„Integralan sam Srbih, volim Crnu Goru i Crnogorce, ali, iskreno govoreći, malo mi vas je preko glave“, piše jedan čitalac.
Piše: Aleksandar Živković
U Gori Čarnoj plamen i pepelišta. Strašilo je slušat šta se radi u Srbiji. Nikome baš nije stalo do „ljetnjih medijskih šema“ i Liste najznatnijih Crnogoraca druge polovine XX vijeka ali predlozi amandmana na nju još stižu, pa da ih razmotrimo.
Najprije, pitalo je par čitalaca: ko su za vas i šta su Crnogorci? Da bih odgovorio na pitanje – ko su? – morao bih da ih poznajem, a to znanje rijetko ko ima, ja najmanje.
Kaža za danas
Vladika Rade odjednom upita sekretara:
- Poznaješ li ti, Milakoviću, Crnogorce?
- Mislim da poznajem, Gospodaru.
- E, Božja ti vjera, ne poznaješ, Milakoviću. Evo, ja sam ovđe rođen, Vladika sam im, Gospodar i spisatelj, pa ih opet ne poznajem.
Aleksandar Živković: Šetalištem Tupe Vukotića, uz Peđu Isusa
Zato za Crnogorca nema većeg svjetskog pitanja od toga da pozna Crnogorca. To je najveća narodna zabava i muka, istovremeno. Drugi misle da im ovo namjerno radimo, da je to naš „marketing“. Nije. To je nasušna potreba Crnogoraca.
Šta jesu Crnogorci?
To je, prije svega, filosofsko pitanje (etičko, antropološko i političko, onim dijelom kojim politiku još uvijek možemo da smatramo filosofskom disciplinom). Kao na svako filosofsko pitanje, bitno je kako dokazujemo svoje odgovore. „Znak je, naime, nevaspitanja neznati šta se dokazuje, a šta se ne dokazuje“, kaže učitelj Aristotel. Nevaspitano je dokazivati da nijesmo ili jesmo Srbi (a naše čuvene „identiteske teme“ uglavnom su u to pretvorene, nađi staru čitanku pa hajde s njom na jutjub da edukuješ Crnogorce o istoriji).(Sve te čitanke treba digitalizovati da se đeca ne muče, a osobito da se ne muče i ne svađaju penzioneri u viber grupama.) Imam ovdje na umu kalambur najvećeg filosofa u srpskoj književnosti, Đorđa Ocića, „I Srbi su Crnogorci“. Knjiga (1989) odnosi se na Kosovo i srpsko pitanje, i danas je veoma aktuelna, ali se na bavi „srpsko-crnogorskom“ temom.
Ogled „Šta su Crnogorci“ napisao je profesor Časlav D. Koprivica, za sada je poznatiji kod Rusa nego kod nas, sigurno će se još neko oglednuti na tom polju.
Za potrebe ovog serijala, i inače, držim se teze Vladimira Dvornikovića da je u Staroj Crnoj Gori, šireći se na okolna plemena, formirana jedan aristokratski mentalitet, aristokratija koja se ne zasniva na imetku za razliku od one srednjovekovne. Mojoj crnogorskoj umišljenosti vazda je draže bilo da budem makar siromašan plemić nego neki buržujski nacionalista/internacionalista. Naravno, vidio je i Dvorniković slaba mjesta našega mentaliteta, danas već, bojim se, možemo da govorimo o degeneraciji crnogorskog plemstva i plemena. No, kome je ta priča o našem plemstvu suviše mistična, i draže mu je da se identifikuje, u smislu pripadnosti, sa crnogorskom narodom, to se nikako ne može osporiti, tolike svačane povelje i prije i Njegoševe, nedvosmislano utvrđuju postojanje crnogorskog naroda. Ko se identifikuje kao nacionalni Crnogorac, ni to se ne može osporiti dokumentima od Memoranduma Kraljevske vlade u izbjeglištvu( 1922), a naročito onima iz perioda koji obuhvata našu Listu. Ko se piše u smislu pripadnosti svemu Srpstvu, to se, tek, tolikim crnogorskim dokumentima potvrđuje. Razumije se da u svemu tome ima dosta muke za istoričare. Kao „istoričar po redakcijskom zadatku“ realizacije „ljetnje medijske šeme“ Žurnala, ovim odgovaram na više upućenih pitanja na temu.
Hoćemo li onu staru: četnici i partizani
Stiglo je više predloga da se u Listu uvrsti Blagoje Jovović, antentator na Pavelića. Takođe ima glasova i za Nikolu Kavaju.
Sa partizanske strane stigao je predlog za Peka Dapčevića. Iako u poslijeratnom periodu Peko nije imao neki značajniji uticaj na tekuću politiku, uloga proslavljenog vojskovođe itekako je uticala na formiranje potonjih generacija. Zato se predlog usvaja.
Filosofi
Čitateljka iz Beograda, dr Mira Leković,(željela je da se predstavi), predložila je akademika Dragutina Lekovića. Manje je poznato, piše ona, da je u učenju dijalektičkog umjeća kod prof. Nedeljkovića, Leković nadmašao i Mihaila Markovića i Slobodana Tomovića. Studije mu je prekinuo Goli otok, u daljem toku bio je jedini jugoslovenski filozof koji je ostao vjeran „dijamatu“.
Kari Šabanove
U zemlji pjesnika konačno je stigao predlog za jednog pesnika. „Kako ćete listu bez Aleksandra Lesa Ivanovića?“, piše čitateljka sa Cetinja. Nikako. Predlog se usvaja.
Rani jadi
Staviste na Listu i Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića, ali ne i Danila Kiša. Zar nije on i naš? Pita i razrješava dilemu jedan čitalac.
Sugestije za Listu šaljite na
