Пише: Роџер Берковиц
Превела: Милица Јовановић
Џо Бајден, у то време амерички сенатор из Делавера, написао је Хани Арент писмо 28. маја 1975:
Драга госпођице Арент,
Из недавног текста Тома Викера сазнао сам за ваше излагање на Бостонском двестогодишњем форуму. Као члан сенатског Комитета за спољне послове, веома сам заинтересован за примерак вашег предавања.
Хвала вам.С поштовањем,
Џозеф Р. Бајден млађиСенатор Сједињених Држава
Текст који сенатор Бајден помиње је „Лаж и слика“ новинара Тома Викера, објављен у Њујорк тајмсу 25. маја 1975. Говор Хане Арент о којем је ту реч насловљен је као „Рачуни за наплату“, који је Арент одржала 20. маја 1975. у бостонској дворани Фењул, а преносио га је и Национални јавни радио. Предавање је потом објављено у часопису New York review of books. Арент је изненада умрла неколико месеци касније, у децембру 1975. године, па је то остао један од њених последњих објављених есеја. Текст „Рачуни за наплату“ постхумно је поново објављен у изузетној збирци „Одговорност и пресуда“ коју је уредио Џером Кон.
Овај сложен есеј захвата у лажи и теоријске конфузије у тоталитаризму којима се Хана Арент бавила читавог живота, сада дубоко забринута због корупције и пропасти америчке републиканске традиције слободне власти. У тексту који је сенатор Бајден прочитао о њеном излагању, Том Викер пише: „Немогуће је кратким извештајем верно дочарати изузетан опсег и богатство говора госпођице Арент.“ Викер је посебно издвојио њено упозорење на „америчку тенденцију да се нежељена стварност замени сликом или фразом“, која је, како је тврдила, „нарасла до ’гигантских размера’ зато што је техникама односа с јавношћу – преузетим из њихове уобичајене функције ’да олакшају дистрибуцију робе’ – ’дозвољено да заузму наш политички живот’.“
У свом говору у Бостону, Арент истиче да се, захваљујући успону ове индустрије, више бавимо сликама него стварношћу. Ратујемо у Вијетнаму не зато што ће нам то донети реалну корист, већ зато што ће унапредити наш имиџ глобалне суперсиле. Морамо да стимулишемо привреду и подстичемо привредни раст не зато што ће то учинити економију бољом и произвести потребна добра, већ зато што људима требају радна места. Више нам је стало до имиџа суперсиле и имиџа економске силе него до „јасне, огољене бруталности чињеница, ствари какве јесу“ – наиме, да америчка моћ и америчко богатство еродирају, потпомогнути суманутим политикама које се правдају нереалним теоријама. Представе су супротстављене стварности као што теорије прикривају стварност. Арент се противи потрази за „дубљим узроцима“ у којој игноришемо очигледне чињенице.
Велики део анализе у тексту „Рачуни за наплату“ заснован је на њеном претходном есеју „Лагање у политици“ посвећеном обмани око рата у Вијетнаму. Када је 1971. прочитала Пентагонске папире, Арент је видела да је „основно питање које се ту покреће – обмана“. Амерички рат у Вијетнаму омогућиле су сваковрсне лажи, укључујући нетачне бројеве мртвих, прекрајане извештаје о штети и измишљотине о напредовању трупа. Вијетнам јој је показао да су Сједињене Државе у стању да читаву деценију воде рат средствима као што су програми пацификације и измештања становништва, дефолијација, напалм и противпешадијско оружје, тврдећи да тако спречавају комунистичку агресију и омогућавају безбедност Вијетнама и света за демократију.
За Хану Арент то је била лекција о лакоћи призивања геополитичке теорије којом политичари и технократе правдају војну интервенцију. Сувише се лако, показаће Арент, може прећи са хипотезе попут теорије домина на чињеницу да морамо водити рат да бисмо спасили Вијетнам.
Када пише о оним „интелектуалцима“ који су оправдавали рат, Арент констатује: „Нису им биле потребне чињенице ни информације; имали су ’теорију’, а сваки податак који се не уклапа био је порицан или игнорисан… Дефактуализација и решавање проблема су били добродошли јер је занемаривање стварности било инхерентно самим политикама и циљевима.“
У тексту „Рачуни за наплату“, Арент каже да су наша колективна аверзија према чињеницама и прихватање теорија и представа, рачуни који долазе на наплату. Теоријама је циљ да открију порекло и „дубље узроке“ онога што се дешава. „Постоји мноштво теорија о ’дубљем’ узроку избијања Првог или Другог светског рата, које се не заснивају на меланхоличној мудрости ретроспективе, већ на спекулацијама, прераслим у убеђења, о природи и судбини капитализма или социјализма, индустријског или постиндустријског доба, улоге науке и технологије и тако даље.“ Такве теорије, наставља Арент, „морају бити уверљиве, то јест, морају садржати исказе које већина разумних људи у одређеном тренутку може да прихвати; не могу захтевати прихватање невероватног.“
Проблем са теоријама је у томе што оне пружају уверљиво, смислено објашњење онога што се дешава. Па ипак, историја увек изнова потврђује да свет не следи никаква јасна и уверљива објашњења. Историја се састоји од невероватних и ванредних догађаја. Оно што се догодило у Вијетнаму, пише Арент, било је невероватно, баш као и оно што се догодило у нацистичкој Немачкој и совјетској Русији. Потреба и жеља за „дубљим узроцима“ и теоријама које објашњавају „шта јесте“ представљају бекство од „шока стварности“. То је одбијање да се једноставно каже шта јесте, што у својој необјашњивости „никада није било добродошло и често се уопште не толерише“.
Али кризе нашег доба, каже Арент, управо нису уверљиве; оне су „невероватне“. Овде се Арент враћа својој теми из књиге Извори тоталитаризма: настојање да објаснимо необичне догађаје историјским аналогијама или уверљивим тумачењима, изолује нас од „шока стварности“. Постоје тренуци, пише она, када морамо да се одупремо пориву да објаснимо кризе нашег доба и уместо тога суочимо се са „јасном, огољеном бруталношћу чињеница, ствари какве јесу“.
Есеј који је Џо Бајден тражио да прочита, говори, дакле, о кризи интелектуалаца и аналитичара који настоје да објасне свет у складу са дубљим узроцима и теоријама, и на тај начин измакну стварности. Овај феномен самообмањивања кроз стварање имиџа, забринута је Арент, квари америчку традицију директног суочавања са стварношћу без теоретисања и идеологизовања.
Не зна се да ли је Арент стигла да пошаље свој есеј сенатору Бајдену и да ли га је он икада прочитао. Али „Рачуни за наплату“, као једно од последњих јавних предавања и публикација Хане Арент, нешто попут њеног тестамента, представља упозорење да је величанствени експеримент слободе, америчка република, у опасности. Америчкој републици претило је одбијање да се сагледају саме чињенице, па „међу многим догађајима без преседана у овом веку, треба с пажњом размотрити нагло опадање моћи Сједињених Држава“. Управо се та чињеница, каже Арент, прикрива чежњом за упрошћеним теоријама и дубоком каузалном анализом која заправо замагљује фундаменталну чињеницу америчког опадања.
Лагање као начин живота
Одбијање да се види и „каже шта јесте“ постаје модус лагања као начин живота. Лаж није ништа ново у политици. Политичари одувек лажу. А лажи су се „увек сматрале оправданим у хитним случајевима“. Али Арент сматра алармантним канцероген раст машинерије за односе с јавношћу са Медисон авеније тако да обухвати све области политичког и економског живота, да лаж и избегавање стварности постану ствар принципа, да живот са теоријама и сликама прекрива „оно што јесте“ и да лагање постане начин живота.
„Лагање као начин живота“, примећује Арент, било је „прилично успешно у земљама под тоталитарном влашћу“. У тоталитарним режимима, лагање је било вођено идеологијама и наметнуто терором. Само је тоталитарни режим у стању да дрске и очигледне лажи учини уверљивим. То се ради тако што се, најпре, бирају просте идеолошке фикције – на пример, да јеврејска завера контролише светску политику – и организује логички кохерентан наратив око те фикције. Ове „чињенице“ нису објективне, али се у њих верује у склопу идеолошке фантазије, оне постају „стварни и недодирљиви елемент у животу, попут правила аритметике“. А пошто „чињеница“ јеврејске завере није чињеница већ ослонац логички кохерентног света, заштићена је од аргумената заснованих на стварности.
У тоталитарним државама, лагање је било вођено идеологијом и тако је имало логичку доследност која у потпуности одваја лаж од стварности, која је увек компликована и никада логична. Тоталитаризам обећава усамљеним масама оно што желе: логички кохерентну фантазију која замењује неуредну и непријатну стварност. Али тоталитарне државе су своје лажи могле да учврсте само терором – нормализацијом „пуког криминала“ којим би лажи биле потврђене масовним убиствима. Јер један сигуран начин да се „докаже“ чињеница јеврејске светске завере јесте да се Јевреји истребе, да се од њих створи непријатељ који тврдите да јесу. Применом криминала у политичком процесу у гигантским размерама, нацистичка Немачка је обезбедила веру у фиктивну идеолошку стварност.
Арент није сматрала да Сједињеним Државама прети тоталитаризам какав је постојао у нацистичкој Немачкој или бољшевичкој Русији. Знала је да јавно мњење у Сједињеним Државама, свесно опасности тоталитаризма, није било спремно да дозволи масовна убиства, логоре и терор. Па ипак, док пише у данима након безочног лагања о Вијетнаму, провале и заташкавања Вотергејта, неконтролисане инфлације и порицања економске кризе у земљи, Арент верује да је јавно мњење изгледа спремно да дозволи „све политичке преступе осим убиства“. Другим речима, ако „лагање као начин живота“ можда не подржава врсте доказа о криминалности тоталитарних држава, могло би да послужи за замагљивање и правдање нижег нивоа криминала у опадајућој америчкој републици.
Арент пише да се америчким политичарима рутински прашта лагање, па чак и очигледан криминал. Њен централни пример је Ричард Никсон у Вотергејту. Док су Никсонови злочини „били далеко од оне врсте криминала с којом смо некада поредили моћ“, чињенице јасно говоре да је у Никсоновој администрацији било многих које је толико привлачила „аура моћи, њене гламурозне замке“, да су себе сматрали изнад закона. Никсон и они око њега претпостављали су да могу проћи некажњено за своје злочине јер су веровали да су „сви људи заправо као они“. Мислили су да су сви људи, на крају крајева, поткупљиви. Тако су претпостављали да се судије, штампа и политичари могу купити или застрашити. Покушавали су да негирају стварност својих злочина ширећи представу о људској покварености – сви би људи учинили исто.
Насупрот логичкој идеолошкој кохерентности уз помоћ терора који подржава велику лаж у тоталитарним државама, Арент види да је лагање у америчкој републици током 1970-их било засновано на скривеној и убедљивој моћи слика. Никсон је настојао да владавину терором замени владавином „убеђивањем које се спроводи кроз притисак и манипулацију јавним мњењем“. На Никсоново запрепашћење, јавност није била подложна таквом притиску и манипулацији извршне власти. Срећом, пише Арент, Никсон је погрешио. Штампа и институције америчке републике су узвратиле. „Никсонова највећа грешка – поред тога што није спалио траке на време – јесте погрешна процена непоткупљивости судова и штампе.“
Па ипак, анализа разлога због којих су државни службеници и намештеници радили за Никсона, сабласно је позната. Арент пише: „У ретроспективи, изгледа да није било великих завера, већ ’само’ чврста решеност да се изврда сваки закон, по уставу или не, који би се испречио на путу похлепе и осветољубивости, а не тежња за потпуном моћи или некаквим кохерентним политичким програмом.“ Никсонов режим није био идеолошки, већ опседнут влашћу. „Другим речима, као да је гомила преваранта, прилично неталентованих мафијаша, успела да приграби управљање ’најмоћнијом силом на планети‘.“
Док је јавност у случају Вотергејта одбацила Никсонове покушаје да владу претвори у банду преваранта и прилично неталентованих мафијаша, и даље стоји чињеница да су они који су били осуђени за учешће у заташкавању, били „засути врло привлачним понудама издавача, штампе и кампуса да испричају своју причу“. Ова потражња за причама криминалаца била је, каже Арент, део континуиране „потражње за још лажи и измишљотина“. То је био и јесте знак да је јавност зависна од лажи и да жуди за утешним причама.
Коначно, Арент је видела како самооправдавајућа рационализација преваранта може бити убедљива за масе. То што Никсону ипак није пошло за руком да убеди јавно мњење да му опрости његове ситне преступе – не значи да неки будући председник неће успети управо у таквом подухвату.
И интелектуалци и масе навикли су на упрошћене и растерећујуће фикције, упозоравала је Арент. Нико не жели да види корупцију и трулеж у сржи Републике. А када трулеж постане тако видљива да се више не може порећи, лакше ју је оправдати и објаснити, него се побунити против ње као грозоте каква јесте. На то Арент мисли када каже да је наша аверзија према стварности дошла на наплату:
„Када дође време да се рачуни плате, покушајмо бар да то прихватимо, немојмо бежати у утопије – слике, теорије или сличне лудорије. Величина ове Републике била је у томе што је поштено признавала и најбоље и најгоре у човеку, све у име Слободе.“
Извор: Пешчаник
