Црногорска економија је током претходне двије деценије биљежила раст запослености, броја компанија и номиналног бруто домаћег производа, али тај напредак није био праћен растом продуктивности, јачањем извоза и промјеном структуре привреде, оцијенио је професор др Василије Костић.
Коментаришући резултате недавно објављене „Анализе црногорске економије у периоду 2006–2026“, коју је припремила Привредна комора Црне Горе, Костић упозорава да податак према којем је продуктивност рада данас нижа него 2006. године најбоље осликава стварно стање домаће економије.
Анализа је показала да је запосленост за двије деценије порасла за 79 одсто, али да раст броја запослених није довео до већег стварања вриједности по запосленом. Према ријечима Костића, управо тај податак разоткрива дугогодишње слабости црногорске економске политике.
Бечки институт: Црна Гора међу најбрже растућим економијама Западног Балкана
„Ако бисмо жељели да одаберемо показатељ који у крајњем, суштински, најбоље осликава стање црногорске економије, онда је то показатељ продуктивности. Овај податак у потпуности је разоткрио запањујућу неефикасност црногорске економске политике у протеклих двадесет година, на коју указујемо готово исто толико“, наводи Костић.
Колики је временски период Црна Гора изгубила за развој, како објашњава наш саговорник, може се сагледати и кроз поређење са земљама које су за свега неколико деценија потпуно трансформисале своју економију.
„О томе колико је времена изгубљено за развој Црне Горе говори, на примјер, податак да је Јужна Кореја од раних шездесетих до деведесетих година, дакле за тридесет година, од слабо развијене земље постала индустријски и економски гигант, са привредом међу двадесет најснажнијих у свијету и тренутним дохотком по глави становника већим од 37.000 долара, док је наш нешто већи од 13.000 еура“, указује Костић.
Раст заснован на потрошњи и презапослености
Економски раст од којег корист има цјелокупна заједница и који покреће стварни друштвени прогрес, сматра Костић, није остварен на једини економски оправдан начин – повећањем продуктивности, инвестирањем и интензивирањем економске активности, на чему би требало да се заснива и раст запослености.
Умјесто тога, раст је, како наглашава наш саговорник, остварен на начин који је у супротности са друштвено-економским прогресом.
„Такав раст у основи девастира економско ‘биће’ Црне Горе, примарно кроз аутономни раст потрошње – личне и државне, сходно политичким потребама – као и кроз логичан наставак такве праксе, односно презапосленост“, сматра Костић.
Такав модел, према његовим ријечима, уназађује економију на више начина. Његова главна посљедица није искључиво економска, већ има много шири социо-економски карактер и представља озбиљну препреку општем развоју друштва.
„Статус појединца у друштву не произилази из његових заслуга, способности и продуктивности, већ из његове ‘умрежености’, односно његових веза“, наводи Костић.
Четири страна туриста на једног становника: Црна Гора четврта у Европи
У таквом друштвеном амбијенту, како додаје, његови протагонисти, због одсуства видљивих манифестација кризе, закључују и јавности намећу слику да економији иде добро.
Међутим, одсуство кризе и успјешност економије нијесу исто.
„Могуће је имати стабилност економије без напретка, као што је могуће избјегавати депресију без остварења солидног економског раста. Све функционише, али напретка нема – била би цинична опсервација“, поручује Костић.
„Маказе дефицита“ трајно подривају одрживост економије
Анализа ПКЦГ показала је и да је покривеност увоза извозом пала са око 30 на свега 13 одсто, док је покривеност дефицита текућег рачуна страним инвестицијама смањена на 31,6 одсто, што је најнижи ниво у посљедњих 15 година.
Раст економије уз истовремени пад продуктивности, како наглашава наш саговорник, представља оквир у којем треба посматрати готово све остале показатеље црногорске економије.
„Раст економије уз пад продуктивности, у складу са већ реченим, представља рам за слику читаве економије, која, нажалост, не може бити свијетлог колорита. Напротив“, оцјењује Костић.
У том смислу, додаје, логичан је и историјски пад покривености увоза извозом и смањење покривености дефицита текућег рачуна, до којег долази усљед слабијег прилива страних инвестиција.
„И на овим показатељима се, у извјесној мјери, илуструје прикривени процес девастирања економије Црне Горе, утемељен на њеном вјештачком расту праћеном падом продуктивности“, наводи Костић.
Према његовим ријечима, „маказе дефицита“, које чине спољнотрговински дефицит и дефицит текућег рачуна, представљају структурну слабост која систематски и трајно подрива стабилизацију црногорске економије.
Та слабост, сматра професор Костић, отежава опоравак привреде и фискалну консолидацију и стоји на путу дугорочне одрживости економског система.
„Песимистични исходи као посљедица ових показатеља су вишеструки и тешки: неликвидност, раст задужености, успорен економски раст, пад стандарда, инфлација и пад кредитног потенцијала“, упозорава Костић.
Свака од тих посљедица, како објашњава, већ је присутна у одређеној мјери и може ескалирати до нивоа који би могао да генерише економску кризу.
Прокоцкана шанса за боље усмјеравање страних инвестиција
Подаци из анализе показују да се структура страних директних инвестиција поново окреће ка некретнинама, на које отпада око 49 одсто укупног прилива СДИ, за разлику од периода када је већи дио инвестиција био усмјерен према производњи.
Костић сматра да су токови страних инвестиција динамичан процес којим се у рационално уређеним економијама пажљиво управља.
„Нарочито се овим процесом управља у земљама којима недостају стране инвестиције и које немају сопствену акумулацију потребну за развој“, објашњава Костић.
Развојна политика би, према његовим ријечима, морала да садржи јасан сегмент управљања токовима страних директних инвестиција, јер свака врста инвестиције није једнако добродошла и пожељна са становишта земље која прима капитал.
Просјечна плата у Црној Гори 1.029 еура, највеће плате у финансијама, енергетици и ИЦТ сектору
Како наглашава наш саговорник, логично је и очекивано да са протоком времена у земљама транзиционе економије, каква је Црна Гора, прилив страних директних инвестиција постепено слаби.
Једнако би било логично, додаје, да су ти приливи били најснажнији на почетку самог процеса економске трансформације.
„Међутим, треба рећи да ће начин на који управљате приливима на почетку процеса у великој мјери опредијелити касније инвестиционе фазе, односно обим прилива страних директних инвестиција“, указује Костић.
У Црној Гори је, према његовој оцјени, сам процес био оптерећен прилично озбиљним слабостима у управљању, док индустријске политике нијесу значајније допринијеле усмјеравању инвестиција према развојним приоритетима.
„Та шанса је прокоцкана и не може се вратити, јер је процес далеко одмакао, а сада је потпуно другачији амбијент, и у институционалном и у просторном смислу“, сматра Костић.
Слабости у управљању приливом страног капитала, како објашњава, прије свега су се манифестовале кроз негативан утицај слободног улагања у некретнине.
Таква улагања изазвала су енорман раст цијена некретнина, који се ефектом преливања пренио на остале секторе и допринио расту општег нивоа цијена у држави.
„Као посљедицу, то је имало снажан притисак на стандард грађана и на њихов социјални статус“, наводи Костић.
Деиндустријализација није неповратан процес
Учешће индустрије у црногорском БДП-у смањено је са 14,9 на 8,3 одсто, док је истовремено опадало и учешће пољопривреде.
Ипак, Костић не сматра да су пад индустријске и пољопривредне производње процеси које Црна Гора више не може да преокрене.
„Пад индустријске производње, као и пад пољопривредне производње, може бити аутономан, али може бити и посљедица индустријских политика, односно, прије свега, развојних политика. Ни једно ни друго није иреверзибилан, односно неповратан процес“, истиче Костић.
Преокрет је, према његовом мишљењу, могућ, али зависи од стратегије дугорочног развоја земље и правилног одређивања развојних приоритета.
„Политика развоја и, у складу са њом, индустријска политика морале би да дефинишу конкурентски, а не компаративни модел“, сматра Костић.
То би значило да Црна Гора треба да производи оно у чему може да оствари конкурентску предност и да равноправно конкурише на тржишту, а не само оно за шта већ посједује одређене компаративне предности, што је сада доминантан приступ.
„Потребна нам је индустрија са високим степеном технолошке обраде, а не производња заснована на сировинама. То нам диктирају наши макроекономски показатељи и стратегија дугорочног развоја земље“, указује Костић.
У том смислу, како наглашава наш саговорник, пољопривреда је од изузетне важности за Црну Гору, нарочито због великог увозног дисбаланса, због чега јој треба посветити много већу пажњу.
„Пољопривреда неће бити мотор развоја, али може бити његов замајац“, закључује Костић.
Пад јавног дуга дијелом посљедица инфлационог раста
Јавни дуг Црне Горе смањен је са 106,4 одсто БДП-а, колико је износио 2020. године, на око 63,5 одсто БДП-а у 2025. години.
Ипак, поставља се питање да ли је смањење удјела дуга резултат фискалне дисциплине или прије свега математичка посљедица брзог раста номиналног БДП-а.
Костић упозорава да у економији која није постављена на здравим основама и мала промјена може имати значајан ефекат, налик такозваном „ефекту лептира“.
„Таква је ситуација и са нашим дугом, и не само са њим, већ и са свим другим макроекономским варијаблама“, наводи Костић.
Смањење удјела јавног дуга у БДП-у, како објашњава, резултат је оба утицаја – одређене фискалне дисциплине, али и релативног раста бруто домаћег производа, који је довео до мањег процентуалног учешћа дуга.
„То је класична посљедица инфлационог раста“, истиче наш саговорник.
Костић подсјећа да су у економији кључне реалне, а не номиналне промјене, због чега је сам ниво дуга мање важан од перформанси економије, прије свега њене отпорности и динамичности.
„Смањење или повећање дуга неће само по себи унаприједити економију“, сматра Костић.
Разумљиво је, додаје, да није свеједно колики је дуг, али је много важније да ли ће Црна Гора развити способност да њена економија функционише без озбиљнијих проблема чак и у условима високог нивоа задужености.
Привредна комора у анализи предвиђа могућност да БДП по становнику у Црној Гори до 2035. године достигне између 65 и 70 одсто просјека Европске уније, у односу на садашњих приближно 54 одсто.
Костић, међутим, сматра да је тај циљ, имајући у виду стање економије, перспективе раста и развоја, као и одсуство стратешког и оперативног планирања, прије израз жеље него реално достижан резултат.
„Имајући у виду стање наше економије, а нарочито перспективе раста и развоја, односно одсуство стратешког и оперативног планирања развоја, вјерујем да је бројка о којој говоримо прије жеља него нешто што је могуће реализовати“, оцјењује Костић.
Претпоставља да се приликом формулисања тог циља рачунало и на скоро приступање Црне Горе Европској унији, које би требало да створи опште подстицајно економско и институционално окружење.
То је, према његовом мишљењу, вјероватно разлог због којег се пројекцијама приступило толико амбициозно.
Ипак, како поново наглашава наш саговорник, највећи проблем домаће економије остаје продуктивност.
„Наш главни проблем јесте продуктивност, уз низ других слабости, али раст продуктивности је алфа и омега онога што нама треба“, поручује Костић.
Продуктивност повезује готово све ризике
Анализа ПКЦГ упозорава да „брз раст није исто што и здрав раст“, а међу кључним ризицима за црногорску економију наводи ниску продуктивност, увозну зависност, доминацију инвестиција у некретнине и неповољне демографске трендове.
Костић оцјењује да анализа, која, како истиче, заслужује сваку похвалу, правилно констатује да брзи раст може бити једнако опасан као и спор раст.
Ипак, ту формулацију би дјелимично кориговао.
„Можда бих ту изјаву кориговао за нијансу у дијелу ‘пребрзи’, а не ‘брзи’ раст“, наводи Костић.
Пребрзи раст значи да економија нема довољно ресурса да подржи експоненцијално повећање активности.
„Због тога такав раст брзо малакса, уз знатно веће трошкове од дотадашњих“, објашњава наш саговорник.
Када је ријеч о избору највећег појединачног ризика између продуктивности, увозне зависности, инвестиција у некретнине и демографије, Костић сматра да их је тешко посматрати одвојено.
„О показатељима које сте навели као појединачним ризицима тешко је говорити, јер су они међусобно условљени и повезани и не би било консеквентно издвајати само један“, сматра Костић.
Ипак, продуктивност се издваја као најобухватнији показатељ.
„Продуктивност на најобухватнији начин повезује наведене показатеље, јер у себи интегрише продуктивност рада, капитала, као и факторску продуктивност“, указује Костић.
Већи број фирми пожељан, али не значи аутоматски јачу привреду
Број активних пословних субјеката у Црној Гори порастао је за око 215 одсто у односу на 2009. годину и достигао 63.823, док у земљи послује и приближно 30.000 компанија са страним капиталом.
Седам милиона тона отпада: Еколошка темпирана бомба код КАП-а иде у санацију
Међутим, тако брз раст броја предузећа не мора аутоматски значити да црногорска привреда постаје снажнија, продуктивнија и извозно конкурентнија.
Костић подсјећа да микро, мала и средња предузећа чине чак 99 одсто црногорских предузећа и стварају више од 76 одсто бруто додате вриједности, која се разликује од бруто домаћег производа.
„То је, у ствари, и најважнији показатељ, тако да је њихов утицај неспоран“, наводи Костић.
Раст броја предузећа, према његовим ријечима, не значи аутоматски да привреда јача, али у сваком случају представља пожељан тренд.
„Већи број фирми значи и већу вјероватноћу да ће привреда да јача“, сматра наш саговорник.
Разлог лежи у чињеници да је животни вијек великог дијела новооснованих компанија релативно кратак.
„Статистика животног вијека новооснованих фирми сугерише да од десет новооснованих предузећа пет не доживи трећу годину, а од преосталих пет само двије фирме доживе седму годину пословања“, наводи Костић.
Проценат преживљавања новооснованих фирми је, дакле, мали, због чега је спор и процес током којег оне почињу да остварују значајнији утицај на привреду.
Ипак, како закључује Костић, за сваку економију је од кључне важности да се број новооснованих предузећа стално повећава, јер и у економији важи закон великих бројева.
„То је и разлог због којег готово све земље, а нарочито најразвијеније, имају развијен систем подршке и подстицања формирања малог бизниса“, закључује професор др Василије Костић.
Извор: Банкар.ме
