugu objavio knjižicu pesama pod naslovom Ispovest na trgu. Na jednom nivou, to je tipična njegova pesnička knjiga kakve ispisuje u poslednjih dvadesetak godina. Na drugom, međutim, svaka pesma, sa naknadnom pameću, kao da naslućuje skori kraj.
Na neki način, tako, barem retrospektivno, deluju i skorašnje Danojlićeve kolumne. Kad je pre petnaestak godina pisao za onaj stari NIN, najpre bih čitao njega i Kapora. Bilo je tad u njegovim tekstovima nekog optimizma i zaigranosti. U ovim poslednjim tekstovima u Pečatu, mnogo su se više osećali umor i rezignacija. Ima neke čudne simbolike u poslednjoj pesmi njegove poslednje knjige:
REČI ZA SPOMEN-PLOČU
Bratstvo, jedinstvo, težnje najviše
U lokvi krvi se udaviše
Da se u mržnji i pakosti
Ostvari ideal jednakosti
Nešto je bolesno kod tih naroda,
Sikću i ujedaju kao zolje,
Na niskost uzvraćaju niskošću, kao da
Nisu ni stvoreni za nešto bolje.
Uhvaćeni u paukove lepljive mreže,
Sto godina odjekuje lele i kuku,
Al od samosažaljivosti mnogo je teže
U tuđoj prepoznati svoju muku.
Pa nek svedoči ova ploča slovna
Da nam bogovi ne behu skloni
Da smo svi zajedno bili govna
(Mi nešto manje nego oni).
Deluje ova pesma testamentarno, ne samo zbog spomen-ploče u naslovu. U poslednjoj Danojlićevoj za života objavljenoj knjizi ona ima isto mesto koje u prvoj knjizi Josifa Brodskog ima nekrološka pesma o T.S. Eliotu. U njoj na kraju stoji da vaseljena nije pusta jer telo pamti nežnost usta. Ostalo je iza Danojlića mnogo nežnosti, više nego dovoljno da kosmos ne deluje prazno.
Muharem Bazdulj
Izvor: RTS OKO
