Пише: Славица Илинчић
Да је стање у просвјети тешко, сложено и на ивици понора, било је јасно и прије „случаја“ с Гимназијом у Подгорици. Као ресор с великим „резервоаром гласова“ (што би рекли депеесовци који у човјеку виде само потенцијалног бирача), просвјета је у задњих 30-ак година била стално у фокусу власти. Неутажива жеља ДПС-а и његових прирепака да слободно захватају из тог резервоара кад год им притреба, временом је толико расточила и унакарадила образовни систем да се он, безмало, претворио у сопствену иронију. Највећи допринос унижавању просвјете дали су никад непрежаљени директори, смијењени у љето 2021.године. Сваки партијски налог беспоговорно су извршавали, уцјењивали и притискали запослене, посао давали само политичким истомишљеницима, чували и крили норме за своје пулене, разарајући тако наставни кадар неспособним, често полуписменим страшљивцима и послушницима, неријетко са сумњивим дипломама.
Војин Грубач: Гимназија као центар испразних реторичких пражњења
Временом, то се морало одразити на квалитет рада у школама, гдје је постало важније организовати некакав базар или лијепити сличице, од учења и писања. У таквом амбијенту, када се поклањају оцјене, кад нема критеријума и кад је битно ко је отац или мајка неког ученика, не може се очекивати ништа без потонуће, оличено у катастрофалним реформама, незнању, бахатости, вршњачком насиљу, хиперпродукцији „Луча“ и послушним наставницима који се и свога хлада плаше. Наравно, не свих, али сви они који нису били сервилни, склоњени су, маргинализовани, запошљавани по селима или нигдје. Да није тако, не би се могло десити да наставник на посао чека седам, осам, па и 10 година, а био је и случај да је једна наставница без посла била 20 година.
Нормално, све то су пратиле измјене школских закона које су биле увијек неповољније по наставнике.
Чак су и новине које су у законе уношене у овом „посттридесетоавгустовском периоду“ суштински непродуктивне, и даље имајући у фокусу углавном директоре. Било је кључно да ли кандидат за директора да има пет или седам година стажа, да ли школски одбори имају седам, пет или три члана, ко бира директора – одбор или министар и слично.
Ранко Рајковић: Гимназијски скандал у међунационалном контексту
Не кажем, није то неважно, али је много важније одредити критеријуме – ко може предавати нашој дјеци, ко има предност, како обезбиједити наставнику услове за несметан рад, како му дати суштинску аутономију у послу.
Док се те ствари не ријеше, и док не престанемо да само преписујемо реформска рјешења из успјешнијих система, нема нам напретка. Само ћемо шминкати покојника. Морамо, по оној народној – у се и у своје кљусе – своју будућност градити на својим темељима.
Извор: Фејсбук
