На Тргу пјесника синоћ је настављен књижевни програм 40. фестивала Град театар гостовањем Владимира Вујовића, добитника посебног признања Европске награде за књижевност, који је на Тргу представио роман „Разговори са Вјештицом“ (најужи избор за НИН-ову награду). О роману, специфичној поетици, односу према традицији и естетским дометима с аутором је разговарао Игор Перишић, теоретичар књижевности и књижевни критичар.
На самом почетку вечери, Перишић се осврнуо на специфично позиционирање Владимира Вујовића на савременој књижевној сцени, примијетивши како је ријеч о аутору који већ у 35. години живота иза себе има изузетно зрео и профилисан опус.
„Човјек са 35 година је објавио толико књига и добио већ толико награда. То је просто нетипична биографија за писце на овим културним просторима, јер се до 35. године рачуна да си млади писац, па се ту на извјестан начин додјељује мали попуст. Код Владимира Вујовића имамо супротан случај: успио је да изгради биографију која наговјештава будућег класика овдашњих књижевности. Мени је било фасцинантно колико је његов опус различит и колико је разнолик. Кренуо је сасвим атипично да би у овој посљедњој књизи примијенио можда најексперименталнији књижевни поступак“, казао је Перишић, па у наставку упитао аутора да ли је та поетичка разноврсност посљедица промишљеног плана или интуитивних струјања, преноси РТВ Будва.
Владимир Вујовић: У књижевности нема мјеста за инстант рјешења
Одговарајући на питање, Вујовић је појаснио да његов стваралачки ритам не подразумијева свакодневни императив писања, већ да кључну улогу у његовом раду има посвећено читање.
„Иако може да звучи да су три романа и једна збирка прича до 35. године доста, мени пада на памет да сам на овом истом мјесту био прије тачно осам година када је изашао мој први роман „Силенцио”. То није мали период. Ако се објави један роман сваке четири године, то није хиперпродукција. Оно што могу да кажем да је мени најважније јесте читање. Имам огромне периоде времена у којима уопште не размишљам о писању нити радим на нечему. Оно што свакодневно радим јесте читање и то ми је много важније“, истакао је Вујовић.
Једна од централних тема уводног дијела разговора био је и ауторов свјесни или интуитивни одмак од доминантног жанра аутофикције. Перишић је примијетио да такав приступ ствара својеврсну мистериозну ауру око аутора, налик оној коју прижељкује Томас Пинчон. Појашњавајући тај однос према јавности, Вујовић је нагласио:
„Ја бих био најсрећнији као аутор када то питање уопште не би морало да се поставља. Поменут је Томас Пинчон, то је један од мојих омиљених писаца. То је једна идеална позиција. Често ми се дешавало да када почнем да читам неку књигу не желим чак ни да читам биографију писца, а нарочито не да претражујем интернет или слушам интервјуе, чинило ми се да би могло да ми поквари утисак о гласу који сам креирам док читам. Када је у питању аутофикција, међу ауторима у том жанру има занимљивих писаца, али мислим да је код нас кренула хиперинфлација таквих књига. Ја једноставно, када сам почињао да пишем, нисам видио да мој глас може да се придружи том жанру.“
Средишњи дио вечери био је посвећен анализи саме конструкције романа „Разговори са Вјештицом“, који је написан у форми фиктивних интервјуа које новинар Адам Вјештица води са сликаром Видом Латиновићем. Говорећи о форми романа, Перишић је подвукао:
„У добу у коме се чинило да су све постмодернистичке стратегије испробане, ти си успио да пронађеш форму приређивања фиктивних интервјуа новинара са сликаром… Преко те архетипске ситуације разговора два човјека о проблемима умјетности, а преко умјетности и о смислу постојања, овај роман се срећно уклопио у филозофско-књижевну традицију од антике до данас.“
Вујовић је потом открио како је настала идеја за овакав формални експеримент и чиме је заправо био надахнут током рада на књизи.
„На почетку је постојала идеја о већем роману који би се бавио премјештањем пивског манастира 70-их година због изградње хидроцентрале Мратиње. Одустао сам од те приче, али у тој конструкцији постојао је лик сликара који је преузео примат. Идеја за форму дошла је из читања, наишао сам на књигу интервјуа Френсиса Бејкона. Читајући те интервјуе које је водио са истим новинаром кроз дужи временски период, учинило ми се да има нешто романескно у томе како он одговара на питања, како се између редова граде односи и како, говорећи готово искључиво о умјетности, на крају ствара слику о томе ко је тај човјек заправо. Када сам кренуо да пишем, није било гаранције да ће то функционисати, али показало се да та форма може да увуче читаоца у причу“, објаснио је он.
Анализирајући етичку димензију умјетничког стварања у роману, модератор је указао на фаустовски мотив у биографији главног јунака, као и на специфичну функцију новинара Адама Вјештице, те упитао аутора да ли је сигуран да је умјетност етична по себи.
„Нисам сигуран, и можда баш због тога сам и написао један овакав роман“, одговорио је Вујовић и додао:
„Ови разговори од којих се састоји роман нису психотерапијске сеансе ни разговори два пријатеља, већ интервјуи. Један посебан облик јавног говора. Једна од идеја била је да се испита граница тог јавног говора о умјетности, гдје се ствари често мистификују и замагљују, те питање колико се смије бити искрен у том простору када се додирну незгодне теме, попут етике и фаустовског мотива крађе са којим почиње каријера нашег умјетника.“
Говорећи о слојевима приче који се помаљају иза теоријско-умјетничких расправа, Перишић је посебно похвалио начин на који су обликовани женски ликови у роману, мислећи на супругу главног јунака и његову тетку. Похваливши ауторов минималистички приступ љубавним односима, Перишић је примијетио да Вујоивић са минимализмом описује љубав.
„Однос сликара и његове супруге носи интелектуални багаж и изванредну присност, без потребе за описима чулне љубави. Љубав је овдје прије свега духовна и свепрожимајући принцип. Исто тако, однос према тетки даје једну сјајну фигуру која исплива испод површинских слојева слике. Да ли је та платонска, духовна љубав стални дио твоје поетике?“
„Не знам да ли је то дио моје поетике, али сам сигуран да је за ову причу било нужно да женски ликови буду баш такви и да љубавна прича функционише на тај начин“, одговорио је Вујовић те објаснио да он иде редосљедом који креће од појединачних ликова и њихових судбина.
„Знао сам да роман зависи од тога да ти женски ликови, а нарочито лик тетке, буду увјерљиви. Ако из тога произађе нека филозофска дубина, то дође као бонус и писац може само да буде захвалан.“
У самој завршници разговора, Перишић се осврнуо на феноменолошку теорију Романа Ингардена о слојевима књижевног дјела и такозваном „метафизичком квалитету“, истакавши да роман градуира од естетске дебате ка дубоким егзистенцијалним и религијским питањима.
„Кроз цијелу књигу спроведена је та с почетка прикривена метафизичка расправа која се претвара у религијску расправу и скончава у отварању једне перспективе ка томе да тај дијалог, који је на овом свијету неокончив, добија наставак у времену послије овога свијета. Ради се о религијско-хришћанској димензији која се отвара на изванредан начин“, констатовао је Перишић, упитавши аутора да ли је у овом роману најдосљедније спроведена та метафизичка поднарација.
Вујовић је потврдио ове наводе, наглашавајући да је завршетак романа директно повезан с његовим личним преокупацијама и промишљањима о смислу умјетности.
Владимир Вујовић: Улога писца није да говори истине, већ да поставља питања
„Мислим да јесте и свакако има везе са мојим личним читањима, преокупацијама и размишљањима. Иако нисам филозоф нити претендујем да коментаришем тенденције у филозофији, ако можемо чути да је наступило доба неке пост-метафизике, мислим да је онда дефинитивно вријеме пост-умјетности. Али ја, и кроз овај роман, најличније одбијам да то прихватим. Ако сам ишта пробао да кажем са тим завршетком романа, управо је то да ми је на најелементарнијем нивоу тешко да схватим људе који се баве умјетношћу и воле умјетност, а спремни су да се одрекну тог метафизичког нивоа. То јесу најдубља питања – ко смо, одакле долазимо и куда идемо. И без умјетности ћемо се теже суочити са њима“, поручио је Вујовић.
Закључујући вече на Тргу пјесника, Перишић је похвалио аутора не само као изузетног писца већ и као сјајну личност, након чега је услиједила прилика за питања и разговор са писцем.
Извор: РТЦГ
