Piše: V. Strugar
Bogat i raznovrsan stvaralački opus tako je „zahvatio“ sve ono što predstavlja široki opseg njenih višestrukih umetničkih veština, a koje ima za sobom kao vrsni reditelj, romanopisac, pripovedač, esejista, prevodilac, univerzitetski profesor i pedagog.
– Iznenadila sam se, čovek nikada nije siguran u takvim trenucima. Jesam priželjkivala, bila sam vrlo zadovoljna kada su me kolege obavestile da sam predložena i kada sam prošla prvi krug i imala sve njihove glasove. Smatrala sam da je to lepo i dovoljno, nisam razmišljala kako će da se završi – kaže u izjavi za naš list Vida Ognjenović. – Drago mi je bilo da imam njihovo poverenje i podršku, da postoje ljudi koji misle da treba da budem akademik, pa konačni izbor bio ili ne bio… Jer, poznajem i one koji zaslužuju da to postanu, kao što je poznati književnik i prof. dr Mihajlo Pantić koji je dva-tri puta bio predlagan i nije prošao. Pomislila sam da ću i imati istu sudbinu, ali rekla sam sebi lepo je biti u društvu Mihajla Pantića.
Da li je SANU uspela da sačuva svoj autoritet u vreme mnogih upitnih vrednosti i „titulu“ sopstvenog članstva?
– To jeste titula, nije neko slučajno zvanje. SANU je, naravno, imala svojih uspona i padova, ali je preživela vek i po. Značajna je i ozbiljna ustanova u svakoj zemlji, smešno bi bilo da kažem da sam ravnodušna i da me to ne zanima. Da tako mislim, mogla sam ranije da kažem „hvala na predlogu, ja ne želim“. Smatram da bi bilo, na neki način, previše narcisoidno, a ja ne spadam u takve ljude i ne bih volela na taj način pribavljam neku javnu pažnju.
Kada je reč o „običnim“ priznanjima, čini se da žiri nije uvek relevantan da bi baš svako priznanje dobitniku podjednako imponovalo?
– Priznanje kolega je najveće, jer se tu ljudi najbolje razumeju u ono što radite. Kada glumci, recimo, dobiju neku nagradu obično kažu da im je ona važna jer je dodeljuju oni koji najbolje znaju taj posao – drugi glumci.
Ponekad javnost misli da nečije delo dobije posebnu „težinu“ kada se stekne zvanje akademika?
– Teško mi je da to komentarišem, kažem, to je lepo priznanje za ostvarni rad, mada u mojim očima nema toliko uticaja. I dalje ću raditi ono što sam radila i gde se najbolje osećam, a to su pozorište i književnost. Ne vidim da me titula akademika na bilo koji način može da promeni. Verujem da nijedan moj kolega, poznati naučnik ili umetnik, nije zbog tog zvanja počeo drugačije da misli ili radi. Ovo bi trebalo da bude rezultat dugogodišnjeg rada, neko je procenio da je bilo uspešno i dobro. Mislim da je tako i sa svakim drugim akademikom.
Nastavićete, naravno, da se i dalje posvećujete režiji i pisanju. Šta od vas možemo da očekujemo?
– Trenutno radim na romanu koji sam malo zapostavila, pošto sam u međuvremenu napisala dve drame: „Poetesa“ i „Nadpop Kojović“. Mislim da ću nastupajuće godine završiti roman, a osim toga imam u planu neke režije svojih već napisanih komada. Spremam se da napišem i jednu dramu o Miklošu Radnotiju, pesniku koji je tokom Drugog svetskog rata bio u logoru u Boru. Tu je ostavio jednu sveščicu, takozvanu Borsku svesku Mikloša Radnotija, olovkom pisane stihove tokom `42. i `43. godine. Veoma je zanimljiv mađarski pesnik i prozni pisac jevrejskog porekla. Jedan od boljih književnika svoga doba koji je tu, u Boru, završio život. Pisao je i poslednjim dahom, nije prestajao do samog plotuna… Time ću da se bavim, da vidim šta tu sve ima i skupljam građu. Iz moje radionice ništa više ne mogu da referišem.
Izvor: Novosti
