Пише: Вук Вуковић
Више је него очигледно да репресивни апарат дјелује кроз полицију која се око кампуса, у шаторским насељима студената – показују снимци – понаша крајње брутално.
Дискурс Универзитета – наишао је на отпор (инструментализовано знање које, дословно, наручује тржиште, сада је дало уједињени глас против капиталистичког пројекта који га угрубо моделује), студенти у кампусима по САД-у подижу шаторе, праве своје суверене територије на отвореном (Универзитет Колумбија, између осталих), у Њујорку су се догодила хапшења (фотографије показују демонстранте као “живи штит” који је сачињен од снажног држања за руке), предсједник Бајден је упутио поруку у којој одобрава протесте, али не и вандализам, међутим: управо студенти устају против вандализма и варварства, пораста антисемитизма (толиком брзином се шири да је то оживљени `друштвени вирус` на глобалном нивоу), траже моментални прекид рата, трајну обуставу овог делирија у којем се свијет налази, нарочито пошто и Европа нагло заоштрава политику коју предаје милитантним снагама, Француска као и УК.
Према мишљењу једног политичког активисте и аналитичара, данас смо реално много ближе нуклеарном рату него у доба кубанске кризе; Сјеверна Кореја, Тајван, да не говоримо о кризи у Авганистану или на Хаитију: моћ је с једне стране у тоталном успону, с друге влада опште расуло, импровизације, колапс који изазивају климатске кризе које услед лошег социјалног стања у неким земљама производи страдања, примјер је Бразил и тамошња неравнотежа која се плаћа људским животима изгубљеним у скорашњим поплавама. Заиста, ко данас ћути о капитализму нека онда не говори о фашизму, тим прије студенти и поједини професори иступају, иако је Универзитет давно проглашен “мртвим”, његов отпор је нестао још маја `68, када се посљедњи пут уздрмао политички, свјетски естаблишмент, и сада, како год ово да се заврши, не би требало поновити Лаканову фразу према којој се и овог пута тражи нови господар који ће се и добити.
“Сваки скуп демонстраната мора показати свету оно што социолог Charles Triily означио акронимом: “WUNC”: врлину, уједињеност, бројност, посвећеност.” (Jan-Warner Müller) “Дакле: ова је лекција тако добро изведена: да би се то постигло, протест мора бити – “послушан” – према ономе што има за циљ, а то је да истраје дан након, баш у овоме што социолог набраја, за шта је потребно да уједињеност у бројности буде предана и посвећена врлини, борби за оно што је изнад свих, а то је сасвим сигурно – будућност која припада онима који долазе, који су већ ту, којима преостаје исклупљење прошлости.
Сви, дакле, неуспјели протести, убрајајући ту од `Арапског прољећа` до `Occupy Wall Street`, или та “година опасног сањања” (Жижек), морала би послужити као примјер како овога пута не треба дјеловати, 2011. година, ипак, из садашње перспективе није сасвим изгубљена, уколико се из ње извуче наук, да се не може пуном снагом дјеловати само у пар наврата/таласа, него супротно, мора се методом ненасиља створити стабилан и конструктиван континуитет отпора, као одбрана саме сјутрашњице од предоминантног облика моћи која се лудира у фаталној фази касног капитализма који од вјештачке интелигенције до недјеловања у погледу нарушавања биосфере, најављује, заиста, апокалипсу, вријеме у којем ћемо се, што није дистопијски сценариј, сви су изгледи морати моћи помирити да – будућност припада богатим.
Под дискурсом послушности Лакан подразумијева и “дискурс Универзитета” (педагошка преправка проблематичких субјеката, поред осталог), однос студента и професора почива на – “завођењу” путем знања, науке, егзактних чињеница, уопште, дакле, претензија “да се све зна.” На колективном, пак, плану, Универзитет је оно о чему се фантазира као о ауторитету знања и њење моћи која нас усмјерава ка истини. Но, да би то дјеловало у потпуности као обликовање психичког живота, сâм Универзитет мора бити прије свега етичан, стајати иза онога што преноси другом/другима, и утолико прије: сами студенти у кампусима, у шаторима и на територијама на отвореном (што је итекако важно, изаћи испред Универзитета и позвати сâм Универзитет да изађе/иступи против овога што се догађа у свијету, који је све осим онога што нас на Универзитетима уче да би свијет требао/морао бити, уз то, начин спољашњег дјеловања студената значи и неминовно мијешање, покретање друкчијег начина организације са сврхом еманципације у погледу ствари које нам опасно пријете), протестујући тако и против самог Универзитета којем примарано мора бити да се избори и сачува оне којима преноси знање.
Ако је Европа и даље “континет знања”, уколико просветитељски и хуманистички дух живе, они се по самој логици ствари морају супроставити позномкапитализму који све чини дезорјентисаним, погубљеним и погубним: дакле: знање није пуко произвођење онога што је тренутно у потражњи на тржишту, већ онога што преиспитује и критички се орјентише спрам такве “идеологије” знања као послушности, униформисаности, исплативости и једностраности која је увијек већ против мишљења које је друкчије, различито, онога што уноси однос набирања, доводи у питање, пропитује, узнемирава, подбада. (Све је очигледније да је наука у власништву капитала као свог финансијера и господара, који би да загосподари и знањем које неће доводити у питање моћ.)
Више је него очигледно да репресивни апарат дјелује кроз полицију која се око кампуса, у шаторским насељима студената – показују снимци – понаша крајње брутално, у примјени силе прекорачује улогу додијељеног јој ауторитета који успоставља јавни ред и мир, итд., и већ због тога се питамо: ок, али у одбрани чега то чини и још на тај начин? Брани ли државу, демократију, неолиберални поредак? Углавном, Универзитет се не брани тако што се – полиција усмјерава против студената који бране Универзитет, државу и демократију!
Протести против ратова, експлозије моћи у разузданом капитализму којег предводи сулуди прогрес који, опет, ни најмање није заинтересован шта око себе производи; напослетку, сама држава је у ропству, као и демократија, на челу са Универзитетом који је у канџама афера, зато је неопходно да студенти истрају у ономе што им, свеједно, једино и преостаје: отворена, удружена, сложна борба за сопствену будућност коју многу изборити уколико успију нађачати покорност, што ће рећи кратковиду рачуницу да је боље – приклонити се него изложити, пред државом и полицијом, које су притиснуте од стране моћи и крупног капитала који их гура у ратове, што је данас случај и са једним дијелом Европе, будући да Француска увелико већ шаље специјалне трупе у Украјину и тако провоцира Путина да потегне за реториком о нуклеарној приправности. (Када реторика о нукеларном сукобу постане нормалност у високој политици, преостаје само да чекамо дан кад ће на снагу ступити атомски епилог ових ексалација.)
“Наше олигархијске владе морају добити своју легитимност од “моћи народа”, што противуречи начинима дјеловања.” (Jacques Rancière) Да, с тим смо врло упознати, како се мобилишу грађани да дају подршку либералним струјама које касније раде у туђим интересима. Но, оно што нас овдје првенствено занима а на трагу је онога што смо смо навели од француског филозофа, јесте следеће: требали ли, дакле, полиција да шити Универзитет од студентата без којих не постоји исти, изузев уколико се заиста не крећемо према временима у којима ће се – покорност “дискурсу Универзитета” спроводити уз помоћ полиције која ће бити задужена за – утјеривање корисног/контролисаног знања. Уз речено, треба додати: уколико држава своју политику настоји легитимисати тако што ће је од студената бранити полицијом која се бори против студената, онда је држава ништа мање и против Универзитета, што је само по себи јасно, тачно онолико колико је и недопустиво.
У САД-у, према томе, студенти у шаторским кампусима у којим су се населили стварајући тако своју територију (“Ти отворени и шаренолики скупови разликовали су се од тврђава какве граде антиглобалистички активисти тамо где се организују састанци Светске трговинске организације и Г8 – обично нису у центру града, затворени су чак и за новинаре, и заправо се њихова сврха своди на сукобљење с полицијом” (J. W. Müller), данас се протестима не боре само против ужаса у Гази и Украјини, против нарастајућег антисемитизма, исламофобије, они се боре и за један друкчији Универзитет који неће ћутати на то што се полиција обрачунава крајње репресивно са својом – назовимо је тако – супстанцом и/или студентима које батина и развлачи у двориштима Универзитета. Тим прије јер је знање оно што припада њима!
Извор: Вијести
