Пише: Алекса Ђилас
Када је 1986, у осамдесет и седмој години, Хорхе Луис Борхес умро, био је слављен широм света као велики аргентински писац и најзаслужнији за глобални тријумф латиноамеричке књижевности. Од тада, слава му само расте. Између осталог, проглашава га се за највећег писца на шпанском језику после Сервантеса и одаје признање да је предвидео интернет. Али, да ли би Борхес навијао за Аргентину да је гледао Светско првенство у фудбалу?
У младости, Борхес се одушевљавао Руском револуцијом и Лењином, али му није требало дуго да Стаљинову владавину прогласи за нови царизам. А када су у међуратној Европи фашистички покрети јачали и освајали власт, осуђивао је култ вође и њихову огромну власт, а још више политички мотивисано насиље и растућу моћ државе. Такође је од почетка њихове владавине 1946. био противник аргентинског диктатора Хуана Перона и његове супруге Евите.
У ствари, Борхесу је увек било главно очување личних слобода, а за највећу претњу њима сматрао је ауторитарне политичке покрете у којима учествују масе опијене екстремним идејама. Могло би се, дакле, очекивати да је Борхес био заговорник демократије. Међутим, он је био њен строг критичар.
На почетку двадесетог века, Аргентина је била на путу да постане богата, развијена земља. Но, негде од двадесетих година и привреда и политика су стално у кризи. Демократска владавина је често била ограничена или је на власти била војска – генералске хунте су чак шест пута извеле државни удар, а последњи је био 1976. Политички живот је био прожет нередима и тероризмом, а највише насиља долазило је од сâме државе, односно од полиције, војске и десничарских група повезаних са њима.
Борхесов скептицизам
Прелаз ка пуној и трајној демократији почео је у Аргентини 1983, пошто је претходне године војна хунта генерала Галтијерија поражена од Британије у рату за Фокландска (односно Малвинска) острва. И тек после успелих демократских избора, Борхес је одлучио да одбаци свој дубоки скептицизам у односу на гласање и гласаче. Јавно је рекао да га је аргентинска демократија сјајно оповргла.
Тако се пред крај Борхесовог живота завршило његово луцидно и духовито али у бити ипак нетачно критиковање демократије. Није више говорио како већина људи нема ни знања ни способности да одлучује о важним политичким питањима. Нити се подсмевао изборима као „злоупотреби статистике“, односно „сујеверју заснованом на статистици“. Трезвено и прагматички је прихватио демократију.
Ипак, овај космополита, полиглота и полихистор, стваралац снажне индивидуалности и запањујуће маште, остао је веран свом сасвим јединственом либералном анархизму. Наставио је да сања како ће једног дана бити створен свет без држава и граница, а друштво бити самоорганизовано, без класа и без оних који владају.
Ако се Борхес својим јетким примедбама на рачун демократије замерио многим Аргентинцима, још већи број му је узео за зло његово исмејавање фудбала.
Пишући о тучама ножевима које су кроз историју биле честе у Аргентини и углавном имале смртни исход, Борхес их иронично описује као национални спорт. А онда баш цинично додаје како их је заменио фудбал, који је ипак мање зло. За њега нема ништа лепо када 11 играча против 11 играча јури лопту и закључује да је фудбал популаран јер је глупост популарна. Ради се само о још једној од безвезних игара које су Енглези раширили по свету!
Борхесов страх од маса
Листа увреда се овде не завршава. За Борхеса је фудбал спорт гомиле који распаљује ирационалне страсти и своди људе на њихове примитивне инстинкте. Ако је за Аргентинце фудбал национална религија, за Борхеса је националистичка – и то фанатична. Зато, када је 1978. у Аргентини било светско првенство, отишао је из земље док та невоља не прође. И није се радовао победи Аргентине.
Но, у прилог Борхесовом намргођеном одсуству, може се навести и озбиљан политички разлог. На власти је била војна хунта и користила је првенство да себе прикаже у повољном светлу, односно да увери свет како у Аргентини владају ред и мир. Било је то далеко од истине, а један од затвора у коме су људи мучени налазио се недалеко од главног стадиона у Буенос Ајресу.
Од тог првенства и од Борхесове смрти прошле су деценије. Да ли би Борхес данас прихватио фудбал? Да ли би навијао за Аргентину? Верујем да би. Јесте тачно да се неки навијачи увек понашају као руља а сви навијачи понекад. Ипак, велика већина навијача није руља. Напротив. Доиста, може се поставити питање да ли неко ко презире фудбал, тај без конкуренције најпопуларнији спорт на свету, може искрено да верује у демократију.
Реално и имагинарно кроз призму мачака у Борхесовим и Кортасаровим делима
У Аргентини нема више војних хунти. Борхесов страх од широких народних маса као подложних ирационалном сигурно би се смањио. И морао би да својим земљацима да макар прелазну оцену из демократије.
Најзад, Борхес је посветио живот ономе што се традиционално звало лепа књижевност, а његове приче се описују као магични реализам. Зато је тешко веровати да у игри Марадоне и Месија не би пронашао много лепоте. И зар нису и магични и врло реални њихови дриблинзи, додавања и шутеви који затресу мрежу?
Извор: НИН, бр 3944, 30.7.2026, стр. 52-53.
