Piše: Pavle Petrović
Studentski protesti, koji traju skoro tri meseca, traže da institucije u Srbiji rade svoj posao, a posebno traže vladavinu prava i dramatično smanjenje korupcije. Prosvetni radnici koji su im se pridružili ukazuju na zapušteni obrazovni sistem, tražeći njegovu reformu. Ispunjenje ovih zahteva – uspostavljenje nezavisnih institucija i kvalitetnog obrazovanja – postavili bi temelje za snažan i održiv ekonomski prosperitet Srbije. Oni bi doveli do oslobađanja domaće privatne privrede i prelazak sa sadašnjeg niskog nivoa dohotka, uslovljenog niskom vladavinom prava, visokom korupcijom i sl. na viši koji odgovara potencijalima privrede. Društvo bi time bilo stavljeno na putanju visokog i održivog rasta dohotka i standarda, vođenog snažnom ekspanzijom domaćeg privatnog sektora, baziranog na novim tehnologijama, znanju i inovacijama, podržanog obrazovanom radnom snagom.
S druge strane, status kvo je na srednji rok neodrživ – sadašnji državni model rasta se iscrpljuje, a visoka korupcija i nizak nivo vladavine prava će i dalje gušiti domaći privatni sektor, i povremeno dovoditi do kolapsa kakav je bio onaj u EPS-u ili tragedija u Novom Sadu. Stoga su eventualni, prolazni ekonomski troškovi ovih protesta zanemarljivi u odnosu na ekonomski prosperitet koji bi se ispunjenjem njihovih zahteva omogućio.
Stanje stvari
Trenutno privredom Srbije dominira država, dok je domaći privatni sektor gurnut u stranu. Država to čini preko više kanala. Od ukupnih investicija u zemlji, na državu, uključujući javna preduzeća, otpada čak 42 odsto. Posle države, najvažniju ulogu u privredi Srbije imaju strani investitori, koji su u velikoj meri privučeni državnim podsticajima. Oni daju dodatnih 22 odsto investicija u zemlji. Domaća privatna privreda je u takvom sistemu zapostavljena i generiše svega 18 odsto investicija, pri čemu njen relativni značaj opada u prethodnoj deceniji. Koliko je to malo, pokazuje da čak domaćinstva skoro toliko investiraju u stanove i sl. (17 odsto). U okviru domaćeg privatnog sektora postoje pojedina “ostrva” koja su ojačala u prethodnim godinama, na primer građevinarstvo, ali je indikativno da su to poslovi vezani za državu dobijeni uglavnom na privilegovan način, bez javnih tendera i drugih procedura.
Ovakav model privrednog rasta višestruko je loš. Pre svega, velike državne investicije sprovode se najčešće van institucionalne kontrole i ne idu tamo gde treba. Ogromna sredstava ulažu se u projekte sumnjive ekonomske isplativosti poput Ekspa, nacionalnog stadiona ili u vojnu opremu koja ne generiše privredni razvoj. S druge strane, izgradnja metroa odlaže se u nedogled, nema dovoljno investicija u obrazovnu infrastrukturu, niti u životnu sredinu koja je u katastrofalnom stanju – vazduh je opasan po zdravlje u većini gradova, učestali su požari čak i na ono malo sanitarnih deponija koje su izgrađene, Beograd nema kanalizaciju na levoj obali Dunava i jedina je evropska prestonica koja otpadne vode izliva u Savu i Dunav bez ikakvog prečišćavanja itd.
Dalje, državne investicije sprovode se uz nedovoljnu transparentnost, zaobilaženje tendera i drugih standardnih zakonskih propisa. To se čini usvajanjem posebnih zakona (leks specialis) ili preko međudržavnih ugovora. To ubrzava investicije, ali je pitanje da li se postiže opravdana cena projekata, kakva je efikasnost, kvalitet, pa i bezbednost radova. Objavljivanjem dokumentacije u vezi sa rekonstrukcijom Železničke stanice u Novom Sadu, domaća javnost je prvi put dobila priliku da stekne detaljan uvid kako ovaj sistem funkcioniše. Zbog lošeg kvaliteta radova, aljkavog upravljanja projektom i verovatnog zidanja cena, tužilaštvo je pokrenulo istragu o mogućoj korupciji. Zato zvuči neverovatno da samo tri meseca nakon tragedije zbog koje se čitavo društvo diglo na noge Vlada sada predlaže novo labavljenje zakona koji se odnosi na Ekspo. Posebnim zakonom na posebni zakon, sad se praktično kaže da ovaj projekat može i bez upotrebne dozvole, bez saglasnosti na studiju procene uticaja na životnu sredinu – samo da se stigne na vreme.
Država loše vodi i javna preduzeća. Fiskalni savet, kao i Državna revizorska institucija skretali su pažnju na probleme u sprovođenju javnih nabavki u EPS-u i potencijalnu korupciju. Tako je pre nekoliko godina utvrđeno da je broj ponuđača naglo pao sa oko 3 na svega 1,7 po tenderu, uz često pojavljivanje nekoliko preduzeća u različitim kombinacijama, što ukazuje na kartelisano tržište. Nedavno hapšenje bivšeg v. d. direktora EPS-a zbog sumnje na korupciju potvrđuje slutnje koje je deo stručne i šire javnosti iznosio godinama unazad. Račun za političke uticaje u upravljanje ovim preduzećem isporučen je krajem 2021. kad se desio kolaps EPS-ovih termoelektrana, a platili su ga svi građani – za uvoz nedostajuće struje plaćeno je oko pola milijarde evra iz budžeta.
Zdrav deo domaće privrede, koji svoju konkurentnost zasniva na efikasnosti i inovativnosti, u takvom ambijentu se guši. Primer je sektor savremenih informacionih tehnologija. U većini zemalja u regionu u ovom sektoru nastaju velike domaće kompanije, tzv. “jednorozi” koji vrede više od milijardu evra. Kod nas se ovaj sektor uglavnom svodi na usluge radne snage za strano tržište i strane firme. To je zato što razvoj visoko tehnološkog preduzetništva zahteva slobodnu ekonomiju, dobru zaštitu svojinskih prava, efikasno pravosuđe i nisku korupciju, što u Srbiji nije slučaj. Stoga ne iznenađuje što je IT sektor, uz advokate i prosvetu, dao najjaču podršku protestima koji traže snažne institucije.
Šta kaže nauka
Sve prethodno sugeriše da je privreda Srbije trenutno zarobljena sistemom u kom poslovni uspeh manje zavisi od konkurentnosti i inovativnosti preduzetnika, a više od veza poslovne “elite” sa državom. Posledica takvog modela je suštinska okrenutost privrede ka tradicionalnim granama, s niskom dodatom vrednošću. Podaci jasno pokazuju znatno veće učešće tradicionalnih sektora u privredi i zaposlenosti Srbije nego u drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE). Prethodno stanje sintetički odslikava analiza izvora rasta privrede Srbije – dominantni izvor su visoke državne i sa njom povezane strane i domaće investicije, koje nisu donele nove tehnologije, znanja i inovacije. Nasuprot tome, zemlje CIE svoj rast baziraju upravo na tehničkom progresu i rezultirajućem rastu produktivnosti.
Aleksandar Tutuš: Srpski grafiti i beskućno pravo – Kad se vojska na Kosovo vrati
Da bi se situacija promenila, neophodno je, pre svega, jačanje institucija, što je i osnovni zahtev studenata. Srbija tu nikad nije stajala preterano dobro, ali se do 2014. makar kretala u dobrom smeru. Nakon 2014. merenja relevantnih međunarodnih organizacija ukazuju na pogoršanje kvaliteta institucija, a trendovi su naročito poražavajući u oblasti vladavine prava i kontrole korupcije. Bitan faktor za ekonomski prosperitet zemlje i razvoj naprednih grana privrede je i stepen demokratije. Srbija ni na tom polju ne stoji dobro.
Prema oceni Fridom Hausa, Srbija je 2019. godine prešla iz grupe delimično konsolidovanih demokratija u tzv. hibridni režim. To zapravo znači da smo od zemlje u kojoj postoje demokratske institucije i procesi (iako još uvek ne čvrsto uspostavljeni), došli do sistema u kojem postoje samo spoljašnji obrisi demokratije, dok je stvarnost često obeležena ograničavanjem prava i sloboda, izbornim manipulacijama i velikom koncentracijom nekontrolisane političke moći.
U poslednjem izveštaju Fidom Hausa za 2024. Srbija je bila u nezavidnoj grupi od 15 zemalja koje su imale najveći pad sloboda u prethodnoj deceniji.
Prethodni opis privrede Srbije, zarobljene na niskom nivou dohotka, bez tehničkog progresa, inoviranja i značajnijeg rasta produktivnosti, nije jedinstven slučaj. Zapravo Adžemoglu, sa svojim koautorima Robinsonom i Sajmonom, nedavnim dobitnicima Nobelove nagrade za ekonomiju, u nizu radova pokazuje da je ovaj slučaj već viđen mnogo puta tokom istorije. Za nas je važan njihov nalaz baziran na odgovarajućim ekonomskim modelima da politička i sa njom povezana privredna elita koja kontroliše institucije, ima snažan interes da spreči njihovo unapređivanje kao i tehnički napredak privrede, jer bi to ugrozilo njihovu poziciju a time veličinu sredstava koja prisvajaju. Stoga oni imaju snažan interes da zadrže status kvo i spreče promene koje inače dovode do većeg dohotka i ekonomskog blagostanja stanovništva.
Iznete nalaze Adžemoglu i koautori potvrđuju i empirijskom (ekonometrijskom) analizom pokazujući da zemlje sa dobrim institucijama imaju visok dohodak po stanovniku, a one sa slabim nizak, i da se pritom ne radi o običnoj korelaciji već da kvalitet institucija stvarno utiče na ekonomski prosperitet društva. Za tu svrhu autori formulišu odgovarajući empirijski model koji im omogućuje da komplementarnom ekonometrijskom metodom izoluju efekat institucija na veličinu dohotka po stanovniku, što predstavlja njihov osnovni empirijski doprinos. Potom, koristeći isti postupak, potvrđuju i svoj drugi teorijski rezultat da dobre institucije omogućavaju inovacije, širenje znanja i naprednih tehnoloških postupaka, a da loše institucije guše prethodno. Izolujući efekat kvaliteta institucija, autori pokazuju da one pozitivne utiču na tehnološki nivo privrede. I najzad, Adžemoglu sa grupom koautora uspeva ekonometrijski da izoluje i efekat stepena demokratije na ekonomski prosperitet pokazujući da ona ima pozitivni uticaj na veličinu dohotka po stanovniku date zemlje. Ovaj rezultat se uklapa u prethodnu iznetu teorijsku analizu kada se u kvalitet institucija uključuje i stepen demokratije.
Prethodni empirijski nalazi o presudnoj ulozi kvaliteta institucija za ekonomski prosperitet potvrđuju se i u slučaju Srbije, gde smo koautori i ja utvrdili da niska vladavina prava i visoka korupcija predstavljaju osnovnu kočnicu rasta privrede, a time i ekonomskog prosperiteta društva. Rezultate smo izneli na Kopaonik biznis forumu još 2019, a od tada se kvalitet institucija dodatno pogoršao.
Podrška studentskim i građanskim zahtevima
Tekući studentski i građanski protesti su dali retku šansu da se prvi put u poslednje tri decenije društvo usredsredi na izgradnju zdravih fundamenata: snažnih institucija i kvalitetnog obrazovanja, koji će omogućiti stabilan ekonomski i društveni prosperitet. Stoga ove studentske i građanske zahteve treba apsolutno podržati.
No, kako to pokazuje prethodna analiza, mogući gubitnici promena će biti sadašnja politička i sa njom povezana privredna elita, koja će se stoga žestoko boriti da zadrži status kvo. Preterano isticanje ekonomskih troškova protesta, koji su, i ako se pojave, zanemarljivi u odnosu na opisane ekonomske koristi alternative, zapravo predstavljaju vid borbe za status kvo.
Izvor: Vreme
