Oprema: Magazin Tabloid
U američkoj javnosti postoji slika Džona Ficdžeralda Kenedija kao šarmantnog i harizmatičnog lidera. U knjizi „Tamna strana Kamelota“, Sejmor Herš raskrinkava tu strateški konstruisanu lažnu predstavu, iza koje se nalaze kriminalne, korupcionaške i seksualne afere najznačajnijeg člana američke političke dinasije. Herš je objavio dokaze umešanosti DŽ.F.K. u nameštanje izbora, saradnju sa mafijom, organizovanjem atentata, rizične veze sa brojnim ženama, pa i prikrivanje zdravstvenih problema, koji su uticali na sposobnost donošenja odluka.
Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najzanimljivijih delova Heršove knjige, koja je prikazala slabosti i nedostatke romantične i mitologizovane slike DŽ.F.K.
Piše: Sejmor Herš
Dvadeset i drugi novembar. Bio je to najcrnji petak u Americi.
Predsednik Džon F. Kenedi je ubijen iz vatrenog oružja u Dalasu trideset minuta posle podneva 22. novembra 1963. godine. Potpredsednik Lindon B. Džonson, koji je pratio predsednika u Dalas, vratio se u Er Forsu i položio zakletvu sa okrvavljenom udovicom Džeka Kenedija pored sebe.
Predsednički avion je odleteo iz krvavog Teksasa u bezbedni Vašington. Kada je Er Fors poleteo, neki od vojnika i pripadnika obezbeđenja na dužnosti mogli su da se oslobode očaja i besa i počnu da postavljaju neophodna pitanja. Da li je smrt Džeka Kenedija bila prvi potez u međunarodnoj zaveri? Da li je Lindon Džonson sada bio meta? Ove zabrinutosti su se delile u Vašingtonu, dok je birokratija počela sporo da se okreće iz jedne predsedničke orbite u drugu.
Ali čovek, koji je bio najbliži Džonu F. Kenediju, morao je da ostavi po strani svoju tugu i da odmah počne da skriva sve dokaze o Kenedijevom tajnom životu od nacije – kao i od novog predsednika, koji se odmah uselio u Ovalni kabinet.
Kada je stigla vest o pucnjavi njegovog brata, državni tužilac Robert F. Kenedi, drugi najmoćniji čovek u Vašingtonu, bio je na svom imanju Hikori Hil u predgrađu Virdžinije, na opuštenom ručku od čorbe od školjki i sendviča sa tunjevinom. Među gostima je bio Robert Morgentaum, američki tužilac za Južni okrug Njujorka.
U tim prvim satima užasa, predsednikov mlađi brat je opravdao svoj ugled pragmatičnog i čvrstog čoveka, obaveštavajući članove porodice, brinući se o povratku tela svog brata, odgovarajući na pravna pitanja oko proglašenja novog predsednika i, činilo se, gubeći se u odgovarajućim akcijama.
Biće vremena za žalost kasnije. Sada je trebalo organizovati državnu sahranu i utešiti predsednikovu udovicu i decu. Među njegovim brojnim telefonskim pozivima rano tog popodneva bio je i jedan upućen Mekdžordžu Bandiju, savetniku za nacionalnu bezbednost pokojnog predsednika, kome je rečeno da zaštiti dokumente Džeka Kenedija. Bandi, nakon što je proverio sa Stejt departmentom, naredio je da se odmah promene šifre zaključanih predsednikovih dosijea, pre nego što ljudi Lindona Džonsona mogu da počnu da ih pretražuju.
Bobi Kenedi je shvatio da će javno otkrivanje materijala u dosijeima Bele kuće zauvek uništiti reputaciju Džeka Kenedija kao predsednika, ali i njegovu kao državnog tužioca. Proveo je skoro tri godine u zagonetnoj situaciji – kao čuvar nacionalnih zakona, kao bratov tajni operativac u stranim krizama i kao lični čuvar starijeg brata koji je uživao u ličnom preterivanju i nepažnji.
Dva brata su lagala o dugogodišnjim glasinama o prvom braku Džeka Kenedija sa pripadnicom visokog društva iz Palm Biča po imenu Duri Malkolm. Kenedija, tadašnjeg kongresmena u prvom mandatu, i Duri su se venčali 1947. godine. U intervjuu za ovu knjigu, Čarls Spolding, jedan od Kenedijevih najstarijih prijatelja, prekinuo je pet decenija ćutanja porodice i prijatelja i potvrdio svoje lično znanje o braku. „Sećam se da sam rekao Džeku u vreme venčanja: Mora da si lud. Kandiduješ se za predsednika i trčiš okolo da se ženiš“, rekao mi je Spolding. Brak je propao.
Spolding je dodao da su on i lokalni advokat posetili sud u Palm Biču nekoliko dana kasnije i uklonili sva venčana dokumenta. „Džek me je zamolio da odem i uklonim papire.“ Tokom istraživanja za ovu knjigu nisu pronađeni dokazi o razvodu.
Predsednikovi dosijei bi otkrili da su Džek i Bobi Kenedi bili više nego obavešteni o zaveri CIA-e za atentat na kubanskog predsednika Fidela Kastra. Oni su bili njeni najjači zagovornici. Ubistvo Kastra postala je predsednička opsesija nakon katastrofalnog neuspeha invazije u Zalivu svinja u aprilu 1961. godine i ostala je opsesija do kraja.
Dosijei Bele Kuće takođe su se bavili trojicom stranih lidera koji su ubijeni tokom Kenedijevih hiljadu dana na predsedničkom mestu – Patris Lumumba iz Konga; Rafael Truhiljo iz Dominikanske Republike; i Ngo Din Dijem iz Južnog Vijetnama. Džek Kenedi je podržao i zaveru CIA-e za atentat na Lumumbu i Truhilja pre svoje inauguracije 20. januara 1961. Bio je mnogo aktivniji u jesen 1963. godine, kada je brutalni državni udar u Sajgonu rezultirao Dijemovim ubistvom.
Bobi Kenedi je imao još tajni koje je mogao da sakrije.
U poslednjim mesecima Ajzenhauerove administracije, ozloglašeni čikaški gangster po imenu Sem Đankana je umešan u atentat na Kastra, uz znanje senatora Džeka Kenedija.
Ali Đankana je bio mnogo više od samo još jednog mafijaša koji čini uslugu vladi – i traži uslugu zauzvrat. Đankana i njegovi mafijaši u Čikagu, jednoj od najmoćnijih organizovanih kriminalnih operacija u zemlji, već su bili angažovani u ime Kenedija u predsedničkoj kampanji 1960. godine protiv republikanca
Ričarda M. Niksona, dajući mu novac i sindikalnu podršku, koja je pomogla Kenediju da pobedi u Ilinoisu i u najmanje četiri druge države. Đankanina intervencija je bila dogovorena uz pomoć Frenka Sinatre, koji je bio blizak mafiji i porodici Kenedi, i istaknutog čikaškog sudije, koji je služio kao posrednik za sastanke između gangstera i Džekovog milionerskog oca, neumorno ambicioznog Džozefa P. Kenedija.
Nekoliko meseci nakon izbora, optužbe za izbornu prevaru u Ilinoisu prijavljene su Ministarstvu pravde Bobija Kenedija – i nisu naišle na odgovor. Predsednički izbori 1960. godine bili su pokradeni.
Kao što je Bobi Kenedi znao, predsednik Kenedi i Sem Đankana nisu delili samo pokradene izbore i zaveru za atentat; delili su i blisko prijateljstvo sa glamuroznom razvedenom ženom iz Los Anđelesa i slobodnom umetnicom po imenu Džudit Kembel Eksner.
Intervjui za ovu knjigu potvrdili su tvrdnje da je Eksner, koja je prvi put srela Kenedija početkom 1960. godine, bila više od obične seksualne partnerke predsednika, da je nosila dokumenta od Džeka i Bobija Kenedija Đankani i njegovim kolegama, zajedno sa najmanje dve torbe pune gotovine.
Eksner je, u nizu intervjua za ovu knjigu, dalje priznala da je dostavljala novac, mnogo novca, od kalifornijskih biznismena direktno predsedniku. Poslovni ljudi su se nadmetali za federalne ugovore. U Kenedijevom dosijeu postojali su dodatni dokazi o finansijskoj korupciji.
Još jedna grupa dokumenata koja je morala biti uklonjena bavila se zdravljem Džeka Kenedija. Kenedi je lagao o svom zdravlju tokom cele svoje političke karijere, više puta negirajući da je patio od Adisonove bolesti. Ali, kako su Kenedi i njegovi lekari znali, Adisonova bolest, koja utiče na sposobnost tela da se bori protiv infekcija, bila je efikasno kontrolisana – i to od kasnih 1940-ih – kortizonom.
Mnogo politički štetnija bila je činjenica da je ubijeni predsednik patio od veneričnih bolesti više od trideset godina, pošto je više puta lečen visokim dozama antibiotika i više puta se reinficirao zbog svoje kontinuirane seksualne aktivnosti. Ti zapisi bi bili skriveni od javnosti narednih trideset godina. Nema dokaza da je to rekao bilo kome od svojih brojnih partnerki.
Kenedi je takođe bio veliki korisnik onoga što je eufemistički poznato kao „injekcije za dobro raspoloženje“, koje se sastoje od visokih doza amfetamina. Dr Maks Džejkobson, njujorški lekar koji mu je davao injekcije, bio je redovan posetilac Bele kuće i pratio je predsednika na mnogim stranim putovanjima; njegovo ime je bilo svuda po zvaničnim dnevnicima. Džejkobson i njegove injekcije bili su izvor stalnog trenja između predsednikovih ličnih pomoćnika i nekih članova njegove Tajne službe, koji su uporno pokušavali da drže doktora i njegove amfetamine podalje od Bele kuće. Džejkobsonu je licenca za bavljenje medicinom oduzeta 1975. godine.
Džek i Bobi Kenedi bili su još čvršće povezani nego što su njihovi najvatreniji poštovaoci mogli da zamisle. Činilo se da su skoro tri godine njegovog predsedništva nepogrešivo klizali kroz stalne domaće i spoljne krize. Ali u stvarnosti su živeli i radili na ivici ponora. Braća su razumela, za razliku od javnosti, da su za samo jednu vest udaljeni od katastrofalnog političkog skandala.
Kako da čuvaju tajne naučili su od svog oca, uspešnog finansijera i kontroverznog javnog službenika, koji je krio koliko novca ima i kako ga zarađuje. U tim aktivnostima obučavao ih je i njihov deda po majci, Džon Fransis „Hani Fic“ Ficdžeralda, korumpirani bostonski političar, koji je jednostavno ignorisao neprijatne realnosti svog javnog života. Džek i Bobi Kenedi su takođe od oca i dede naučili da – kao Kenedijevi – mogu da uživaju u slobodama koje su uskraćene drugim ljudima; o posledicama njihovih postupaka trebalo je da brinu drugi.
Glavni antagonista porodice bio je DŽ. Edgar Huver, direktor Federalnog istražnog biroa, koji je znao i bio je željan da iskoristi – tako je porodica bila uverena – najmračnije Kenedijeve tajne, uključujući i činjenicu o Džekovom braku sa Duri Malkolmom.
Džeferson Morli: Zahvaljujući CIA, možda nikada nećemo saznati punu istinu o ubistvu Kenedija
Huverovi biografi su ubedljivo detaljno opisali njegovu sposobnost da prikupi štetne političke i lične informacije o muškarcima u Beloj kući i da ih koristi kao oružje. Neumoljivi direktor FBI-ja pratio je Kenedijeve, oca i sinove, od ranih 1940-ih i bio je zgrožen njihovim javnim i privatnim ekscesima. Ali, Kenedijevi su razumeli da je Huver, uprkos svom moralisanju, čvrsto verovao u instituciju predsednika i da se na njega moglo računati u trenucima krize, čak i onima kada su u pitanju ljute žene koje traže način da naprave probleme predsedniku.
Huverovo ponovno imenovanje za direktora FBI-ja bila je prva Kenedijeva objava kao novoizabranog predsednika. Kenedijevi sramni dosijei nisu bili jedini materijali uklonjeni iz Bele kuće 22. novembra. Dok je Er Fors još bio u vazduhu, viši agent Tajne službe po imenu Robert I. Buk počeo je da rastavlja još jednu od dubokih tajni braće Kenedi – Tandberg sisteme za audio-snimanje na trake u Ovalnom kabinetu, Kabinetu i predsednikovom dnevnom boravku na drugom spratu Bele kuće. Takođe je postojao i poseban Diktabelt sistem za snimanje telefonskih linija u predsednikovoj kancelariji i njegovoj spavaćoj sobi na spratu.
Leta 1962. godine, Džon Kenedi je pozvao Buka i naložio mu da instalira uređaje i da bude odgovoran za promenu traka. Izgleda da je Buk rekao samo dvema osobama o sistemu – svom neposrednom pretpostavljenom, Džejmsu DŽ. Rouliju, šefu Tajne službe, i podređenom koji mu je pomagao da nadgleda opremu. Bukovo razumevanje je bilo da su samo dve druge osobe znale za sistem dok je DŽFK bio živ – Bobi Kenedi i Evelin Linkoln, dugogodišnja lična sekretarica predsednika.
Naizgled otvoren i direktan, mladi predsednik mogao je da aktivira sistem snimanja kada je to želeo, putem niza skrivenih prekidača koje je Buk instalirao u Ovalnoj sobi i na predsednikovom stolu. „Njegov sto je imao blok sa dve ili tri olovke i mestom za spajalice“, rekao je Buk u intervjuu za ovu knjigu 1995. godine. „Namestio sam jedan od tih držača za olovke tako da je mogao da dodirne zlatno dugme – bilo je veoma osetljivo – i da uključi kasetofon.“
Još jedan tajni prekidač bio je postavljen u držač za knjige koji je predsednik mogao da dohvati dok se odmarao u stolici. „Sve što je trebalo da uradi jeste da se nasloni na njega“, rekao mi je Buk. Treći je bio smešten na malom stolu ispred stola u Ovalnoj sobi, gde se Kenedi često sastajao sa pomocćnicima i posetiocima. Mikrofoni su takođe bili sakriveni u zidovima kabinetske sobe i na stočiću za kafu u predsedničkoj kancelariji. „Kenedi je malo koristio ove uređaje u porodičnom dnevnom boravku“, rekao je Buk. Tokom svojih šesnaest meseci rada, rekao je Buk, sistem za snimanje je potrošio „najmanje“ dvesta rolni traka. „Nikada mi nisu rekli zašto žele trake“, rekao je Buk, „i nikada nisam posedovao nijednu od korišćenih traka.“
Bok je uklonio uređaje za snimanje iz kancelarije koja je sada pripadala predsedniku Lindonu Džonsonu. To je uradio za Džeka Kenedija: „Nisam želeo da Lindon Džonson sluša snimljene trake.“ Sistem za snimanje je nestao u roku od nekoliko sati, zajedno sa rolnama snimaka iz Ovalne sobe i kabinetske sobe.
Do kasnog popodneva, na Hikori Hilu je postajala gužva, jer su porodični prijatelji, komšije i službenici Ministarstva pravde – kao da ih je privukao neki instinkt za preživljavanje – prilazili državnom tužiocu. Robert Kenedi je i dalje nalazio vremena da deluje u tajnosti, i sada se nakratko okrenuo od potrebe da zaštiti brata kako bi otkrio ko ga je moždaubio.
Njegov prvi osumnjičeni bio je Sem Đankana. Više puta se čuo presretnute razgovore, koje su snimili agenti FBI, da se Đankana žali da je žrtva dvostruke prevare, da je Bobi Kenedi njegovu kriminalnu organizaciju označio kao glavnu metu Ministarstva pravde.
Još jedna meta Bobijevog rata protiv kriminala bio je Džimi Hofa i njegov korumpirani Sindikat vozača kamiona; jedan od njegovih najiskusnijih operativaca u tom ratu bio je Džulijus Dražnin, koji je do 1963. godine bio supervizor u Čikagu za Nacionalni odbor za radne odnose, koji je bio i zadužen za vezu sa Ministarstvom pravde. Bobi Kenedi je lično organizovao instalaciju bezbednog telefona u Dražninovom stanu na južnoj strani Čikaga. Dražnin je nekoliko puta razgovarao sa Kenedijem preko bezbednog telefona.
Dražninov bezbedni telefon je zazvonio dva puta 22. novembra. Prvi poziv je stigao od Kenedijevog saradnika Šeridana „četiri ili pet sati“ nakon atentata, rekao mi je Dražnin u seriji intervjua za ovu knjigu. „Bobi će vas pozvati“, rekao je Šeridan. „Ima neka pitanja oko kojih želi da mu pomognete – o atentatu.“ Kenedijev poziv je stigao nekoliko trenutaka kasnije. „Potrebna nam je sva pomoć koju možete da pružite. Možete li nam otvoriti neka vrata u Čikagu?“
Kenedi je jasno stavio do znanja, rekao mi je Dražnin, da sumnja da je Semova Đankanina banda možda stajala iza ubistva njegovog brata.
Odmah nakon tog razgovora, Kenedi je odjurio u Pentagon i sa ministrom odbrane Robertom S. Maknamarom i drugima odleteo helikopterom do vazduhoplovne baze Endruz, matične baze za Er Fors, u predgrađu Merilenda. Gomila od tri hiljade ožalošćenih Amerikanaca tiho je posmatrala kako predsednički avion sleće nekoliko minuta posle šest sati. Usledio je tužan zagrljaj između predsednikovog brata i njegove udovice. Mala grupa zatim je pratila telo do pomorske bolnice Betezda, gde je trebalo da se izvrši obdukcija.
Uprkos tuzi, Bobi je nastavio da se fokusira na potrebu da zaštiti ugled Kenedija. U bolnici je odveo Evelin Linkoln na stranu. „Bobi mi je rekao da Lindonovi ljudi preturaju po predsednikovom stolu“, rekla mi je Linkoln u najiskrenijem intervjuu koji je ikada dala, neposredno pre svoje smrti 1995. godine.
U noći 22. novembra 1963, ona i njen muž bili su za njenim stolom, pakovali su fascikle sa predsedničkim papirima do osam sati sledećeg jutra. Predsednik Džonson ih je pozvao u Ovalni kabinet u osam i trideset. „Rekao je: ‘Trebaš mi više nego ja tebi’“, a tu opasku je ponavljao svim Kenedijevim saradnicima. Onda je rekao: ‘Želeo bih da se iselite iz kancelarije do devet ujutru’.“
Gospođa Linkoln se odmah javila Bobiju Kenediju, koji je čekao u obližnjoj sobi. „Nije mogao da veruje“, rekla je gospođa Linkoln. „Naterao je Džonsona da produži rok za iseljenje do podneva.“ Džonson je na kraju odlučio da odloži nekoliko dana pre nego što se preseli u kancelariju DŽFK-a, ali Bobi Kenedi nije hteo da rizikuje, već je naredio da se dosijei Ovalnog kabineta i Saveta za nacionalnu bezbednost njegovog brata spakuju preko noći i pošalju u zapečaćenu kancelariju do zore u subotu, 23. novembra.
Lični papiri predsednika i snimci Bele kuće završili su u strogo poverljivim kancelarijama jedne od najdragocenijih jedinica Džeka Kenedija u vladi – Specijalne grupe za sprečavanje pobuna, čija je misija bila da se bori protiv komunističkih oslobodilačkih ratova u Latinskoj Americi i Jugoistočnoj Aziji. Hodnik Specijalne grupe na trećem spratu u obližnjoj zgradi Izvršne kancelarije bio je najbezbednije područje kompleksa Bele kuće, sa naoružanim stražarima koji su patrolirali dvadeset četiri sata dnevno. Predsednikovi papiri i snimci sada su bili bezbedni.
Poslednji čin prikrivanja dogodio se u ranim jutarnjim satima subote, 23. novembra, kada su se Bobi Kenedi i iscrpljena Žaklin Kenedi vratili u Belu kuću, prateći telo poginulog predsednika.
Održan je kratak sastanak između Kenedija i DŽ. B. Vesta, glavnog portira Bele kuće, koji je predao Ašerove dnevnike – najdetaljnije evidencije koje su postojale o posetiocima, javnim i privatnim, predsednikovim ličnim odajama na drugom spratu. Dnevnici su predstavljali ono što se svodilo na spisak predsednikovih seksualnih partnerki, koje je obično pratio Dejvid Pauers, dugogodišnji lični pomoćnik DŽ. F. Kenedija. Dnevnike, koji se tradicionalno smatraju javnim evidencijama predsedništva, Vest nikada više nije video i ne nalaze se među dokumentima koji se čuvaju u Kenedijevoj biblioteci.
Bobi Kenedi je znao, kao i mnogi muškarci i žene u Beloj kući, da je Džek Kenedi živeo u javnoj laži kao pažljivi muž Žaklin, glamurozne i ugledne prve dame. U privatnosti, Kenedi je bio zaokupljen gotovo svakodnevnim seksualnim vezama i raskalašnim zabavama, do stepena koji je šokirao mnoge članove njegove lične pratnje iz Tajne službe.
Sam broj Kenedijevih seksualnih partnerki i bezobzirnost u njihovom korišćenju, eskalirali su tokom njegovog predsedničkog mandata. Žene – ponekad plaćene prostitutke, koje su pronalazili Pauers i drugi članovi takozvane irske mafije, koji su prihvatali i štitili predsednika – bile bi dovedene u Kenedijevu kancelariju ili njegove privatne odaje bez ikakvog prethodnog znanja ili odobrenja Tajne službe.
Jedan agent Tajne službe imao je zadatak da donese eksplicitne seksualne fotografije golog predsednika sa raznim ljubavnicama u galeriju Mikelson, jednu od najistaknutijih umetničkih galerija u Vašingtonu, radi uramljivanja. U nevoljno datom intervjuu sredinom 1996. godine, Sidni Mikelson, čija je galerija uramljivala slike za Belu kuću 1960-ih (i nastavila da to radi naredne tri decenije), priznao je da je „tokom niza godina uramila brojne fotografije ljudi – golih i često koji leže na krevetima – u Linkolnovoj sobi. Žene su uvek bile lepe.“
U nekim slučajevima, fotografije su uključivale predsednika sa, kako je Mikelson pažljivo opisao, „grupom ljudi sa maskama“. Još jedna nezaboravna fotografija, dodao je Mikelson, prikazuje predsednika i dve žene, sve noseći maske. „Agent Tajne službe je rekao da je to Kenedi“, rekao mi je Mikelson, „i nisam imao razloga da sumnjam u to.“ Fotografije su uvek bile visokog kvaliteta“, dodao je Mikelson.
Mikelson mi je rekao da je postupak rukovanja izvanrednim materijalomuvek bio isti. Agent Tajne službe bi stigao u njegovu radnju – deset blokova od Bele kuće – rano ujutru sa fotografijom. „Ja bih je pogledao, izmerio, a onda bi je on vratio.“ Agent bi se vratio te večeri, nakon što bi se galerija zatvorila, i ponovo čekao u istoj sobi dok Mikelson ne završi sa uramljivanjem. Nikada nije imao priliku da napravi kopiju fotografije – nešto što je razmišljao da uradi – jer je „agent Tajne službe uvek bio uz nju“.
Džona F. Kenedijeva je nesmotrenost možda konačno sustigla u poslednjim nedeljama njegovog života. Jedna od njegovih povremenih ljubavnica u Vašingtonu, supruga vojnog atašea u ambasadi Zapadne Nemačke, smatrana je od strane grupe republikanskih senatora mogućim agentom istočnonemačke obaveštajne službe. U panici koja je nastala, žena i njen muž su brzo izbačeni iz Vašingtona, a Robert Kenedi je iskoristio sva svoja ovlašćenja kao državni tužilac, uz pomoć DŽ. Edgara Huvera, da zaustavi istrage Kongresa i FBI-ja.
Kenedi je možda ipak platio najveću cenu za svoje seksualne ekscese i kompulsivnost. Teško je pokidao mišić prepona dok se igrao pored bazena sa jednim od svojih seksualnih partnerki tokom putovanja na Zapadnu obalu poslednje nedelje septembra 1963. godine. Bol je bio toliko intenzivan da mu je medicinsko osoblje Bele kuće prepisalo čvrsti platneni steznik od ramena do prepona, koji mu je držao telo u čvrstom uspravnom položaju. Osim tog steznika, nosio je i jedan za leđa, koji je trebalo da mu omogući udobno kretanje tokom naporne kampanje, uključujući i taj dan u Dalasu.
Ti steznici su takođe onemogućile predsedniku da se refleksno savije kada ga je u vrat pogodio metak koji je ispalio Li Harvi Osvald. Osvaldov prvi uspešan hitac nije nužno bio fatalan, ali je predsednik ostao uspravan – i odlična meta za drugi, smrtonosni pogodak u glavu. Kenedijev steznik za prepone, koji je sada u posedu Nacionalne arhive u Vašingtonu, nije pomenut u javnom izveštaju o obdukciji, kao ni povreda koja je dovela do njegov potrebe za njom. 22. novembar 1963. godine ostaće dan porodičnih tajni, pažljivo čuvanih, decenijama koje dolaze.
Simbol istraživačkog novinarstva
Sejmor Miron Herš, rođen 8. aprila 1937. u Čikagu, jedan je od najuticajnijih novinara 20. i početkom 21. veka. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Čikagu, a novinarsku karijeru je počeo u lokalnim redakcijama, a potom je radio za agenciju AP, Njujork tajms i Njujorker.
Svetsku slavu je stekao 1969. godine, otkrićem zločina nad civilima u Vijetnamu, koje su izvršili američki vojnici, za šta je dobio Pulicerovu nagradu. U dugoj karijeri razotkrivao je brojne afere vezane za američku spoljnu politiku, obaveštajne službe i vojsku, uključujući tajne operacije CIA, prisluškivanje američkih građana, zlostavljanje u iračkom zatvoru Abu Graib, kao i diverziju na gasovodu u Baltičkom moru, koja je izvršena po naređenju tadašnjeg predsednika Džoa Bajdena. Iako potiče iz litvanske jevrejske porodice, Herš danas piše o izraelskim zločinima u Gazi.
Među desetak knjiga, najznačajnije su one o porodici Kenedi i Henriju Kisindžeru, kao i memoari „Reporter“. Iako je kritikovan zbog oslanjanja na anonimne izvore, Herš je simbol pravog, agresivnog i slobodoumnog istraživačkog novinarstva.
Izvor: Magazin Tabloid
