Piše: Branko Čečen
Vučićev režim se u ovom trenutku jedva održava u životu. Ne zbog poluga vlasti, mnoge su i dalje u njegovim rukama, već zbog prirode tih poluga. Sve ovo dalje prečesto ostaje nenapisano, neizrečeno. Isto tako, sve ovo dalje je, kao i inače na FB, samo moje mišljenje.
Režimu je čak i novac problem. Ne za nesrećnu decu ispred Predsedništva ili autobuse za SNS miting – slamarice SNS-a i njegovih satelita su krcate milijardama evra. Nego su iznuđenim i nepromišljenim kompromisima naknadno očerupali i tako poharanu državnu kasicu-prasicu i sad su raskupusali budžet tako da je ovo trenutno zemlja u bankrotu koji samo nije došao na naplatu i koji režim krije. Bukvalno sisaju sve što mogu od građana, biznisa i iz budžeta, ali Vučić to radi već neko vreme zbog EXPO nesreće i nije mnogo ostalo, a svaki uvećan račun širi bes i nemire. Nelegalno usvojeni budžet je sada običan ostatak kockareve love koju je poneo u kazino sa “nepogrešivom metodom”, siguran u dobitak i tamo počeo ozbiljno da gubi. Ta lova obilno krvari, na sve strane.
Veći problem su, međutim, ljudi. I oni su poluge. Gledamo ih kako glume birače, studente, trudnice, “obezbeđenje”, za novac, očigledno. Drugi se pretvaraju da zaista obnašaju funkcije koje su im dodeljene – poslaničke, tužilačke, administrativne, direktorske… E, ti su trenutno, po svemu što čujem – izbezumljeni od straha. Bilo je potrebno vreme, ali su počeli da shvataju da je kriminal kojim su se bavili umesto radom na tim funkcijama – ozbiljan kriminal. Čuli su se sa advokatima koji su im objasnili da im baš i nema nekog vađenja, a i kolike su kazne zaprećene, zapljusnuo ih je bes na mrežama i ulicama, strepe od ideje da su dovoljno nevažni Vučiću da i njih prošeta sa lisicama na rukama do lokalnog MUP-a, pa kod dežurnog sudije, pred kamerama, “da ceo svet vidi”.
Prebacuju imovinu na “treća lica”, izvlače decu iz države sa džeparcima od kakvih se može kupiti stan u centru Beograda, traže kontakte sa “drugom stranom”, izokola, opet preko “trećih lica”, zapanjeni što mi svi nismo na istom kazanu, pod istom komandom i sa jednim umom. Prekjuče mi je jedan čovek rekao da ga je stara žena, rođaka vrlo važnog SNS-ovca oprezno ali i naivno, propitivala o tome da li mogu “ovi vaši mediji” da preskoče njenog rođaka malo, on bi da se “polako povuče”. Moj prijatelj apsolutno nikakve veze nema ni sa medijima, ni sa opozicijom, čovek je inženjer, samo nikada nije krio da razume kakvo je zlo ovaj režim. Ti ljudi jednostavno ne razumeju, ne mogu da veruju, da mi nismo isto što i oni. A Vučić sada od njih traži da budu – sposobni. Da rade svoje poslove, ali i da ginu za njega na stranačkom planu. Oni, međutim, ne umeju ni jedno ni drugo. Ovo prvo znamo, magacioneri i pečenjari slabo vode ministarstva i javna preduzeća, pare za ozbiljne poslove su pokradene, a uokvirene Megatrend diplome im se smeju sa zidova kancelarija. Ovo drugo – vidimo. Crveni srednji prsti, nasilje, uvrede, nepismene harange na mrežama… Ni propaganda nije baš “smuti pa prospi”, a oni komuniciraju sa javnošću kao što komuniciraju i inače – primitivno, nasilno, neopisivo uobraženo, bez sadržaja koji nije bar kontradiktoran, ako ne i neljudski skandalozan, pošto ga dobijaju od stranke i iz “medija”, a stranka i “mediji” su toliko kriminalizovani da je sve što imaju da kažu čudovišno distortirano. Ogroman broj građana se probudio, svakoga dana se bude novi i nije im dobro od te “komunikacije”.
Ostale su mu tajne službe, ozbiljni kriminalci, huligani, lojalni primitivci i smutljivci na funkcijama, šaka jadnih ljudi koji jesu ili nisu kupili propagandu, ali su seli na vrtešku koja se sada prebrzo vrti da se sa nje siđe, “mediji” i preplašena, ali sve manja grupa sugrađana glava uvučenih u ramena, koja čeka da sve ovo prođe i koja svojim nečinjenjem radi za njega, podsvesno se suprotstavljajući neizvesnosti koju nose promene.
Ukratko, meni se čini da je, iako smo umorni, iako nema jasnog predloga izvodljivih ciljeva protesta, iako smo potrošili mnogo ličnih resursa – cilj blizu. Bliže nego što mislimo. Njihov raspad iznutra zavisi od našeg pritiska. Stalno mi jedan upućeni, (međunarodno) iskusni prijatelj govori da će se oni srušiti odjednom, sami od sebe i moram da priznam da me jako nervira mir sa kojim veselo likuje bez trunke brige za sve ovo. Ne usuđujem se da razmišljam tako. Jer, čak i ako je to tačno, to će se dogoditi ako pritisak nastavi da raste. Mora da raste, zato što režim rovari iznutra, ucenjuje, zastrašuje, hapsi, smanjuje plate, oporezuje, otima, otpušta, bije, kleveta, vređa i podriva. Ako pritisak nije jači od toga, režim jača, protest slabi.
Ali ako nastavimo, imamo realnu šansu, gotovo sam potpuno uveren u to, čak i ovakvi kakvi smo. I to, da ovako potrošeni i decenijama psihički, materijalno i biološki iscrpljeni građani Srbije, ljubavlju prema studentima i jednih prema drugima, empatijom, solidarnošću, čašću i poštenjem sateruju ovako monstruoznu mašineriju u ćošak, hrabro i požrtvovano… To – to je ogromno, spektakularno, čak nezamislivo čudo koje svako od nas može da izmeri samo prisećanjem na to kako smo se osećali i šta smo mislili pred pad nadstrešnice.
E, za to čudo sam nemerljivo zahvalan. Svakoga dana, svakoj građanki i građaninu koji su nešto, bilo šta, učinili u ovom protestu oslobođenja. Oni su mi to već dali, to ne može da mi se uzme i čuvaću ovo složeno, predivno, fantastično osećanje slobode dok sam živ u sebi, zajedno sa licima, glasovima i duhom mojih odličnih, dobrih i hrabrih sugrađana.
U tome nalazim snage za dalje. U tome vidim razlog za dalje. Čak i za smisao života, to je dovoljno. A kamo li za odluku da, makar me to skupo koštalo, guram ovu borbu do kraja svih svojih mogućnosti. Svakome od vas, bez obzira da li se slažemo ili ne, da li delimo uverenja, osećanja ili pripadnosti, svima sam beskrajno zahvalan zato što ne mislim da nam je baš sve što činimo ovih meseci dužnost, zato što (ipak) ne mislim da smo zaslužili da se nađemo u ovom kleptomansko-kriminalnom svinjcu, zato što nismo pravljeni za obračun sa monstrumom, jačim, naoružanim, bogatim i lišenim svake ljudskosti. Osećam ogromnu nežnost prema građanima koji su na sve to odgovorili ljubavlju, humorom, hrabrošću i fantastičnom inteligencijom. Čast mi je što živim među takvim ljudima.
Svima vam hvala. Toliko sam ponosan na vas, takve kakvi ste – različiti, strastveni, pametni i, možda i najvažnije – dobronamerni.
Uprkos svemu, uprkos Srbiji.
Izvor: Branko Čečen/ Fejsbuk
