Dosta mi je i Hrvata, i Srba, i njihove mržnje, i onih koji tu mržnju potpiruju, i onih koji pokušavaju da ih pomire, dosta mi je njihovih neodbacivih međusobnih optužbi, njihove ubistvene zlobe, njihove histerične gluposti, sit sam svega što je u vezi i sa Srbima, i sa Hrvatima!
Tu više čovek ne zna ni gde stoji, ni šta misli, po petanest puta na dan menjam mišljenje, nijedna strana nije moja, ni za kim se ne bih mogao, mirne duše, zaputiti do nakraj puta, ni za koga staviti ruku u vatru.
Tolika autistička buncanja, gde svako sluša i gleda isključivo sebe, a ja nisam lekar, nemam snage, ni znanja, ni volje, da lečim ludake. Idite, ubijajte se dokle god hoćete, ali, aman, poštedite mladiće, one od 19 godina, jedino mi je njih žao. Žao mi je i onog Makedonca, onog jagnjeta koga je neki alpski kreten ubio prvog dana njihovog „oslobodilačkog“ rata, i čiju ponosnu izjavu o tom odstrelu navodi Petar Handke u svom članku, objavljenom u Liberationu-u.
Žao mi je svih nevinih, a nije mi žao vas koji ste decenijama razvijali mržnju, koji ste odrasli u njoj, i ne biste znali kud biste bez nje: idite, istrebljujte se, da se zemlja, bar za časak, očisti od vašeg zla! Dosta mi vas je, svih skupa!
Kad se sretnem s ludim Srbinom, branim sve ono što sam, časak ranije, u razgovoru sa ludim Hrvatom, osporavao, a kad ostanem sam, pitam se: Bože, zar ću ih do kraja veka slušati? Zanimaju me jedino ljudi koji su iznad bedei podlosti, iznad gluposti, iznad sebe samih. Gde su? Ima li ih, igde?
Milovan Danojlić, odlomak iz knjige Muka duhu
