Piše: Nedim Sejdinović
Zbog trauma u našem društvu iz devedesetih jak je sentiment da je revizija svetskog poretka korisna za Srbiju, jer će za njenu politiku biti manje nadzora spoljnih aktera da je ograničavaju. Međutim, u toj kalkulaciji često se zaboravlja da bi krah takvog poretka izvesno bio poguban za manje razvijene države, kakva je i Srbija.
“Svet u kojem počinjemo (ponovo) da živimo zapravo je svet kakav je oduvek bio, sa izuzetkom kratkog perioda od 1945. donedavno, koji je istorijski sui generis. Svaka knjiga iz istorije ujedno je i svojevrsna ‘knjiga o džungli’, odnosno džungli haotičnih odnosa između konkurentskih sila i njihovih interesa. Liberalni svetski poredak, koji je SAD promovisao i branio nakon 1945, doneo je istorijski jedinstvenu uređenost svetskih odnosa, ekonomski prosperitet i međunarodnu saradnju, uprkos tome što nisu sve sile poštovale sva pravila (pa ni sama Amerika), i nikada nije u potpunosti odustao od tog okvira. Liberalni sistem se danas nalazi pred velikim izazovima, iznutra i spolja. Liberalizam je napadnut iznutra kroz populizam i nativizam, ali i spolja od sve ambicioznijih autoritarnih revizionističkih sila. SAD su unutar zapadnog sveta najfleksibilnija i najvitalnija sila, sila koja se brzo adaptira novoj realnosti i počinje da deluje u skladu sa tim i u svom okruženju, a u koje spada Grenland kao strateški važan. Kina ne poštuje odluke međunarodnih sudova i ima više od deset teritorijalnih sporova sa komšijama, Rusija je napala suverenu državu i proglasila deo njenih teritorija svojim. Amerika nema više podsticaj niti kapacitet da brani ceo dosadašnji poredak, ponaša se u skladu sa novom realnošću i direktnije brani svoje nacionalne interese, jer deluje da nema pred kim u svetu previše više da se pravda”, kaže na početku razgovora za “Vreme” Dimitrije Milić, spoljnopolitički analitičar i lider organizacije Novi treći put, koja produkuje političke analize, najviše analize međunarodnih odnosa i uticaja međunarodnih zbivanja na Srbiju i region.
“VREME”: Dakle, svet nije “poludeo” nego se vratio na “fabrička podešavanja”. No, gde se po vama nalaze duboki uzroci najnovije, ogoljene borbe za raspodelu svetske moći i potresa širom sveta?
DIMITRIJE MILIĆ: Najverovatnije usled kolapsa liberalnog svetskog poretka kroz postepeni pad relativne američke moći, odnosno njenog kapaciteta da taj poredak brani. Iako je on bio načelno baziran na pravilima, sprovođenje pravila garantovala je američka sila, od slobodne plovidbe, preko finansijskih tokova, do odvraćanja od ratova kroz superiornu vojnu silu. Kako su se fiskalni kapaciteti Amerike smanjili nakon krize 2008, ratova u Avganistanu i Iraku, kao i nemogućnosti uspostavljanja fiskalne discipline kod kuće, a autoritarni akteri ojačali, tako sve više sila pokušava da izazove zapadnu moć u različitim regionima ili se mnogi lideri sada manje plaše američkih pretnji. Primeri prošlogodišnjih vazdušnih udara u Iranu ili intervencije sa hapšenjem Madura u Venecueli pokazuju američku poruku da njena pažnja neće padati i da su njeni kapaciteti još uvek visoki, ali postoji svest da intervencije poput invazija na Irak ili Avganistan sada nisu moguće. Za takav vid angažovanja nema volje, što je dovoljan faktor nemogućnosti odvraćanja brojnih lidera da testiraju svoje ambicije. Sve to vraća svet u period pre dosadašnjeg poretka, u džungloviti haos međusobnog nadmetanja različitih sila iz ugla vrlo uskih interesa i smanjene saradnje.
Ko su sada glavni igrači na svetskoj političkoj sceni, da li Trampova politika može povratiti poljuljanu političku i ekonomsku moć SAD ili će je, naprotiv, dodatno urušiti?
U ovom mandatu Tramp deluje dosta bliže svojoj politici i odlučniji je u njenom sprovođenju, delom i zbog većeg iskustva nego u prvom, delom i zbog većeg samopouzdanja po povratku na vlast. Svet se, s druge strane, odlikuje sve disperzivnije raspoređenom moći, što se vidi najviše u ekonomiji, ali je primetno i u sferi tehnologije ili vojske. Trampova politika deluje da je toga svesna i jednim delom njegova pojava i jeste simbol pokušaja Amerike da izvede sopstveni “reinvention” u novim svetskim okolnostima kada više nema kapaciteta da se bavi svim svetskim pitanjima. Njegova politika izgleda kao želja Amerike da sama završi sa liberalnim svetskim poretkom, ali pod njenim uslovima, da se celokupan poredak ne bi raspao sam od sebe, po inerciji, što bi bilo manje predvidivo i moguće više na štetu interesa SAD. To se odlikuje korišćenjem prednosti koje Amerika ima kao najveći uvoznik na svetu: mogućnost ograničavanja pristupa američkom tržištu putem carina, da bi se dobili politički ili ekonomski ustupci od rivala i saveznika, potom mogućnosti čišćenja svog dvorišta od konkurentskog (prvenstveno kineskog) uticaja, redukovanja važnosti međunarodnih organizacija i njihovog finansiranja, kao i strane pomoći ili meke moći, a koju republikanci tradicionalno manje od demokrata uvažavaju kao validan alat spoljne politike. Trampov odnos prema saveznicima u Evropi jeste nov iz ugla stila, ali ne i iz ugla suštine. Republikanac Džordž Buš Mlađi i sam je imao problema u pridobijanju Nemačke i Francuske za svoje spoljnopolitičke akcije, te se više oslanjao na unilateralizam i “koalicije voljnih”. Ronald Regan je takođe bio skeptik u odnosu na evropske sile i njihov pristup prema SSSR i Istočnoj Evropi. U tom smislu Tramp je samo ekstremniji primer te politike u ekstremnijim globalnim uslovima.
Radikalni potezi, poput pomenute intervencije u Venecueli i hapšenja Madura, te najave “preuzimanja” Grenlanda, odjekuju širom sveta kao ključna vest. Šta je po vama smisao ovih akcija? Da li samo borba za kontrolu nafte i drugih prirodnih resursa ili simbolička demonstracija sile?
Tramp sprovodi politiku štapa i šargarepe u odnosu na američko blisko okruženje i ona se bazira na kriterijumima praćenja američke spoljne politike i bliskosti-udaljenosti od Kine. Maduro je ekstremniji primer politike štapa, ali i pritisci na Panamu početkom prethodne godine ili na Kolumbiju prethodnih nedelja takođe su na sličnom tragu. Politika šargarepe se odlikuje ogromnom pomoći saveznicima iz regiona, poput podrške politici Bukelea u El Salvadoru ili ogromnoj finansijskoj pomoći – 40 milijardi dolara – vladi Havijera Mileija u Argentini, čime je jednoj zemlji dato više novca nego što je iznosio godišnji budžet ugašenog USAID za ceo svet. Amerika sada direktnije koristi svoju moć u bliskom komšiluku, koji je manje stabilan nego ranije, prilično sarađuje sa Kinom i još uvek je izvoznik kriminala i nelegalne migracije ka Americi.
Kada je reč o Grenlandu, tu se više radi o Trampovom nepoverenju u sposobnost Danske da kontroliše ovu teritoriju. Radi se o teritoriji veličine Meksika, a koja se nalazi u neposrednom američkom okruženju i strateški je važna za nadmetanje na Arktiku. Teritorija je strateški važna za američku nacionalnu bezbednost, a uprkos ogromnim izdacima danske vlade svake godine, lokalna populacija od pedesetak hiljada ljudi želi da se otcepi i kroz decenije ima sve veću autonomiju, na granici nezavisnosti. Grenlandska vlada već je dozvolila rad kineskim kompanijama i u aprilu prethodne godine najavila je saradnju sa Kinom kao strateški prioritet. Iz ugla američkih interesa realna je procena da Danska nema snage da Grenland kontroliše i drži uz sebe, hipotetički vojno brani, a da bi posledice propasti danske kontrole više pogodile SAD nego samu Dansku i stvorile novu odskočnu dasku za kineski uticaj u američkom dvorištu.
Napisano je mnogo tekstova i analiza o odnosu SAD i Rusije, Trampa i Putina. Kako vam se čini, u kojoj meri je Trampov drugi predsednički mandat promenio ove odnose?
Brojni američki lideri pokušavali su da ostvare detant u odnosima sa Rusijom. To je pokušao Džordž Buš Mlađi u prvom mandatu, kao i Barak Obama, takođe u prvom mandatu, ali i sam Donald Tramp, u prvom mandatu i kroz susret u Helsinkiju. Ovi pokušaji nisu urodili plodom i posle svakog neuspeha sledila je eskalacija sa ruske strane, od napada na Gruziju 2008, aneksije Krima i sponzorisanja pobune u Donbasu 2014. do direktne agresije na Ukrajinu 2022. Jednim delom, to je posledica manjka poverenja između dve sile, kao i različitih načina na koje Moskva i Vašington tumače rusku ulogu u Istočnoj Evropi. Drugi razlog je manji presek zajedničkih interesa, gde je ekonomska razmena dve sile tradicionalno niska, a tačke u kojima su njihovi interesi sukobljeni značajno brojnije. Treći razlog je trauma Rusije od raspada SSSR i ekonomskih nestabilnosti tokom devedesetih, usled čega se popuštanje Zapadu i bliskom ruskom okruženju tumači kao slabost. Ipak, zbog svoje veličine, ekonomske snage i tehnološkog napretka, Kina ostaje zaista glavni respektabilni konkurent SAD na globalnom nivou, ali i uz još uvek veliki stepen ekonomske međuzavisnosti koji onemogućava veće eskalacije. Dokle god Kina ima ekonomski rast i tehnološki napreduje, ona će tu novu ekonomsku moć pretvarati i u političku i vojnu. Jedino ekonomska stagnacija ove države ili unutrašnja kriza mogu da oslabe nastavak rasta njene moći.
Iako je obećao suprotno, Tramp odustaje od intervencije u Iranu i pored činjenice da tamošnji režim vrši jezivu odmazdu protiv građana koji su se zalagali za vrednosti koje je, bar donedavno, nedvosmisleno baštinio i SAD. Čini se da Tramp može svojim biračima objasniti samo intervencije koje donose jasnu ekonomsku korist SAD?
U ovom slučaju, kao i u slučajevima svih bliskoistočnih država u pogledu eksterne intervencije, najveći problem glasi: šta raditi dan posle? U pitanju su, generalno, društva niskog poverenja, gde je vera u državu, institucije i naciju niska, a mnogo veća vera postoji u svoju porodicu, pleme ili selo. Zbog toga su navedena društva teška za demokratizaciju, ako se izuzmu urbani centri sa vesternizovanom srednjom klasom i delom elita, a opasnost uvek leži i u tome da brza erozija postojećih režima bez adekvatne zamene može da proizvede haos koji može da postane i regionalni haos, te da onda zahteva dodatno spoljašnje (američko) angažovanje. Zbog toga su, poučeni prethodnim iskustvima sa Bliskog istoka, vašingtonski donosioci odluka skeptičniji prema direktno agresivnijoj politici sa potencijalno nepredvidivim ishodima. U pojedinim društvima napad spolja može da stvori unutrašnju koheziju i da, čak i kada su diktatori nepopularni, prođe njihov spin: da ne napadaju oni državu zbog njega, već njega jer zapravo ciljaju državu. Pad režima u Iranu bio bi veliki trijumf Amerike, ali je, naravno, pitanje po kojoj ceni ili da li se isplati u kontekstu spoljašnje intervencije. Deluje da Trampova procena govori da je u ovom trenutku “dara veća nego mera”.
Šta ogoljena međunarodna politika donosi svetu? Da li ulazimo u period u kojem se skidaju sve rukavice i maske, u kojem će velike sile porobljavati slabije isključivo i neprikriveno samo zarad ekonomskih interesa? Znamo kakve su katastrofalne posledice takve politike ostavljale u prošlosti.
Međunarodno pravo, međunarodne organizacije i postojanje međunarodnih pravila najbolja su garancija koju male i slabije države mogu da imaju. Ukoliko nema međunarodnog prava, onda vlada pravo jačeg, odnosno pravo sile, kakav je bio slučaj u ranijim istorijskim epohama, a što je na štetu malih i slabih država. Različite sile su svakako kršile međunarodno pravo i nisu uvek imale za cilj da obezbede legalitet svojih akcija, ali su težile da imaju barem legitimitet za njih kroz svojevrsna objašnjenja ugroženosti njihove ili svetske bezbednosti, sprečavanja humanitarne katastrofe ili nekih trećih razloga. Dokle god su države tražile kakav-takav međunarodni legitimitet za svoje akcije, to je bilo pozitivno čak i kada legalnosti nije bilo, jer je podrazumevalo da je nekome u svetu do toga stalo. U poslednjim primerima sve manje vidimo potrebu da se traži bilo kakav legitimitet, te su države sve otvorenije da unilateralno ispunjavaju svoje interese, a da publike koja će to osuditi ili više nema ili njeno mišljenje više nije bitno. To jeste opasnost za ceo svet i čitavi regioni mogu da postanu znatno lošije i nestabilnije mesto za život.
Čini se da je Evropa, uz nekoliko drugih zemalja, ostala usamljena na braniku civilizacijskih vrednosti za koje smo mislili da su bar na zapadu zacementirane, kao što su ljudska prava, nezavisne institucije, vladavina zakona, međunarodni odnosi koji počivaju na međunarodnom pravu i slično?
Države se različito ponašaju kada imaju i kada nemaju moć. Ko ima tvrdu moć, mnogo je radije koristi i razmišlja o njenoj upotrebi ili kako se često kaže: “ko ima čekić, problemi mu često deluju kao ekseri”. Evropska unija (još) ima ekonomsku moć, ali ta se moć, barem od kraja Hladnog rata do početka rata u Ukrajini, nije transformisala u vojnu moć, već se dešavao obrnut proces. Evropske države su već ograničene vojne kapacitete iz perioda Hladnog rata redukovale i samim tim redukovale i svoju moć vojnog odvraćanja, čime su promenile i način na koji rezonuju u svetskim okolnostima i spoljnopolitičkim delovanjima. Države EU su sklonije da regulišu nove tehnologije i otežavaju njihovo usvajanje, nego da budu njihovi pioniri. Zbog svega toga vrednosti koje EU zastupa mogu da budu ugrožene, jer iza njihove odbrane i potencijalne ponovne ekspanzije ne stoji sila koja može da ih prati ili tehnologija koja će EU omogućiti buduću konkretnost. Dokle god evropske države ne povećaju svoje vojne kapacitete, ne uđu uspešnije u tehnološku trku i asertivnije se ne postave na globalnoj sceni, sve više rizikuju da dožive svoj “vek poniženja”, koji je Kina doživela nakon sličnog delovanja dinastija Ming i Ćing, koje su, kroz moralnu aroganciju bez utemeljenja u realnoj sili i sa skepsom prema novim tehnologijama i tendenciji ka preregulaciji i samoizolaciji, ostavile veoma ranjivu državu za spoljne asertivne sile koje su to koristile.
EU je dakle prepuštena samoj sebi. Može li Evropa izdržati? Šta ona može da ponudi?
Evropa ima respektabilnu ekonomsku moć, broj stanovnika i obrazovanu radnu snagu, ali i institucije neadekvatne da brzo donose odluke u haotičnom svetu, nejasno liderstvo, sklonost ka birokratskoj regulaciji svega (a naročito tehnologija) uz maksimalno izbegavanje rizika i neadekvatnu vojnu silu koja zbog postojanja više od 20 različitih vojski nije ni optimizovana. Sve to je moglo da funkcioniše dokle god je postojala američka vojna zaštita i samim tim istorijski luksuz jednog regiona sveta da ne mora da troši na odbranu i da čak ne razmišlja u tim kategorijama, a sve zahvaljujući prisustvu SAD. Evropa je tako bila najveći tranzicioni dobitnik iz haotičnog svetskog poretka (za koji su bile odgovorne najviše evropske imperijalne sile i njihova rivalstva koja su izazvala dva svetska rata) u liberalni svetski poredak, u kom su Evropljani živeli nikada mirnije i nikada prosperitetnije. Istina je da ni Evropljani nisu previše investirali u opstanak takvog poretka globalno i u njegovo održavanje, već je tu ulogu preuzimao SAD, uz periodičnu podršku Ujedinjenog Kraljevstva. Sada, sa naglim padom interesovanja i kapaciteta SAD da vrši tu funkciju u Evropi (a izgleda i svetu), ovaj kontinent rizikuje da bude najveći tranzicioni gubitnik, ako se ne adaptira.
Kako sve ovo može da utiče na Srbiju i njen autoritarni režim? Da li Vučiću zapravo odgovaraju svi ovi krizni događaji?
Od nacionalističkog dela domaće političke elite često se može čuti teza da je potrebno da Srbija sačeka bolje međunarodne okolnosti i da joj je to u interesu. To dominantno dolazi kao proizvod traume iz devedesetih i percepcije da je liberalni svetski poredak postavljen protiv interesa Srbije, jer je Srbija bila verovatno i najveći tranzicioni gubitnik sa završetkom Hladnog rata. Dok je period od 1990. do početka dvehiljaditih bio istorijski najstabilniji period na svetu, sa veoma malo ratova i žrtava u njima, naš region je bio u ratnom stanju, a Srbija je dobar deo tog perioda bila izolovana od sveta koji je imao najduži kontinuirani ekonomski prosperitet. Zbog svih ovih trauma, u našem društvu jak je sentiment da je revizija svetskog poretka korisna za Srbiju, jer će za njenu politiku biti manje nadzora spoljnih aktera da je ograničavaju. Međutim, u toj kalkulaciji često se zaboravlja da bi krah takvog poretka izvesno bio poguban za manje razvijene države, kakva je i Srbija, jer znači manje strane i razvojne pomoći, teži dolazak do stranih tržišta, teže tehnološke transfere, više rizika od nestabilnosti i veće šanse za subverzivno delovanje velikih sila, koje mogu da se takmiče preko leđa Srbije ili regiona. Deluje da se krizi svetskog poretka u Srbiji raduju ljudi ne zbog naše konkretne koristi, već tuđe (zapadne) štete. Zvuči kao lisica iz Ezopove basne koja je, kada nije uspela da dosegne sočno grožđe, rekla da je to grožđe verovatno kiselo, pa je bolje što ga nije pojela.
Jasno je da je Vučić na različite načine pokušavao da se udvara Trampu i njegovoj administraciji, ali da mu to nikako ne ide. S druge strane, Vučićev politički brat Orban kod Trampa prolazi mnogo bolje. U čemu je tajna?
Orban je lider države koja je članica EU i NATO, a što je samo po sebi strateška komparativna prednost. Član je organizacija u kojima njegov glas protiv može da promeni čitavu politiku organizacija kojima pripada ili da im bar odloži dejstvo ili ublaži efekat. To mu na međunarodnoj sceni daje veću težinu i više političke moći. Sem toga, Viktor Orban je podržao Donalda Trampa prilično eksplicitno i prilično rano u njegovoj kampanji za predsednika. Za republikance je takođe korisno da imaju političare unutar EU koji mogu da budu kontrateža evropskom mejnstrimu, dok je međunarodni uticaj Srbije znatno ograničeniji jer ona nije deo ovih organizacija, manja je država po broju stanovnika i ekonomski manje razvijena. Ne bi naravno trebalo potceniti uticaj koji Beograd može da ima na regionalnu politiku, a prvenstveno u BiH, Crnoj Gori i na Kosovu, ali je on nemerljivo manje snažan “aset” od uticaja na politiku EU i NATO prema spoljašnjim silama ili unutrašnjim pravilima.
Vladimir Đukanović: Strane direktne investicije. Zašto Srbija grize ruku koja je hrani?
Ukoliko dođe do smene vlasti u Srbiji, kako ona treba da formuliše svoju buduću spoljnu politiku? Za koga bi trebalo da se najviše veže?
Srbiju njena geografija i ekonomski odnosi vezuju za EU. Lokacijski ne može da bude na drugom mestu, okružena je državama članicama EU ili kandidatima za članstvo, a ostale velike sile su prilično daleko. Ekonomski se, uza sve trgovinske diversifikacije kroz različite ugovore o slobodnoj trgovini, nivo zavisnosti od evropskog tržišta nije drastičnije smanjio. Tokom 2024. Srbija je sa EU razmenila robu u vrednosti od preko 40 milijardi evra, sa Kinom ispod sedam milijardi, sa Rusijom nešto iznad dve milijarde, a sa SAD nešto ispod 1,5 milijardi. EU je tako bila skoro četiri puta veći trgovinski partner nego Kina, Rusija i SAD zajedno. EU i njene organizacije preteče bile su najvažniji ekonomski partner Srbije ne samo 2024. nego i 2014, kao i 2004, ali i u periodu posle ukidanja sankcija 1995. ili još tokom postojanja SFRJ, osamdesetih. Kada su evropske države odlučile da zabrane tranzit ruske nafte tankerima, tog momenta je ruska nafta prestala da stiže u Srbiju, a slično može da se desi i sa ruskim gasom. Zbog toga, teško je očekivati ekonomsku stabilnost bez stabilnih odnosa sa EU, ali je izvesno i teško očekivati političke reforme u Srbiji bez evropskog okvira koji na to obavezuje. Zbog toga, Srbija jeste vezana za EU, koji joj je glavni partner bez obzira na afinitete različitih delova društva ka različitim geografskim daljim svetskim silama.
Izvor: Vreme
