Миша Ђурковић: Коме сметају српски интелектуалци
21. јул, 2023.
Дуг пут Лигатуре до студентског парка: Прича о 30 година заборава и оживљавања вајарског дјела Миливоја Мишка Бабовића
21. јул, 2023.
Прикажи све

Костанић: Лаже ли ЕУ на дејтинг апликацијама?

Pixabay

Екстремна десница увјерљиво маршира изборима и анкетама широм Еуропе, а многи и даље крајњу заштиту демократских стандарда виде у институцијама Еуропске уније. Одакле та непоколобљива вјера? Зашто би крајње десна ЕУ била немогућа?

Pixabay

 

Ријетко који претплатник на либералну медијску оптику је пропустио уочити наводни парадокс у рецентној хрватској повијести. А тај парадокс каже да је друштвени и политички живот у Републици Хрватској био ближи еуропским демократским стандардима у периоду прије уласка у Еуропску унији него након постанка пуноправном чланицом. Објашњење се крије у самој процедури приступања: тада смо се, наиме, претварали да смо друштво без корупције и дискриминације како би нас строги учитељи наградили чланством, а чим смо чланство добили вратили смо се на оригиналне творничке поставке. Приступни преговори су, дакле, били лаж и обмана, трик балканских мешетара којим су преварени наивни Еуропљани којима, ето, није ни пало напамет да би их нетко могао тако изиграти.

Поред тога што су сами апарати за мјерење ступњева корупције и дискриминације крајње непоуздани, овај приступ пати од још неколико спорних методолошких момената. Међу њима се истиче занемаривање економске димензије недавне повијести. Наводно златно доба преговарачке демокрације коинцидирало је с економским бумом у другој половици првог десетљећа овог тисућљећа. Бум је био заснован на експлозији кредитних линија према кућанствима које су нас барем у потрошачком смислу приближиле замишљеном еуропском стандарду и олабавиле круте (пост)ратне динамике у политичком животу. Крај преговора и чекање на перону за улазак обиљежила је пак економска криза која је инспирирала нове, или барем освјежене, политичке идеје које нису исувише мариле за преговарачку демокрацију.

Међутим, занемаривање економске димензије није кључан проблем у том приступу. Кључан се проблем крије у крајње тврдоглавој политичкој идеји која у Еуропској унији види фундаменталну заштитницу демокрације. Без обзира на то што се догађало: крајње неуспјешно управљање економском кризом, брутална мигрантска политика, пословична бирократска мутавост… И даље постоји та тврда језгра увјерења да нас у крајњој линији једино ЕУ штити од колапса и осветничког наступа деснице. Или да преведемо у свијет сувремених дејтинг апликација. Хрватска је отпочетка муљала, лажно се представљала, варала око висине и након првог дејта “ghostala” партнерицу. Док је Еуропска унија отпочетка била онаква каква се и представљала, са свим својим слабостима и врлинама, али увијек поуздана.

Комотна десница

Да би приказали изворе тих предполитичких идеја о Еуропској унији или Еуропи као таквој које и даље баштине овдашњи (лијеви) либерали вратимо се неких десетак година уназад. Нас двадесетак, у својеврсном спин офу студентских блокада, одлучило је политичко-активистичку авантуру наставити ангажманом око референдума за улазак у Еуропску унију. Намјера је била освјежити расправу критиком Уније с лијевих позиција и одузимањем монопола десници на критику. У бројним аргументима које смо пласирали у јавни простор истицао се и онај по којем су радничка и социјална права изборена у оквиру националних демокрација и да Еуропска унија својим наднационалним политикама попут трговинских, монетарних и фискалних та права заобилазно и без политичких расправа смањује или ликвидира. На тај аргумент одговорила је једна истакнута загребачка феминисткиња, данас нажалост покојна, која нас је, уз значајну подршку већег дијела цивилног сектора, прогласила национал-социјалистима. Тај рефлекс није произлазио из непознавања политичке повијести двадесетог стољећа већ из непоколебљиве вјере у Еуропу као такву. Унаточ томе што је тај национал-социјализам настао управо у срцу Еуропе.

Наравно, ту је дошло и до семантичког кратког споја у којем су се злочини почињени недавно на овим просторима у име нација помијешали с националним демокрацијама као институционалним оквиром имплементације стечених социјалних права. И засигурно је до данас та оптика олабавила и у бројним страначким и НГО круговима критика Еуропске уније није табу тема, али и даље идеја о ЕУ као надполитичком ентитету који би нас на крају требао спасити стоји као непомични ослонац политичке епистемологије. Спасити од чега? Од крајње деснице. Али што ако козмополитска идеја Еуропске уније није једина? Што ако и десница може замислити Еуропску унију прилагођену њиховим замислима које нису у неком нарочитом раскораку с постојећим обрасцима институционалног функционирања Уније?

Надгледање у ЕУ, (Фото: Wondrium Daily)

У недавном је чланку, заснованој на књизи “Eurowhiteness: Culture, Empire and Race in the European Project” која би требала изаћи на јесен, Ханс Кунднани увјерљиво разложио зашто крајње десна Еуропска није незамислива. За почетак, Кунднани тврди да су идеје о напредној и козмополитској Еуропској унији замаглиле изгледну могућност заснивања етнорегионализма, тј. етничко/културне верзије еуропског идентитета који је аналоган етнонационализму и блиско повезан с идејом бијеле расе. С обзиром на политике на границама ЕУ пријелаз према нечему таквом не чини се нарочито незамисливим. Такођер, сматра Кунднани, снаге крајње деснице нису усредоточене искључиво на националну разину. У сувременом контексту, поготово у Еуропи, чак су и склоније оперирати на “цивилизацијској” разини. А и све је очитије да транснационална сурадња десних и екстремно десних партија није ништа парадоксално и немогуће. Напротив, та “десна интернационала” је итекако јака и сасвим је замислива снажнија еуропска интеграција на тим засадама ако се додатно оснаже трендови на националним изборима и потврде их они еуропски догодине.

Донедавно је једно од главних политичких горива крајње десних снага био еуроскептицизам. Међутим, чини се да растом популарности или преузимањем власти као у Италији, еуроскептицизам полако испарава. Као што су десничари у Хрватској своједобно схватили да либерали немају монопол на цивилно друштво тако и еуропска десница сад схваћа да либерали немају монопол на институције Еуропске уније.

Само их треба прилагодити свом смјеру, а основне економске поставке не дирати како се крупни капитал не би наљутио. Тој “природности” десног преузимања еуропских институција придонијела је и нормализација екстремне деснице кроз њено идеолошко приближавање десном центру. Или нешто конкретније: десни центар је преузео ставове везане за миграције, а крајња десница ставове о озбиљном функционирању економије. У тој се коалицији крије залог онога што Кунднани назива цивилизацијским заокретом Еуропске уније. Ради се о идеји Еуропе која није заснована на вриједностима попут владавине права или козмополитанизма већ на угрожености еуропске цивилизације. А зна се тко је угрожава.

  Пут ка потпуном цивилизацијском заокрету није зацртан, али чини се изгледном варијантом. Крајње је незахвално вући повијесне паралеле, поготово с толико бременитим међуратним периодом, али ова не претендира на повијесну истину већ на упозорење на потенцијал политичког сценарија.

Као што је десном центру тридесетих година прошлог стољећа била потребна крајња десница да угуши раднички покрет у Еуропи тако ће јој у наредном периоду можда бити потребна да с граница отјера све оне које ће климатске промјене гонити према сјевернијим крајевима. Без обзира на то који нам сценариј слиједи сигурно је само да нам институције Еуропске уније и идеја Еуропе као такве неће бити од претјеране помоћи.

Марко Костанић
Извор: Преокрет

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *