Пише: Бранко Чечен
Вучићев режим се у овом тренутку једва одржава у животу. Не због полуга власти, многе су и даље у његовим рукама, већ због природе тих полуга. Све ово даље пречесто остаје ненаписано, неизречено. Исто тако, све ово даље је, као и иначе на ФБ, само моје мишљење.
Режиму је чак и новац проблем. Не за несрећну децу испред Председништва или аутобусе за СНС митинг – сламарице СНС-а и његових сателита су крцате милијардама евра. Него су изнуђеним и непромишљеним компромисима накнадно очерупали и тако похарану државну касицу-прасицу и сад су раскупусали буџет тако да је ово тренутно земља у банкроту који само није дошао на наплату и који режим крије. Буквално сисају све што могу од грађана, бизниса и из буџета, али Вучић то ради већ неко време због ЕXПО несреће и није много остало, а сваки увећан рачун шири бес и немире. Нелегално усвојени буџет је сада обичан остатак коцкареве лове коју је понео у казино са “непогрешивом методом”, сигуран у добитак и тамо почео озбиљно да губи. Та лова обилно крвари, на све стране.
Већи проблем су, међутим, људи. И они су полуге. Гледамо их како глуме бираче, студенте, труднице, “обезбеђење”, за новац, очигледно. Други се претварају да заиста обнашају функције које су им додељене – посланичке, тужилачке, административне, директорске… Е, ти су тренутно, по свему што чујем – избезумљени од страха. Било је потребно време, али су почели да схватају да је криминал којим су се бавили уместо радом на тим функцијама – озбиљан криминал. Чули су се са адвокатима који су им објаснили да им баш и нема неког вађења, а и колике су казне запрећене, запљуснуо их је бес на мрежама и улицама, стрепе од идеје да су довољно неважни Вучићу да и њих прошета са лисицама на рукама до локалног МУП-а, па код дежурног судије, пред камерама, “да цео свет види”.
Пребацују имовину на “трећа лица”, извлаче децу из државе са џепарцима од каквих се може купити стан у центру Београда, траже контакте са “другом страном”, изокола, опет преко “трећих лица”, запањени што ми сви нисмо на истом казану, под истом командом и са једним умом. Прекјуче ми је један човек рекао да га је стара жена, рођака врло важног СНС-овца опрезно али и наивно, пропитивала о томе да ли могу “ови ваши медији” да прескоче њеног рођака мало, он би да се “полако повуче”. Мој пријатељ апсолутно никакве везе нема ни са медијима, ни са опозицијом, човек је инжењер, само никада није крио да разуме какво је зло овај режим. Ти људи једноставно не разумеју, не могу да верују, да ми нисмо исто што и они. А Вучић сада од њих тражи да буду – способни. Да раде своје послове, али и да гину за њега на страначком плану. Они, међутим, не умеју ни једно ни друго. Ово прво знамо, магационери и печењари слабо воде министарства и јавна предузећа, паре за озбиљне послове су покрадене, а уоквирене Мегатренд дипломе им се смеју са зидова канцеларија. Ово друго – видимо. Црвени средњи прсти, насиље, увреде, неписмене харанге на мрежама… Ни пропаганда није баш “смути па проспи”, а они комуницирају са јавношћу као што комуницирају и иначе – примитивно, насилно, неописиво уображено, без садржаја који није бар контрадикторан, ако не и нељудски скандалозан, пошто га добијају од странке и из “медија”, а странка и “медији” су толико криминализовани да је све што имају да кажу чудовишно дистортирано. Огроман број грађана се пробудио, свакога дана се буде нови и није им добро од те “комуникације”.
Остале су му тајне службе, озбиљни криминалци, хулигани, лојални примитивци и смутљивци на функцијама, шака јадних људи који јесу или нису купили пропаганду, али су сели на вртешку која се сада пребрзо врти да се са ње сиђе, “медији” и преплашена, али све мања група суграђана глава увучених у рамена, која чека да све ово прође и која својим нечињењем ради за њега, подсвесно се супротстављајући неизвесности коју носе промене.
Укратко, мени се чини да је, иако смо уморни, иако нема јасног предлога изводљивих циљева протеста, иако смо потрошили много личних ресурса – циљ близу. Ближе него што мислимо. Њихов распад изнутра зависи од нашег притиска. Стално ми један упућени, (међународно) искусни пријатељ говори да ће се они срушити одједном, сами од себе и морам да признам да ме јако нервира мир са којим весело ликује без трунке бриге за све ово. Не усуђујем се да размишљам тако. Јер, чак и ако је то тачно, то ће се догодити ако притисак настави да расте. Мора да расте, зато што режим ровари изнутра, уцењује, застрашује, хапси, смањује плате, опорезује, отима, отпушта, бије, клевета, вређа и подрива. Ако притисак није јачи од тога, режим јача, протест слаби.
Али ако наставимо, имамо реалну шансу, готово сам потпуно уверен у то, чак и овакви какви смо. И то, да овако потрошени и деценијама психички, материјално и биолошки исцрпљени грађани Србије, љубављу према студентима и једних према другима, емпатијом, солидарношћу, чашћу и поштењем сатерују овако монструозну машинерију у ћошак, храбро и пожртвовано… То – то је огромно, спектакуларно, чак незамисливо чудо које свако од нас може да измери само присећањем на то како смо се осећали и шта смо мислили пред пад надстрешнице.
Е, за то чудо сам немерљиво захвалан. Свакога дана, свакој грађанки и грађанину који су нешто, било шта, учинили у овом протесту ослобођења. Они су ми то већ дали, то не може да ми се узме и чуваћу ово сложено, предивно, фантастично осећање слободе док сам жив у себи, заједно са лицима, гласовима и духом мојих одличних, добрих и храбрих суграђана.
У томе налазим снаге за даље. У томе видим разлог за даље. Чак и за смисао живота, то је довољно. А камо ли за одлуку да, макар ме то скупо коштало, гурам ову борбу до краја свих својих могућности. Свакоме од вас, без обзира да ли се слажемо или не, да ли делимо уверења, осећања или припадности, свима сам бескрајно захвалан зато што не мислим да нам је баш све што чинимо ових месеци дужност, зато што (ипак) не мислим да смо заслужили да се нађемо у овом клептоманско-криминалном свињцу, зато што нисмо прављени за обрачун са монструмом, јачим, наоружаним, богатим и лишеним сваке људскости. Осећам огромну нежност према грађанима који су на све то одговорили љубављу, хумором, храброшћу и фантастичном интелигенцијом. Част ми је што живим међу таквим људима.
Свима вам хвала. Толико сам поносан на вас, такве какви сте – различити, страствени, паметни и, можда и најважније – добронамерни.
Упркос свему, упркос Србији.
Извор: Бранко Чечен/ Фејсбук
