Пише: Александра Нинковић
У науци не може да се каже ко је најбољи, али Милутин Миланковић јесте отац научног канона, кога су на свим странама света настојали да оборе и нису успели у томе. Канон је у науци највеће достигнуће. Тако да се може рећи да је Милутин Миланковић, ако се тако гледа био највећи српски научник.
Рећи ћу вам: старост га је сачувала од комуниста, обрушили би се на њега да није имао толико година. Шета се једном Калемегданом са пријатељем, и овај га упита: да ли је Милутине време за нови канон, а Милутин му одговара: мој пријатељу то време је одавно прошло, остало је само време за Марка Краљевића.
И тада пише велики есеј о Марку Краљевићу. Обожавао је песму Марко Краљевић и Муса Кесеџија. Тесла је преводио на енглески неке стихове које је Исидора Секулић сматрала најлепшим управо у тој песми, али познато је да је Миланковићу отац када је имао шест година читао ову песму, а Милутин због страшних речи и изгледа Марка Краљевића почиње да плаче и јеца. Отац затвара књигу и каже: Милутине, ја ти ову песму више нећу читати. Кроз пар дана прилази му Милутин, отац му каже, запамти нећу ти читати песму, али Милутин почиње да изговара песму, како он изговар песму, тако је његов отац почео да плаче. Никада му више није рекао, сувише си мали за неке ствари.
Марко Краљевић је идеал не само нашег народног песништва, него и наших звездобројаца и Пупина и Тесле и Милутина Миланковића, без њега се они не могу посматрати.
Задивљена сам када помислим да је Милутин предавао у Бечу за велике новце, али је оставио посао и дошао у Београд да би радио са нашим студентима. Велика је прича да је неко време током рата завршио и у затвору, али каже, тада ми је у мраку постало јасно све о планетама и небу. Наравно утицајни људи су га спасили да иде у кућни притвор.
Био је веома храбар човек. Данас бисмо рекли, био је антикомуниста и комунисти би се обрушили на њега без обзира на науку, године су га сачувале.
Милутин Миланковић био је веома болешњиво дете, а и у одраслом добу често је боловао. Прича о тренутку када је био у кочијама, покривен ћебенцетом, ветар је ћебенце тргао са њега и утицао на његова плућа.Тада је једва преживео, добио је упалу плућа али су мама и бака бринуле о њему нон стоп. Каже толико су бринуле, када би касније потрчао носиле су резервни џемпер, морао сам да се пресвучем сваки пут када би потрчао.
Наравно да слика када Милутин гледа у звезде, оставља без даха. Тако почиње његов пут и са песмом о Марку Краљевићу тај пут постаје садржајнији. Његова животна мудрост и храброст у ова два тренутка могу се пронаћи.
Кант је записао звездано небо надамном, морални закон у мени, то је мисао које се најбоље и највише односи на Милутина Миланковића.
Иако је његова наука лежала под звездама, он је писао о другим људима, на пример о Мики Аласу, Јовану Цвијићу и Кости Стојановићу.. И сада када њих нема на овој земљи они су оставили траг, прича Миланковић. Једна књига могла је да буде не о науци, него есеј о овим знаменитим људима.
Да, опет ћу рећи звездано небо над њим и у њему морални закон. Био је најбољи пријатељ Мике Аласа, писао му је чак и песме, има дивних анегдота како је покушавао да научи непливача Мику Аласа да плива, али Мика Алас је побегао. На крају живота Милутин га је звао и рекао му довешћу лекара, да те прегледају, Мика Алас му је рекао немој, пусти ме да умрем тихо и мирно, и пустио га је. Упокојио се Мика Алас како је желео, тихо без било чега.
Најбоља књига у историји српске књижевности је Аутобиографија Милутина Миланковића, то су његова сећања, наравно оригинал има више од 1.000 страна, али штампано је само до 170. И опет су се комунисти умешали, па су поглавље његово које носи назив Природа или Бог, они приредили као Природа или Бод. Тако да топло препоручујем да се осврнете и погледате књигу писану љубављу и памећу, Сећања Милутина Миланковића. Он указује како је један Ђорђе, Србин, основао прву кафетерију у Бечу, она и данас постоји, јер Турци су послали зрна кафе, нико није знао шта са њима да се ради, нико осим њега, тако да је направио прву кафу у Бечу. И мноштво других, фино истакнутих, детаља остало је у Миланковићевим сећањима. Без њих ћемо тешко схватити и наше појединачно и народно постојање у свету.
Извор: Живот Цркве
